Foto: Nick Kenrick
Iako to nisam planirao, neka vrsta mentalnog putovanja odvela me je iz centralnog Brazila u Južnu Aziju; iz krajeva koji su otkriveni među poslednjima u one gde se civilizacija najranije pojavila; iz najpraznijih u najpunije, ako je tačno da je Bengal tri hiljade puta naseljeniji nego Mato Groso ili Gojas. Dok čitam ovo što sam napisao, opažam da je razlika još dublja. U Americi sam najpre posmatrao prirodne ili gradske predele; u oba slučaja, objekte definisane njihovim oblicima, bojama i posebnim strukturama, što im je darovalo egzistenciju nezavisnu od živih bića koja su ih nastanjivala. U Indiji su ti veliki objekti iščezli; istorija ih je srušila i pretvorila u fizički ili ljudski prah koji je postao jedina stvarnost. Tamo sam najpre video stvari, ovde više ne vidim ništa drugo do živa bića. Jedna sociologija nagrizena delovanjem milenijuma se ruši i ustupa mesto mnoštvu odnosa među ljudima, u tolikoj meri se ljudska gustina umeće između posmatrača i objekta koji se raspada. Izraz kojim se tamo obično opisuje ovaj deo sveta: potkontinent, dobija novo značenje. On više ne označava prosto deo azijskog kontinenta, već se, izgleda, primenjuje na svet koji ne zaslužuje potpuno da bude nazvan kontinentom, jer je dezintegracija stigla do krajnje tačke svog ciklusa i uništila strukturu koja je nekad održavala nekoliko stotina miliona čestica u organizovanim okvirima: ti ljudi danas su prepušteni ništavilu proisteklom iz istorije i uzrujano se kreću u svim pravcima vođeni najelementarnijim pokretačima, strahom, patnjom i glađu.
Izgladnela stoka se razmnožava sporije od ljudi i svoj opstanak duguje samo tome što je ljudima zabranjeno da se njom hrane.
U tropskoj Americi, čoveka najpre prikriva njegova retkost; ali čak i tamo gde su grupisani u gušće formacije, pojedinci su, ako se tako može reći, zarobljeni u još odveć istaknutom reljefu svog nedavnog nagomilavanja. Koliko god bilo siromaštvo životnog nivoa u unutrašnjosti, pa čak i u gradovima, ono se retko spušta do tačke gde odjekuju krici živih bića; tako je lako preživeti s malo stvari na tlu koje je čovek odlučio da opljačka pre samo četiristo pedeset godina i do sada u tome uspeo tek na nekim mestima. A Indija se bavi poljoprivredom i manufakturom već pet ili deset hiljada godina, i tu se same osnove osipaju: šume su nestale; pošto nema drveta, kao gorivo za kuvanje hrane koristi se đubrivo koje se uskraćuje poljima; obradiva zemlja, isprana kišama, beži u more; izgladnela stoka se razmnožava sporije od ljudi i svoj opstanak duguje samo tome što je ljudima zabranjeno da se njom hrane.
Ta radikalna suprotnost između praznih i pretrpanih tropa najbolje se može ilustrovati poređenjem njihovih sajmova i pijaca. U Brazilu, kao i u Boliviji i Paragvaju, ti veliki događaji kolektivnog života pokazuju da je tamo način proizvodnje ostao individualan; svaka izložena roba odslikava originalnost svog proizvođača: kao i u Africi, prodavac nudi kupcu viškove svoje domaće radinosti. Dva jajeta, šaka začina, svežanj povrća ili cveća, dve-tri ogrlice napravljene od divljih semenki – crvenih „kozjih očiju" prošaranih crnim tačkicama, sivih i sjajnih „devičinih suza" – sakupljenih i nanizanih u trenucima odmora; jedna korpa ili glinena posuda, delo prodavačice, i poneki stari talisman; oko svega toga se vode zamršena pogađanja. Ti sićušni predmeti, kao za lutke, ta skromna umetnička dela, pokazuju raznovrsnost ukusa i aktivnosti, i svaka rukotvorina ima svoju specifičnu ravnotežu, što svedoči o tome da je očuvana sloboda pojedinca. Kad prodavci pozovu prolaznika, oni to ne čine da bi ga ganuli prizorom nekog izmršavelog ili osakaćenog tela, niti da bi ga zamolili da nekog spase od sigurne smrti, već da bi mu ponudili tomar a barboleta, uzmite leptira – ili nekog drugog stvora – u lutriji koja se zove bicho, i u kojoj su brojevi udruženi s likovima ljupkih životinja.
O istočnjačkom bazaru čovek zna sve i pre nego što ga je video, osim dve stvari: kolika je gustina ljudskih bića i kolika prljavština tu vlada. I jedno i drugo je nezamislivo, mora se lično iskusiti.
O istočnjačkom bazaru čovek zna sve i pre nego što ga je video, osim dve stvari: kolika je gustina ljudskih bića i kolika prljavština tu vlada. I jedno i drugo je nezamislivo, mora se lično iskusiti. A to iskustvo trenutno uspostavlja jednu fundamentalnu dimenziju. U vazduhu prošaranom crnim tačkicama muva, u toj vrevi, prepoznajemo okvir koji je čoveku prirodan i u kojem se lagano, od Ura u Haldeji, preko carskog Rima, do Pariza Filipa Lepog, lučilo ono što nazivamo civilizacijom.
Obišao sam sve pijace Kalkute, nove i stare; Bombay bazar u Karačiju; pijace Delhija i Agre: Sadar i Kunari; Đaku, sačinjenu od niza dućana u kojima porodice žive zbijene između radionice i prodavnice; Riazuddin bazar i Khatunganj u Čitagongu; sve lučke pijace Lahora: Anarkali bazar, Delhi, Shah, Almi, Akkari, kao i Sadr, Dabgari, Sirki, Bajori, Ganj i Kalan u Pešavaru. Na seoskim vašarima od prelaza Kajber do avganistanske granice, i u Rangamatiju, na vratima Burme, obišao sam pijace s voćem i povrćem, gomilama patlidžana, ružičastog luka i raspuklih narova, natopljene zanosnim mirisom gojave; cvetne pijace na kojima su ruže i jasmin upleteni u vence zajedno sa sjajnim trakama i vilinom kosom; tezge prodavača suvog voća, smeđe i riđe gomile na srebrnastom papiru; gledao sam, udisao mirise začina i karija, piramida crvenog, narandžastog i žutog praha; brda paprike koja su ispuštala oštar miris suvih kajsija i lavande, da se čoveku zavrti u glavi od požude; video sam pečenjare i one koji su pravili kiselo mleko ili hleb u obliku palačinki: nan ili čapati; prodavce čaja i limunade, trgovce koji su na veliko prodavali urme slepljene u slatka brda i orahe nalik na brabonjke dinosaurusa; poslastičare za koje bi se pre reklo da prodaju muve zalepljene po vitrinama s kolačima; kazandžije koje naše uho otkriva sto metara pre oka po gromkom zveketu njihove robe; korpare i užare sa svetložutim i zelenim prućem i šeširdžije koje ređaju, između marama za turbane, zlataste kupe svojih kallas-a sličnih mitrama sasanidskih kraljeva; tekstilne radnje u kojima lepršaju komadi tkanine sveže obojene u plavo ili žuto, i narandžaste i ružičaste marame od veštačke svile u bunarskom stilu; drvoresče, skulptore i lakirere drvenarije za krevete; oštrače koji vuku kaiševe svojih točila; neurednu gomilu starog gvozđa po strani; prodavce duvana s gomilama žutih listova među kojima izviruje riđi lepljivi tombak, i kraj njih snopiće od cevi čilama; prodavce sandala naređanih na stotine poput boca u vinskom podrumu; prodavce narukvica – bangles – creva od plavih i ružičastih staklenih kuglica koja vise na sve strane kao da su ispala iz nekog rasporenog tela; grnčarske barake u kojima su naredane duguljaste gleđosane posude za čilam; grnčariju išaranu srebrnastim, smeđim, belim i crvenim bojama na podlozi od narandžaste zemlje; lule za čilam nanizane u grozdove, poput brojanica; prodavce koji po čitav dan prosejavaju brašno; zlatare koji na svojim terazijama mere sićušne delove dragocenog gajtana na tezgama koje su manje sjajne od susednih limarskih; štampare tkanina koji udaraju po belom platnu lakim i jednoličnim pokretima ostavljajući na njemu nežan obojeni otisak; kovače koji rade napolju: uskomešan i uređen svet nad kojim trepere, poput lišća na povetarcu, štapovi načičkani raznobojnim papirnim vetrenjačama namenjenim deci.
Čak i u seoskim područjima pijačni prizor može biti vrlo upečatljiv. Putovao sam motornim brodom po rekama Bengala. Usred Buligange okružene stablima banana i palmi, s džamijama od belog fajansa u središtu, koje izgledaju kao da plove po površini vode, pristali smo uz jedno ostrvce da bismo obišli hat, seoski vašar, na koji su nam skrenule pažnju hiljade usidrenih barki i sampana. Iako nismo primetili nijednu kuću, bio je to pravi grad za jedan dan ispunjen masom ljudi koji su se ušančili u blatu, s jasno razgraničenim poslovnim četvrtima: pirinač, stoka, čamci, štapovi od bambusa, daske, grnčarija, tekstil, voće, betelovi orasi, vrše. Gust saobraćaj je rečne rukavce pretvorio u ulice od vode. Kupljene krave su u stojećem položaju prevozili barkama i one su promicale ispred predela koji ih je posmatrao.
Trebalo je ući u sela da bi se shvatio tragičan položaj tih ljudi koje običaj, navika i način života približavaju najprimitivnijima, a koji ipak održavaju pijace po složenosti slične kakvoj velikoj robnoj kući.
Čitava ta zemlja je izvanredno krotka. U zelenilu prošaranom zumbulima, u vodi močvara i reka po kojoj klize sampani ima nečeg što uliva spokojstvo i uspavljuje; čovek je spreman da se prepusti truljenju poput starih zidova od crvene cigle koji su se raspadali pod pritiskom banjana.
Ali, u isti mah, ta krotkost uznemiruje: predeo nije normalan, suviše je vode. Sezonske poplave stvaraju vanredne životne uslove jer izazivaju pad proizvodnje povrća i ulova ribe: vreme poplava je vreme oskudice. Čak i stoka se pretvara u kostur i crkava, jer sunđerasti vodeni hijacinti nisu dovoljna hrana. Neobično čovečanstvo koje je okruženo vodom više nego vazduhom i čija deca nauče da se služe svojim malim čamcima gotovo čim prohodaju; mesto gde se tokom kišne sezone, u nedostatku drugog goriva, dvesta stabljika sušene jute, prethodno potopljene i oljuštene, kupuje po ceni od 250 franaka, dok mesečna zarada iznosi jedva 3000.
Foto: Lazslo Ilyes
Ipak, trebalo je ući u sela da bi se shvatio tragičan položaj tih ljudi koje običaj, navika i način života približavaju najprimitivnijima, a koji ipak održavaju pijace po složenosti slične kakvoj velikoj robnoj kući. Jedva da je prošlo sto godina otkako su njihove posmrtne ostatke pokrivala polja; uglavnom tkači, bili su osuđeni na glad i umiranje kad su im kolonizatori, želeći da stvore tržište za mančestersku platnarsku industriju, zabranili da se bave svojim tradicionalnim zanatom. Iako je obradiva zemlja tokom pola godine pokrivena vodom, danas je svaki njen pedalj zasejan jutom koja posle namakanja odlazi u fabrike Narajanganja i Kalkute ili čak direktno u Evropu i Ameriku, tako da na drugi način, ništa manje proizvoljan od prethodnog, svakodnevna ishrana tih nepismenih i polugolih seljaka zavisi od fluktuacija svetskog tržišta. Ribu pecaju, ali je gotovo sav pirinač kojim se hrane uvezen; da bi dopunili mršave poljoprivredne prinose – a tek manjina poseduje nešto zemlje – provode svoje dane baveći se mukotrpnim ručnim radom.
Demra je gotovo sojenični zaselak, toliko su retke izbočine čvrstog tla na kojima su zbijene kolibe i šumarci. Video sam njene stanovnike, čak i malu decu, kako od zore ručno tkaju one muslinske velove po kojima je nekad Đaka bila čuvena. Malo dalje, u Langalbundu, čitav region se bavi proizvodnjom dugmeta od sedefa kakva se kod nas stavljaju na muško rublje. Pripadnici kaste čamdžija, Bidaje ili Badiji, neprestano žive u slamenim kabinama svojih sampana, skupljajući i prodajući rečne školjke od kojih se pravi sedef; zbog gomila blatnjavih školjki sela izgledaju kao placers. Pošto se isperu kiselinom, školjke se čekićem razbijaju u komadiće koji se zatim glačaju i zaobljavaju tocilom. Onda se svaki disk stavlja na stalak i obraduje pomoću krnjeg parčeta turpije umetnutog u drvenu ručku oblikovanu u luk. Sličnom alatkom, ali sa šiljatim vrhom, buše se na kraju četiri rupe. Deca prišivaju gotovu dugmad, po tuce na jedan karton pokriven metalnom folijom; u takvom pakovanju se dugmad kupuje u našim provincijskim prodavnicama.
Pre velikih političkih preobražaja koji su doveli do nezavisnosti azijskih zemalja, ta skromna radinost je, snabdevajući indijsko tržište i pacifička ostrva, omogućavala radnicima da prežive, iako ih je i tada izrabljivala klasa zelenaša i posrednika, mahajana, koji imaju posla samo sa sirovinama i gotovim proizvodima. Cena koju su naplaćivali ovi drugi uvećala se pet-šest puta jer je, zbog zatvaranja tržišta, regionalna proizvodnja opala sa šezdeset hiljada grosova nedeljno na manje od pedeset hiljada mesečno; istovremeno, proizvođači su dobijali 75% manje nego ranije. Takoreći, od danas do sutra se i inače smešan prihod gotovo pedeset hiljada ljudi sveo na stoti deo dotadašnjeg. Međutim, uprkos primitivnim oblicima života, broj stanovnika, obim proizvodnje i izgled finalnih proizvoda pokazuju da se ovde ne može govoriti o zanatstvu u veka neprestano se širi, i bilo bi licemerno i nesavesno pripisati taj problem trenutnoj zarazi.
U Aziji me, zapravo, užasava slika naše budućnosti koju je ona anticipirala. Indijanska Amerika pruža mi drag odraz – tamo možda sve bleđi – jednog doba i jedne vrste koji su bili sazdani po meri sopstvenog sveta i u kojima je postojao pravi odnos između uživanja slobode i njenih znakova.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Oprema teksta je redakcijska. Mapa na kraju članka preuzeta je iz originalnog izdanja.
