Slamovi u Daki. Bangladeš, 2012. Foto: Zoriah.com
Sećanju na veliki hotel iz Gojanije danas se pridružuju druga, koja svedoče o krajnostima raskoši i bede, o besmislu čovekovih dobrovoljnih, ili tačnije, sve više nametnutih odnosa sa svetom. Ponovo sam našao hotel iz Gojanije, ali uvećan mimo svih proporcija, u jednom drugom gradu koji nije bio ništa manje proizvoljan, jer su političke računice i neprestani priliv stanovništva učinili da Karači za tri godine, do 1950, uveća broj žitelja s 300.000 na 1.200.000; i on se nalazi usred pustinje: na istočnom kraju neplodne ravnice koja se proteže od Egipta do Indije lišavajući ogromnu površinu naše planete njenog živog epiderma.
Karači: Horde izbeglica, svaka izolovana u sopstvenoj enklavi od prašnjavog rastinja, spavale su na otvorenom i provodile bedan život na pločniku, dok su persijski milioneri podizali za zapadne poslovne ljude vavilonske palate.
U početku ribarsko selo, a zatim, sa engleskom kolonizacijom, mala luka i trgovački grad, Karači je 1947. unapreden u rang prestonice. U dugim avenijama nekadašnjeg logora s redovima zajedničkih ili individualnih kasarni – ove druge su bile privatni stanovi činovnika ili oficira – horde izbeglica, svaka izolovana u sopstvenoj enklavi od prašnjavog rastinja, spavale su na otvorenom i provodile bedan život na pločniku uprljanom ispljuvcima betela, dok su persijski milioneri podizali za zapadne poslovne ljude vavilonske palate. Mesecima su od jutra do mraka prolazile povorke muškaraca i žena u dronjcima (u muslimanskim zemljama segregacija žena je manje verski običaj a više znak buržoaskog prestiža, te najsiromašniji i nemaju pravo na pol), svako natovaren korpom svežeg betona koju će izručiti u kameni sanduk, a zatim se vratiti do mešalice da je ponovo napuni i napravi novi krug, bez i najmanjeg predaha. Svako netom završeno krilo stavljano je na raspolaganje klijenteli, jer je soba s punim pansionom dnevno koštala više nego što je iznosila mesečna radnička plata; tako je za devet meseci amortizovana cena gradnje luksuznog hotela. Valjalo je, dakle, raditi brzo i preduzimači nisu mnogo lupali glavu oko toga što blokovi nisu dobro usklađeni. Očigledno se ništa nije promenilo od doba kad su satrapi terali robove da odnose blato i nagomilavaju cigle za izgradnju klimavih palata ukrašenih frizom za koji je uvek mogla poslužiti kao model povorka nosača korpi čiji su se obrisi ocrtavali naspram neba na vrhu skela.
Iako je trgovačka, indistrijska i diplomatska klijentela bila tek nekoliko kilometara udaljena od urođeničkog života (koji je u toj pustinji i sam bio veštačka tvorevina civilizacije), to rastojanje je za nju bilo nepremostivo zbog nepodnošljive vlage monsuna koji se stalno spremao, a nikad nije dolazio, i još više zbog opasnosti od dizenterije – „Karachi tummy", kako su je zvali Englezi – te je smalaksavala od vrućine i dosade u betonskim kotlovima zvanim sobe. Izgledalo je da su pri izgradnji hotela preduzimači manje brinuli o ekonomiji a više o tome kako da dezinfikuju ćeliju svaki put kad je napusti ljudska jedinka koja je u njoj, u stadijumu larve, provela nekoliko nedelja ili meseci. Moje pamćenje je odmah prevalilo tri hiljade kilometara da bi tu sliku uporedilo sa onom iz hrama boginje Kali, najstarijeg i najposećenijeg svetilišta u Kalkuti. Tamo se, pored smrdljive bare, u atmosferi dvorca čuda i surove trgovačke eksploatacije u kojoj se odvijao indijski narodni verski život, pored bazara pretrpanih pobožnim litografijama u boji i božanstvima od oslikanog gipsa, uzdizao moderan karavanseraj koji su izgradili verski preduzimači za smeštaj hodočasnika: to je rest-house, dugačak hodnik od betona podeljen na dva dela, za muškarce i za žene; duž njega se nižu postolja koja služe kao kreveti, i ona od golog betona; ponosno mi skreću pažnju na slivnike i dovod tekuće vode: kad se taj ljudski tovar probudi i kad ga pošalju da se klanja i moli za izlečenje čankira i čireva, gnojnih i otvorenih rana, sve se to spere jakim mlazom vode iz šmrka, i osvežene tezge su spremne da prime novu isporuku; izvesno je da se nikad – osim u koncentracionim logorima – s ljudima nije do te mere postupalo kao s mesom u klanicama.
Društveni napredak teži da uvede workers' quarters, zatvore u kojima dva ili tri radnika dele ćelije veličine tri sa četiri metra. Svuda uokolo su zidovi, a naoružana policija čuva kapije.
A to je tek prolazno mesto. Malo dalje, u Narajanganju, prerađivači jute rade u džinovskoj paukovoj mreži, među beličastim nitima koje vise niz zidove i lebde u vazduhu; odatle odlaze u coolie lines, korita od cigala, bez svetla i bez poda, u kojima živi šest do osam osoba u pregracima omeđenim odvodima, pod vedrim nebom; sve se to ispira triput dnevno da bi se uklonila nečistoća. Društveni napredak teži da umesto te formule uvede workers' quarters, zatvore u kojima dva ili tri radnika dele ćelije veličine tri sa četiri metra. Svuda uokolo su zidovi, a naoružana policija čuva kapije; kuhinja i trpezarija su zajedničke: korita od golog betona, koja se mogu prati šmrkovima, gde svako pali svoju vatru i jede čučeći u mraku.
Ta zamisao je proistekla iz shvatanja da se ljudski život može svesti na funkciju izlučivanja.
Kad sam stupio u svoju prvu profesorsku službu u Landesu, pokazali su mi jednog dana živinarnike posebno uređene za tovljenje gusaka: svaka životinja je bila zatvorena u tesnu ćeliju i svedena na kanal za varenje. Ovde sam video to isto, uz dvostruku razliku: nisam posmatrao guske, nego muškarce i žene, i njih nisu tovili nego su ih izgladnjivali. Ali, u oba slučaja je odgajivač priznavao samo jednu aktivnost svojih pitomaca, tamo poželjnu, ovde neizbežnu: tamni, neprovetreni pregraci nisu bili pogodni ni za odmor, ni za dokolicu, ni za vođenje ljubavi. Obični priključci na gradski slivnik – ta zamisao je proistekla iz shvatanja da se ljudski život može svesti na funkciju izlučivanja.
Jadni Istok! U tajnoj Daki imao sam prilike da vidim građanske kuće: neke od njih su bile raskošne i podsećale su na njujorške prodavnice starina iz Treće avenije; druge su bile imućne, opremljene stočićima od ratana, stolnjacima s resama i porcelanskim posuđem L. u starački dom u Boa-Kolombu. Neke su bile u starinskom stilu, nalik našim siromašnijim vikendicama; u njimaje kuhinju zamenjivalo ognjište od nabijene zemlje u dnu blatnjavog dvorišta; a tu su bili i trosobni stanovi za imućnije mlade bračne parove u zgradama koje su kao jaje jajetu nalikovale onima što ih servisi za obnovu štedljivo podižu u Šatijonu-na-Seni ili u Živoru, samo što su u Daki sobe bile od golog betona, kao i kupatilo, s prostim dovodom vode, a nameštaj je bio majušniji nego u sobi neke devojčice. Čučeći na betonskom podu, pri svetlosti slabe sijalice koja je visila s plafona o goloj žici, o, Hiljadu i jedna noći, prstima sam ubacivao u usta večeru punu drevne slasti: najpre khichuri, pirinač i sitno sočivo koje se na engleskom zove pulse, i koje se na pijacama prodaje u vrećama punim višebojnih zrna; zatim nimkormu, živinu spremljenu u sosu; changri can, jako zauljen i začinjen ragu od krupnih račića i onaj s tvrdo kuvanim jajima, dimer tak, sa sosom od krastavaca zvanim shosha; na kraju, desert, firni, sutlijaš.
Ćutljiva i plašljiva kao srna, krotko je podnosila sarkazme kojima je njen muž potvrđivao njeno skorašnje oslobođenje i zbog čije sam grubosti patio koliko i ona; uporno je tražio od nje da mi, kao etnografu, pokaže svoje donje rublje.
Bio sam gost jednog mladog profesora; tu su bili i njegov zet, koji nas je posluživao za stolom, jedna služavka i jedna beba, kao i žena mog domaćina, koja se emancipovala od pardaha: ćutljiva i plašljiva kao srna, krotko je podnosila sarkazme kojima je njen muž potvrđivao njeno skorašnje oslobođenje i zbog čije sam grubosti patio koliko i ona; uporno je tražio od nje da mi, kao etnografu, pokaže svoje donje rublje; na kraju je poslušala, izvadila rublje iz ormana i pružila mi ga. Malo je nedostajalo da je i svuče, toliko mu je bilo stalo da se dodvori Zapadu o kojem nije ništa znao.
Video sam, dakle, kako se pred mojim očima pojavljuje lik sutrašnje Azije radničkih gradova i „jevtinih stanova", Azije koja proteruje svaku egzotiku i pridružuje se, posle pomračenja od pet hiljada godina, stilu modernog i efikasnog života.
Video sam, dakle, kako se pred mojim očima pojavljuje lik sutrašnje Azije radničkih gradova i „jevtinih stanova", Azije koja proteruje svaku egzotiku i pridružuje se, posle pomračenja od pet hiljada godina, onom stilu modernog i efikasnog života koji je možda izmislila u trećem milenijumu, i koji se zatim raširio po zemljinoj kori da bi, u savremeno doba, zastao u Novom svetu, te ga još poistovećujemo sa Amerikom iako je 1850. nastavio svoj hod ka zapadu i dospeo do Japana, a danas, pošto je obišao oko sveta, i do svog rodnog mesta.
U dolini Inda, lutao sam među onim oskudnim tragovima najstarije kulture Istoka koje su poštedeli vekovi, pesak, poplave, salitra i arijske najezde: Mohenjo-Daro, Harapa, otvrdla ispupčenja od cigala i krhotina. Kako uznemiruje taj prizor antičkih aidarskih baraka! Besprekorno trasirane ulice koje se seku pod pravim uglom; radničke četvrti sa istovetnim stanovima; industrijske radionice za mlevenje brašna, za taljenje i sečenje metala i za proizvodnju glinenih pehara čiji su parčići i danas rasuti po tlu; opštinski ambari koji zauzimaju (kako bismo rado rekli, prebacujući se kroz vreme i prostor) više „blokova"; javna kupatila, kanalizacija i septičke jame; stambene četvrti, prilično udobne ali lišene svake čari. Nema spomenika, nema velikih skulptura; samo sitni ukrasi i dragoceno kamenje ukazuju na jednu umetnost bez tajanstva i bez velike dubine, namenjenu bogataškim potrebama za razmetanjem i čulnim zadovoljstvom. Sve zajedno podseća posetioca na prednosti i mane kakvog velikog modernog grada i najavljuje napadnije oblike zapadne civilizacije koji se danas ugledaju, čak i u Evropi, na Sjedinjene Američke Države.
Godi nam pomisao da je posle četiri-pet hiljada godina istorije jedan ciklus obišao pun krug; da se gradska, industrijska, građanska civilizacija, začeta u gradovima na Indu, nije tako mnogo razlikovala po svom dubokom nadahnuću od one kojoj je bilo suđeno da, posle dugog evropskog mirovanja u stadijumu larve, dostigne svoj najpotpuniji oblik na drugoj strani Atlantika. U svojoj mladosti, Najstariji svet je već iscrtavao lik Novog.
Zazirem od površnih kontrasta i olake živopisnosti; njihova reč ne traje dugo. Ono što nazivamo egzotikom odaje nejednakost ritma; posle nekoliko vekova, taj raskorak postaje važan i privremeno zaklanja sudbinu koja je mogla biti i zajednička.
Zazirem od površnih kontrasta i olake živopisnosti; njihova reč ne traje dugo. Ono što nazivamo egzotikom odaje nejednakost ritma; posle nekoliko vekova, taj raskorak postaje važan i privremeno zaklanja sudbinu koja je mogla biti i zajednička da su se ostvarile težnje Aleksandra Velikog i grčkih kraljeva sa obala Jumne, skitskog i partskog carstva, rimskih pomorskih ekspedicija do obala Vijetnama i kosmopolitskih pohoda mongolskih careva. Kad avion preleti Sredozemno more i dođe do Egipta, oko je u prvi mah iznenađeno ozbiljnom simfonijom zeleno-smeđih palmi i zelene vode – za koju najzad osećamo da je opravdano zovemo „Nil" – svetlog peska i ljubičastog mulja; a sela viđena iz vazduha iznenađuju još više nego prirodni predeo: rasplinutih granica, ona izgledaju kao složen nered kuća i uličica koji nam potvrđuje da smo na Istoku. Nije li to sušta suprotnost Novom svetu, španskom kao i anglosaksonskom, koji je u XVI kao i u XX veku jasno pokazao sklonost prema geometrijskim planovima?
Posle Egipta, pogled na Arabijsko poluostrvo pruža niz varijacija na jednu temu: pustinju. Najpre se iz opalnog peska uzdižu stene nalik srušenim zamkovima od crvene cigle, a zatim se pojavljuju složeni motivi u obliku položenih stabala – ili tačnije, algi ili kristala – iscrtani paradoksalnim vijuganjem pustinjskih ponornica: umesto da udruže svoje vode, one ih rasipaju u tanke ogranke. Još dalje, zemlju kao da je izrovala neka čudovišna životinja u očajničkom pokušaju da besnim udarcima pete iz nje istera malo vode.
Kako su nežne boje tog peska! Reklo bi se da je pustinja načinjena od žive puti: boje breskve, sedefa, presne ribe. Voda u Akabi, inače prava blagodet, presijava se nemilosrdnim tvrdim plavetnilom, dok se stenoviti masivi, nepogodni za bilo kakav život, prelivaju u mekim, golubijim tonovima.
Krajem popodneva, pesak se postepeno gubi u magli: kao kakav nebeski pesak, ona više pripada zemlji nego plavo-zelenoj prozračnosti neba. Pustinja gubi svoje vijuge i neravnine, i stapa se sa sutonom kao ogromna, jednolična ružičasta masa, jedva nešto gušća od vazduha. Pustinja je samoj sebi postala pusta. Malo-pomalo, magla pobeđuje: nema više ničeg osim noći.
Posle sletanja u Karačiju, dan sviće nad lunarnom i nepojmljivom pustinjom Thar; pomaljaju se grupice polja, još sasvim opkoljene velikim pustinjskim prostranstvom. Pri punoj dnevnoj svetlosti, kulture se spajaju i pokazuju neprekidnu površinu ružičastih i zelenih tonova, nalik plemenitim, izbledelim bojama kakvog drevnog tkanja izlizanog od duge upotrebe i neumorno krpljenog. To je Indija.
Iako nepravilne, parcele nisu nimalo neuredne po obliku i boji. Kako god da ih grupišemo, one čine skladnu celinu, kao da je neko dugo razmišljao pre no što je povukao međe: nešto poput Kleovih geografskih sanjarija. Sve je to tako neobično, tako izvanredno i proizvoljno doterano, uprkos ponavljanju trojne teme koja povezuje sela, prugasta polja i močvare okružene šumarcima.
Jednostavna slika; ali ona prilično dobro objašnjava položaje koje Evropa i Azija zauzimaju naspram zajedničke civilizacije (i položaj te civilizacije naspram njenog američkog izdanka). U najmanju ruku, ako se posmatraju materijalni aspekti, jedna izgleda kao naličje druge; jedna je uvek dobijala, druga gubila; kao da je, iz istog poduhvata, jedna izvukla sve prednosti i ostavila drugoj da požanje bedu.
Pri sletanju u Delhi može se posmatrati sažet prikaz romaneskne Indije: ruševine hramova sred jarkozelenog žbunja. Zatim počinju poplave. Voda izgleda tako nepokretna, gusta i muljevita da pre podseća na naftu što je isplivala na površinu nekakve vode koja je, zapravo, jedino tlo. Nadlećemo Bihor s njegovim stenovitim brežuljcima i šumama, a onda počinje delta: obrađen je svaki pedalj zemlje, i svako polje izgleda kao medaljon od zelenog zlata, svetlucavo i bledo pod vodom koja ga natapa, savršeno uokvireno tamnom živom ogradom. Nigde oštrog ugla, sve su strane zaobljene, a ipak se uklapaju jedna u drugu kao ćelije živog tkiva. Kako se približavamo Kalkuti, sve je više malih sela: kolibe su nabacane poput mravljih jaja u čaurama od zelenila čiju jarku boju još pojačavaju tamnocrveni crepovi na nekim krovovima. Pri sletanju opažamo da pljušti kiša.
Posle Kalkute letimo nad deltom Bramaputre: rečno čudovište, čija je masa tako izuvijana da liči na kakvu životinju. Svuda uokolo, u nedogled, polja su iščezla pod vodom; ostala su samo polja jute; ona iz aviona izgledaju kao kvadrati mahovine koji svojom svežinom pomračuju zelenilo. Sela okružena drvećem pomaljaju se iz vode kao buketi. Primećujemo da po vodenoj površini vrve čamci.
Kako god da posmatramo te činjenice, Južna Azija uvek ostaje žrtvovani kontinent.
Smeštena između peska bez ljudskih stvorenja i ljudi bez tla, Indija, zemlja ljudi, pokazuje svoje dvostruko lice. Slika koju o njoj mogu da steknem tokom osam sati, koliko traje put od Karačija do Kalkute, konačno razdvaja Indiju od Novog sveta. Tu nema strogih četvorougaonika Srednjeg zapada ili Kanade, istovetnih jedinica dopunjenih, uvek na istom kraju, preciznim obrisima farmi; a pogotovo nema tamnog baršuna tropske šume koju su jedva načeli drski upadi pionirskih oblasti. Evropljaninu na prvi pogled izgleda bliska ova zemlja izdeljena na bezbroj parcela i zasejana do poslednjeg pedlja. Ali ti razliveni tonovi, nepravilni obrisi njiva i pirinčanih polja koji se neprestano ponavljaju u različitim pravcima, te nejasne, kao više puta prepeglane ivice, deo su istog čilima koji nam – kad se uporedi s jasnije razgraničenim oblicima i bojama evropskog seoskog predela – ovde izgleda kao naličje.
Jednostavna slika; ali ona prilično dobro objašnjava položaje koje Evropa i Azija zauzimaju naspram zajedničke civilizacije (i položaj te civilizacije naspram njenog američkog izdanka). U najmanju ruku, ako se posmatraju materijalni aspekti, jedna izgleda kao naličje druge; jedna je uvek dobijala, druga gubila; kao da je, iz istog poduhvata, jedna izvukla sve prednosti i ostavila drugoj da požanje bedu. U jednom slučaju (ali koliko će to potrajati?) postojan rast stanovništva omogućio je poljoprivredni i industrijski napredak, a sredstva su se množila brže nego potrošači; u drugom je ista takva revolucija, počev od XVIII veka, vodila stalnom smanjivanju pojedinačnih zahvatanja iz mase dobara koja je ostajala relativno nepromenjena. Zar Evropa, Indija, Severna i Južna Amerika ne iscrpljuju sve moguće kombinacije geografskog okvira i naseljenosti? Naspram amazonske Amerike, tropskog područja koje je siromašno ali nenaseljeno (drugo ublažava prvo) stoji Južna Azija, jednako tropska i siromašna, ali i prenaseljena (drugo otežava prvo), kao što – u kategoriji umerenih zemalja – Severna Amerika, sa ogromnim prirodnim bogatstvom i relativno malom naseljenošću, stoji naspram Evrope, koja raspolaže relativno malim bogatstvom, ali vrlo velikim brojem stanovnika. Kako god da posmatramo te činjenice, Južna Azija uvek ostaje žrtvovani kontinent.
—
Prevela s francuskog: Slavica Miletić. Priređeno na osnovu izdanja iz 1999 (Zepter Book World, Beograd). U originalu: Claude Lévi-Strauss, Tristes tropiques, Plon, Paris, 1993 (1955). Oprema teksta je redakcijska. Fotografija: Zoriah.
