"I takodje vam kazhem da se ovde nailazi na jedno chudo: istina je da se, kada se nocu jashe kroz pustinju, deshava ovo - ako neko zaostane od drugova da bi spavao ili zbog necheg drugog, chuje u vazduhu glasove duhova slichne glasovima njegovih drugova. I vise ga puta zovu po imenu, i ponekad je tako zaveden s pravog puta da ga vise nikad ne pronadje; i mnogi su se vec tako izgubili. Cesto se cuju u vazduhu mnogi muzicki instrumenti, i to narochito doboshi. Tako se prolazi kroz ovu veliku pustinju." - Marko Polo Pa dobro, gde je ta pustinja? Pripitomljena, ukrocena, ispresecana putevima i kanalima, poshumljena, prognana iz chovekove blizine i saterana u sebe samu, Taklamakan se krije medju svojim visokim dinama, u pescanim morima i kamenim ravnicama. Nekadasnja "pustinja bez povratka" sahranila je generacije odvaznih putnika, a danas je, svakodnevno i svakonocno, prelaze desetine autobusa sa poput sardina naslaganim Kinezima i Ujgurima. Dok ste u oazi, vidite - oazu, sa puta vidite drvorede koji oivichavaju put, i ma koliko ustajali, gurali ljude u autobusu i krivili vrat, tek povremeno vas obraduje pojas sivkastog peska ili neugledni pescani brezuljak, za koji sebe, sa slepim entuzijazmom, ubedjujete da je prava pravcata peschana dina. Predjosmo tako strashnu pustinju Taklamakan - i ne videsmo je, sem u tragovima. Tek na njenom krajnjem istochnom rubu, kod kineskog gradica Dunhuang, uspesmo, na jedvite jade, da joj doakamo i stavimo joj soli na rep.
Usput su zastajali u Dunhuangu, i tu sebi davali odushka slikajuci svoja bozanstva na pecinskim zidovima, te tako varosh Dunhuang postade najveci budistichki centar srednjovekovne Kine, a danas jedan od najvecih modernih centara za muzhu slatkog turistichkog novca, koji uvek tako dobro dodje. Pecine 'iljadu Buda Glavni zidni motiv, a i zashtitni znak samog grada, prisutan na autobusima, banderama, izlozima i razlicitim lokalnim proizvodima je - Apsaras.
Apsarasin suprug je Gandharva, mushki duh prirode, delom chovek, a delom konj ili ptica. Gandharva je vrsni muzichar, koji svojim rajskim zvucima raspiruje Apsarasin ples i dodatno dekoncentrishe monahe. U pecine ne udjosmo, jer je cena prava sitnica - 15 do 50 evra, u zavisnosti od pecine - pa vi izvol'te. Inache su sve turistichke atrakcije - dakle, sva mesta za koja je neki marljivi Kinez zakljucio da bi, makar i izdaleka, nekome mogla biti interesantna - ogradjena visokim zidovima, zhicama, strazharima, zaklonjena od pogleda i debelo zacenjena - i poplavljena morem kineskih turista, tako da vishe ne mogu da posluzhe za uzivanje u bilo chemu drugom sem guzve i nesnosne galame. Sutra savrshenstva dijamantske mudrosti koja proseca iluziju Kinezi u 9. veku izmisljaju stampariju i pochinju masovno da shtancuju knjige, te chuvene dunhuanshke pecine postaju neka vrsta otpada za stari papir. Tu su se vekovima talozhili budistichki zbornici, komentari, apokrifi, molitvenici, konfuchijanski i taoistichki spisi, drzhavni tekstovi, administrativni registri, rechnici, antologije, vezhbe iz kaligrafije, zastareli udzbenici i shta sve ne. Upravo je u jednoj od ovih pecina istrazhivach Sir Aurel Stein (1862.-1943.) isceprkao tzv. Dijamantsku sutru, najstariji shtampani tekst na svetu, nastao 868. godine, u kome Buda svom pomalo naivnom ucheniku Subhutiju detaljno objashnjava prirodu percepcije. Puno ime ove sutre glasi "Sutra savrshenstva dijamantske mudrosti koja proseca iluziju" i chuva se u British Library - ko zeli, moze da svrati tamo da je pogleda, naravno ukoliko ikad dobije vizu. A i nema potrebe, jer mi ovde dajemo, kratko i jasno, rezime ovog savrshenog teksta. Osim shto, izmedju ostalog, kazhe Subhutiju da je univerzum, zapravo, samo stilska figura, Buda mu govori i sta treba da misli o svetu:
Pustinja pevajuceg peska Dine - zapravo, peschane planine visoke i preko 1.500 metara - zlokobno se nadvijaju nad gradom, kao tezhak zhuti talas prelomljen na vrhu i zamrznut u pokretu. Vishe putnika kroz ovu pustinju ostavilo je, u svojim zapisima, enigmatichnu napomenu o pesku koji povremeno sapuce, lupka, zvecka, zvizhdi, a povremeno da sebi odushka i zapeva iz sveg glasa. ~~Pricha o Zhutom zmaju koji nije voleo operu~~ Prica kaze da se ovde, u neka davna vremena, nalazila Planina plavog kamena, u cijem je podnozju postojalo maleno jezero, a oko njega grad sa mnoshtvom velelepnih hramova. Stanovnici ovog grada su privrzenost svojim bogovima izrazavali priredjujuci celovecerne operske izvedbe pod vedrim nebom, tako da je zemlja pucala a planina se tresla iz temelja.
Dushe revoltiranih vernika, nezadovoljne sudbinom koja im je dodelila da zive u vecitom mraku, zatrpani kilometrima peska, povremeno, u znak protesta, urlaju i lupaju u gong, kako bi pokazali da se sa njima ne moze tako, i da ih nista ne moze spreciti da udovolje svojim bogovima - koji ih, ko zna zashto, u medjuvremenu ostavishe tamo pod peskom. ~~Pricha o vojnicima sa dobrom koncentracijom~~ Dva kralja samo za sebe pozelese vlast nad istim, beskrajnim zutim peskom, te poslase svoje vojske da se pobiju na nezgodnom, sipkavom pescanom tlu. Vojske se sretoshe u varljivim prevojima dina, povijene sablje zablistashe spram plavog neba, prolomi se zvuk vojne trube, vojnici zaboravishe na strashnu vrucinu u gvozdenim oklopima, i otpoche boj na sve ili nishta, boj u kome nece biti pobednika ni porazenih, jer nijedna strana nemashe heroja vishe koji bi presudio bitku. Pesak se uskovitla i zakloni prizor krvavog boja od radoznalih ochiju kibicera, i vremenom, tokom godina koje kao za tren proleteshe, zatrpa dve vojske duboko ispod pustinjskog tla. Vojnici, medjutim, ni ne primetishe kako polako tonu u pesak, te nastavishe da se bore za davno umrle kraljeve i ideale, a josh se i danas chuje, iz pustinjskih ponora, zveckanje sablji, topot kamila, i bojni poklichi onih koje je vreme zaboravilo i zakopalo. Taklamacikl Ukoliko, recimo, pozelite da prosetate po pustinji - ne mozhe. Okolo je visoka ograda, bodljikava zhica, strazhari, a ulaz za dine koshta apsurdnih 12 evra. Jedino sto vam ostaje jeste da iznajmite bicikl, i krenete dzombastim puteljcima kroz vocnjake i zaseoke, ne bi li ste otkrili da li se kineski bodljikavi zid igde zavrshava, i da li cete uspeti da ostvarite svoju zelju da nogom zgazite vreli pesak.
Velike pescane planine, sem toga, uopste nisu pravljene da bi se iko pentrao na njih - negde su poslushne i tvrde, negde se tek blago osipaju, a negde, bez ikakvog upozorenja, upadate u pesak skoro do kolena, te je potrebno neko vreme da bi se otkrila optimalna taktika za kretanje.
I taman kada pochne da vam se prividja sladoledzija koji mashe kaprijem, rumenkom ili rum-koktelom, izbijate na vrh, odakle puca pogled na oazu koja je ostala negde dole, i na bezbroj pustinjskih bregova koji se pruzaju dokle sezhe pogled. Kada zakljuchite da ste se dovoljno nagutali peska, pochinjete da se kotrljate ka podnozju dine, a zatim, trazeci svoje tragove i zakljucivsi da vise ne mozete da ih nadjete, posrcete ka dalekom zelenilu i konachno, par sati kasnije, shvatate da ste odlutali daleko od svog bicikla, te vam predstoji pesacenje kroz vocnjake u kojima, na samoj ivici pustinje, rastu male, crvene, veoma slatke i potpuno suve breskve bez kapi soka.
Posle pustinje, sedamo na tvrda sedishta cetvrte klase kineskog voza koji ce nas, nakon 36 sati druzenja sa ostalim putnicima u pretrpanom vagonu, istovariti na zapadnoj z. stanici u Pekingu. |
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.