Hong Kong, prizor u hramu. fotografija: Klub putnika
Varoš Viktorija podignuta je na osojku brda ispod tvrđave, te s toga ima, kao svi amfiteatralni gradovi, svoje uzdužne, ravne, i poprečne, manje više strme, ulice. Najšira među prvima je donja što ide duž pristaništa, i tu su glavna stovarišta hineske robe, ali ima prodavnica i po gornjim ravnim ulicama, samo što one gore služe više za dnevne podmirice stanovnika. U poprečnim ulicama su kuće za stanovnike, u donjim delovima varoši veće za imućne trgovce, a idući naviše sve manje za siromašnije radne staleže. Kuće su, osim velikih državnih i privatnih zdanja na ulasku i na istočnom delu varoši gde žive Evropljani, mahom drvene konstrukcije ali ukusna oblika što sve imaju svoju verandu i otvorenu terasu, te se gotovo iz svake ima pogled na more. Istočna strana varoši, što udara na park, ima veoma ukusno, pa i raskošno zidanih kuća, kao svuda na Istoku što ima takozvani „evropski kraj“ varoši. Osobito su ukusni vrtovi kraj njih, a to je delo hineskih ruku. […]
Ako je evropski kraj varoši zanimljiv sa svoje lepote i ukusnih vrtova svojih, hineski kraj, koji je načičkan kućama i prodavnicama, nije manje zanimljiv sa svoje originalnosti i osobenosti ukusa. Pazarne ulice šarene se izdaleka od mnogih natpisa i raznobojnih fenjera što vise pred prodavnicama. Skoro svaka prodavnica ima svoj gornji boj gde je naslagana roba a mnoge imaju svoje galerije, što se sad viđaju i u evropskim magacinima. Nad donjim bojem je poširoka izvijena streja te gornji boj ne može da se vidi sa ulice.
U čajdžinicama vrvi svet bez prestanka, jer se u njima Hinezi i hrane i poje. Osobito su interesantne veće čajdžinice koje su iskićene sušenom ribom i perušinom. U njima je veliki kazan gde se kuva pirinač, a do njega je ognjište za manje sudove. Ovde se jede i pije u svako doba dana i noći s toga što u Hini ljudi rade i danju i noću. Kad uđete u sred dana u kakvu prodavnicu ili radionicu svugde ćete opaziti u jednom kutu pokojeg što spava: on je jutros slatko popušio koje zrno opijuma, pa će da odspava dan, a pod noć će da ustane i da radi do idućeg jutra. Samo veliki magazini zatvaraju se s večera; sve manje prodavnice stoje neprestano otvorene. Noću se svetli cela čaršija od šarenih lampa, što u perspektivi daje veoma lepu sliku.
Kako je bila zimnja sezona, kad sam se našao na Honkongu, u čaršiji se šarenilo od svakovrsne odeće, koja se u to doba najviše traži. Ali je u Hini stroga podela rada: svaki tu radi jedan posao. U jednog krojača ne može se nabaviti sva odeća: jedan pravi čakšire, drugi obične kapute, opet drugi postavljene kapute, drugi opet prsnike koji ovde imaju kratke peševe. Jedan prodaje čarape, koje su ovde šivene, drugi cipele, a opet drugi čizme. Svaki obrađuje jedan artikal, i ko hoće da se odene mora da ide od jednoga do drugoga. Tako je i s drugim zanatima: jedan stolar pravi samo ploče od trpeze, drugi noge, treći reže ili gladi, a ko pravi stolice nema stolova na prodaju. Ovo specialisanje rada preneto je u Englesku i – razume se – u korist kvalitetu rada, jer se radnik tako najbolje usavrši.
Ulica Queen's Road, Hong Kong, oko 1865. Autor: Eduard Hildebrandt.
Divotni su radovi ovih zanatlija hineskih; osobito se odlikuju među njima stolarski radovi svojim ukusom i čistotom izrade. Poslužaonici, koji se grade mahom od drveta, najbolje pokazuju dokle je stigla stolarska veština u Hini; takvi se stolarski radovi ne viđaju u Evropi. Hinezi se služe stolovima i stočićima koji se izrađuju od tvrdoga kakvoga drveta a gdešto i skupocenog ebanova. Imućne kuće imaju te stvari ukrašene umetnutim komadićima od raznobojne školjke, te se čitav nameštaj divotno svetli. Hinezi mnogo polažu na ukras svoje kuće i pokazuju u tome veoma uglađen ukus. Ulazeći u tako ukrašenu hinesku sobu, nama je kao da ulazimo u kakav zimski cvetnik. Prozori su obojeni, zastori su raznobojni, zidovi su zastrti šarenim i zlaćenim tapetima i slikama, saksije se šarene na ulasku i na duvaru, patos je od šarena majolika a drvenarija od šarena mozajika – sve se tu šareni, a u tom šarenilu ipak ima neke harmonije. […]
Već iz ovoga dovde, mogao je moj čitalac opaziti da su Hinezi neobično vešti u rukotvorinama. Bilo da obrađuju meku svilu ili krutu morsku trsku ili bambus – njihovo tkanje i pletivo nigda ne može dostići evropski radnik. Samo je Hinez u stanju sašiti čarapu, a da šav ne žulji nogu; samo on može oplesti od tankog pruća stolicu koja će da drži najtežeg čoveka; on samo može da umekša goveđi rog i da ga istanji za poslužaonik ili da istriže slonovu kost, da se ne može razlikovati od liska hartije.
Daleko bi me zavelo, da se pustim u nabrajanje svih rukotvorina hineskih i finoće pojedinih: da pomenem svilene marame što se mogu nositi u orahovoj ljusci i batistene što se svetle kao sušta svila. Ko hoće da vidi takve stvari može ih danas naći na svima većim trgovima evropskim: samo treba da zna razlikovati haljkavo izrađenu japansku robu, kojom su danas poplavljeni ti trgovi, od elegantne i solidne hineske koja se zarad skupoće još slabo izvozi.
A šta ću da rečem o hineskom porcelanu? Ta Hinezi su ga davna imali, kad se u Evropi jelo iz zdela i kalajlija. Hrišćanska Evropa živela je vekovima životom varvarskim i ne znajući ništa o kulturnom životu istočnih naroda. Trebali su da dođu Turci, da pokažu svojim svilenim šatorima i persiskim ćilimovima raskoš istočnog života nama zapadnjacima, koji smo se odevali i još se odevamo suknom i štavljenim ovčjim runom. Pipljivi dokaz odlučenosti i zastoja u sredovečnoj Evropi daje nam baš porcelan, koji je morao kod nas da bude ponovo pronađen, iako se među misirskim i rimskim ostacima nalaze porcelanske utvari, očevidno hineskoga porekla. U Engleza i danas reč „Čajna“ (China) znači i Hina i porcelan, a to verovatno datira od prvoga pohoda njihova na Istok, dakle pre no što je Betiher, tražeći u zemlji zlato, pronašao porcelan.
Hineski porcelan i majolika danas je još u Evropi luksusni artikal, a u Hini je upotrebljen ne samo za kućevno posuđe nego i za građevine. Poznato je da tu ima bezbroj građevina pa i čitavih pagoda sagrađenih od porcelanskih ploča. Porcelanske saksije, gdešto veličine jednog akova, mogu se videti skoro u svakoj boljoj bašti hineskoj, a kuće su ukrašene vazama neobično lepe izrade, koje kadšto dostižu visinu čoveka. U toj grani industrije Hinezi su se tako usavršili da su upravo nedostižni. Nema oblika što oni ne bi mogli dati porcelanu, a nema boje kojom ga ne bi mogli uresiti.
Gledao sam u bogatim kućama vaze tako divno obojene užeženim emaljem da izgledaju kao kite cveća. I o njima se može reći što i o čaju i svili: najlepše ostaje u Hini. U Evropu se nosi roba što se tamo plaća šilinzima a najviše funtama, i najskuplja što smo poneli sa sobom stala je deset funata (20 dukata) par. Ko zna koliko će još vremena proći, dok Evropljani budu u stanju da odvoje za ukras svoje kuće toliko novaca, koliko staju dragocene porcelanske vaze, naročito starije obrade, kad se u Hini radilo samo za Hinu! Takvu robu kupuju za sad samo truli bogataši američki. Da bih svome čitaocu dao pojma o veštini hineske porcelanske izrade, pomenuću samo da sam na Honkongu viđao šolje za čaj od belog porcelana, koje ne behu deblje od jajetove ljuske. Ko zna kako se porcelan peče znaće kakva je vešta manipulacija potrebna da tako tanak sud održi u vatri svoj oblik. Majolika hineska obuhvata čitavu vajarsku umetnost i verovatno je pokrenula tu vrstu industrije u Francuskoj i otuda dalje sve do – Budapešte. […]
Hong Kong i brdo Viktorija sa brodovima iz raznih krajeva sveta, oko 1855, autor nepoznat.
Ja sam već pomenuo da Hina ne importira ništa iz Evrope, a to s toga što ona ima svoj osobeni život, i po sve osobene potrebe svoje. Dovoljno je da pomenem da i tako elegantnu i jevtinu iglu englesku Hinez ne može da upotrebi jer on šije savijenom iglom (kao što su ćurčiske i hirurške u nas), a veze tankom srebrnom žicom kojoj može da raširi ušku kad hoće da udene svilu ili zlatan šik. Ni dugmeta našega ne treba njemu jer su mu obla dugmad izbušena ozdo pod uglom, te samo njegova kriva igla može da se provuče kroz tu krivu rupicu. [...]
Kod ovako vrednog industriskog naroda, gde svako proizvodi i prodaje svoju robu, razume se da je krov našega broda bio od jutra do večera universalna prodavnica, i ja sam, vraćajući se iz grada, nalazio tu mnoge predmete koje u gradu i nemahu svojih prodavnica. Od crne kapice hineske pa do pletenih papuča njihovih, tu se mogaše kupiti svaka odeća, razume se, hineskoga kroja, i ja sam se zadivio videći među ovom svilene košulje (ili bolje bluze), koje sam do sad držao da su ruske. – I danas još posle četrnaest godina traju jedne papuče, pletene od neke žilave biljke, iako sam ih nebrojeno puta već kvasio; ali mi traju i danas još skrletne džepne marame iako su tako tanke da se i ne opaze u džepu. […]
O Hinezima se ne može reći da je to veseo narod. Hinez je u pokretima svojim odmeren, a po naravi sklonjen je više zbilji. Ipak se dešava da se na mahove razveseli, pa da se i razgoropadi. To biva u svečanim prilikama a takva je i svadba. Po ulicama Viktorije nema vike, kao po drugim gradovima istočnim, tu se sve radi u tišini i niko tu ne preporučuje glasno svoju robu. [...]
Brak je u Hini verozakonska ustanova i monogamičan, ali ovo nimalo ne smeta praktičnome Hinezu da se rastavi sa ženom i da bira sebi drugu. U tom slučaju otpuštena žena dobija neku materijalnu naknadu pa može raspolagati sa sobom po svojoj volji. Dok je u braku, ona je pod tutorstvom svoga muža i upravo nema svoje volje, ona je vaspitana da radi i da sluša.
U Hini ima neobično mnogo dece, iako se priča da je ubistvo novorođene dece, osobito ženske, na dnevnom redu. Po ulicama i po brodovima vrve mala deca i sva su čila i vedra. Uzroci ove pojave možda leže u rasi, a možda u klimi, a nije isključena ni mogućnost malena pomora dece, koja ovde možda imaju racionalniju negu. Da su dobro vaspitana to svedoči njihovo uljudno ponašanje i poslušnost njihova, ne samo prema roditeljima nego uopšte prema starijima. Hinezi imaju veoma pouzdano sredstvo da uljude malenu decu svoju: to je sredstvo čvorugavi prut od bambusa, i svaki ima pravo da njima deli pravdu na ulici. Ovaj patrijarhalni način vaspitanja istina se ne slaže s evropskim „racionalnim pravcem“; ali su Hinezi ipak vanredno pitomi i disciplinisani ljudi među kojima se ne viđaju gadni poroci, i ako bi koji od njih učinio kakav istup, dovoljno je da mu stražar obavije kraj od punđe za prst pa on ide krotko i bezglasno onamo kuda mu se kaže. To se dešava obično onima koji, kao naš noćni gost na brodu, neće baš strogo da razlikuje tuđe od svojega, što se kod tolikog ljudstva i tolike sirotinje često događa, iako svaki zna da se povreda zakona odveć strogo a gdešto i grozno sveti na njemu. Za malo krađe ide bastonada čvorugavim bambusom, pa ako ova ne pomogne, lopov se šalje u kavez, da se tamo nauči gladovati. (Hineske su „tamnice“ vrlo vidne kuće, jer imaju spreda rešetku. Time se obezbeđava zatvoru čist vazduh a omogućava svakome da vidi i pozna kradljivce u svome društvu.) Veći prestupi, u koje ide i gusarstvo, plaćaju se glavom. U Kantonu ima jedno prostrano dvorište, ograđeno visokim zidom, u kome se nalazi bezbroj panjeva. Događa se gdešto da svaki panj dobije svoju glavu.
Hinezi se svojski brinu za vaspitanje svoje dece; ali oni kao da ne razbijaju glave kako će da poprave svoje pokvarene ljude, a još manje su skloni da troše na njihovo izdržavanje: oni ih prosto trebe satarom. Svakome je ostavljeno na volju da se sačuva od te zle kobi... Kad sam jednom upitao moga hineskog poznanika zašto oni svoje prestupnike ne drže zatvorene kao mi, dok se ne poprave, on mi odgovori pitanjem: „A kakav su kapital oni dali državi da im ova plaća interes?“ Ovakvom praktičnom zaključku verujem da ne bi imao šta dodati ni najskrupulozniji engleski račundžija.
I ta praktičnost hineska ogleda se u njihovu životu kao u njihovim ustanovama. Načelo: ora et labora (moli se i radi) nigde se, možda, ne izvodi tako dosledno kao u ovih ljudi; oni se tako prilježno klanjaju svome Budi kao što prilježno rade. U tome nema odmora za njih; ne ište Buda sedmi dan za sebe, on hoće, kao i Brama, da mu verni svakoga dana žrtvuju malo od svoga vremena. U Hineza nema nedelje, nema praznika; i tu se radi bez prestanka, i radi se, kao što smo videli, i danju i noću. Svaki Hinez zna da mu je rad kapital a vreme sredstvo da dođe do njega, i on demonstrira praktično englesku izreku „vreme je novac“. I to vreme, što nema kraja, kapitališe se u Hini na praktičniji način no igde u svetu. [...]
Tradicionalna kineska čajdžinica.
Samo u početku svoje godine, a to je u februaru, Hinez prekida rad i počiva punih petnaest dana. Za to vreme niko ništa ne radi a svaki se veseli na svoj način. I oni što trguju hranom pozatvaraju svoje radnje, i ko se nije spremio za „blage dne“ mora gladovati. U to vreme narod vrvi po ulicama da gleda maskarade što idu gomilama i da se slatko nasmeje šaljivčinama što umeju da karikiraju društveni život njihov. „Cela Hina poludi o novoj godini“, reče jedan Englez pričajući mi o toj svetkovini hineskoj. A zar je u Italiji drugačije o „karnevalu“? Hina i Italija: februar tamo a februar ovde! Maske na ulici i tamo i ovde – nije li to čudnovato? Ako su maske iz jelinskih i rimskih pozornica došle do Hine, karneval je verovatno došao k nama iz Hine zajedno s maskama. Ko će da pronikne u puteve kojim su običaji prelazili iz predela jednoga kraja sveta na drugi? Budistički hramovi imaju svoje tornjeve i svoja zvona kao i hrišćanski. Ko je upravo izumeo Penelopin razboj? Barutom se Hina služi odvajkada, ali samo da ruši stene i gradi putove: od nas je naučila puniti oružje njima!
Pravda i sila u Hineza su identični pojmovi, a to samo sobom objašnjava što je njihova država kroza tolike vekove stajala čvrsto i pouzdano, dok su se oko nje drobile druge države pa i nestajale. Stupio sam na hinesku zemlju s ljubopitstvom Evropljanina, da se upoznam s tim čudnovatim svetom i da mu se možda i – nasmejem; ali se to ljubopitstvo moje za kratko vreme prometlo u divljenje, i ja sam pošao otud s osećajem poštovanja prema tom drevnom narodu koji živi svojim vlastitim kulturnim životom i koji se svojom kulturom ne hvasta ni onda kad vidi kako njome uzdiže i našu. U Nemaca reč „Hinez“ označava budalu; koliko je istina u tome vidi moj čitalac već iz ovog kratkog nacrta, i ja sam pod utiskom takvog osećaja pisao otud jednome prijatelju svome, da bi, po svemu što sam video, Hinezi imali veće pravo krstiti svoje budale kakvim evropskim imenom da nisu tome imenu pridali, možda s nekim razlogom, grđi značaj. Za sve uslade što oni pružaju životu našem, mi im dajemo samo dve stvari, kojima se život gasi – opijum i oružje! 
—
Iz knjige „Tamo amo po Istoku“, Sv. 2, autor Milan Jovanović Morski, izdavač Srpska književna zadruga, Beograd, 1895. Digitalizacija, obrada i priprema teksta: Klub putnika.
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
