|
Blog: Priče s granica (aerodrom u Nišu) Putovali: Marko i Vesna Živanić Eh, svuda pođi kući dođi! Stara izreka... I, nekako, kada se čovek prepun utisaka sa tuđih meridijana vraća „na svoje“, malo mu lakne u duši. Prošao tamo kako je prošao, nosi "pun kofer" utisaka, punu karticu fotoaparata, gomilu video kasetica... Sad je opet "svoj na svome". I onda, prvi susret sa domovinom – naši carinici! Ali, pođimo redom. Pre par godina smo moja lepša polovina i ja išli u Gruziju. Sa niškog aerodroma je postojala linija za Istanbul. Obezbeđen autobuski prevoz "od vrata do aerodroma, i isto u povratku" (dobro de, morali smo da izađemo na auto-put, nisu se majali po Paraćinu da nas pokupe, al’ ’ajde). Ma milina jedna, kad samo pomislim da tako preskačemo Bugarsku, njihovu ambasadu (tek ušli u Uniju pa se pogordili – da ne upotrebim jedan srpski narodni izraz za takvo ponašanje), čekanje u redu za vizu, neljubaznost osoblja - od obezbeđenja pa redom, cimanje sa njihovim nadrndanim carinicima... Jeste skuplje, al’ ne žalim pare – čuvam živce. Proputovali Gruziju, pentrali se po Kavkazu, prestopirali Tursku, stigli na Ataturk aerodrom i – pravac Niš! Sve vreme ne mogu sebi da oprostim što ne kupih bar punu kesu (ako ne i džak) originalnog zelenog gruzijskog čaja. Zamisli budale! Bio u Gruziji, nije doneo bar kesu "tregericu" njihovog čaja! Svašta! U avionu – plejada "butik biznismena". Išli ljudi poslom. "Butikašice" blajhane, nakinđurene lažnjacima od glave do pete, međusobno hvaljenje koliko koja ima radnji, ma muka da te uhvati. Grand parada uživo! Preživeću, mislim se, ove bar ne vuku kofere i kofere robe... Išle, ugovorile, roba će već stići razrađenim šemama. Slećemo, i onda kontrola. Butikaši/ce ispred nas prolaze ’ladno, a onda mi, pa onda iza nas još gomila onih kao oni što su bili ispred nas. Pri tome verovatno izgledamo kao da nas je poplava izbacila (neposredno pre leta smo prestopirali 1600 kilometara). Stižem na red za kontrolu pasoša i robe a ispred mene "trupčić" od žene u uniformi "šumarske" boje. Lakše je preskočiti nego zaobići. Kako me vide, reši da trenira strogoću. Netrpeljivost obostrana, odmah se oseti. Šalteruša, samo višeg ranga, i sa više vlasti! - Odakle putujete? (k’o da avion doleće ko zna sa koje destinacije i sa ko zna koliko presedanja) - Iz Istanbula. - Iz Istanbula? dižući jednu obrvu. (Nikako se ne uklapam u profil nekoga ko putuje Istanbul-Niš) - U stvari iz Gruzije, pa iz Istanbula. Odatle smo imali avion. (što da lažem, već lista po pasošu) - Iz Gruzije?!?! Zabezeknuta. Šta ste tamo tražili? (čuj pitanja: šta ste tamo tražili???) - Turistički. - Turistički?????? Šta imate da prijavite? (uz mene je veliki ranac) - Ništa. - Ništa? Šta imate u rancu? - (E, tu mi je puklo!) Imam gomilu prljavih gaća i majica! - Molim?? - Da. I čarapa. - (Ona prosto ne veruje na kakvog "svata" je naišla) Otvorite ranac – strogo komanduje! Kad sam otvorio ranac i razvezao kese, mislim da je zažalila. Kao i svi oni butikaši okolo. - Gde radite? (misleći da ako takav klošar uopšte negde i nešto radi) - Imam svoju firmu. - (iznenađenjima nikad kraja!) Čime se bavi firma? - (pazi da ja to sad tebi ne objašnjavam – mislim se - izdeklemujem ono što piše u rešenju APRa) Proizvodnja, promet i usluge. - Promet i usluge? Aha. Stanite sa strane. Iza mene proviruje još jedno takvo biće (moja supruga) i pita: Jel da stanem i ja, ja sam s njim? - Da, da (gadljivo će g-đa Trupčić). Njoj nije tražila da otvori ranac. Pozvaše nekog inspektora (ili šta je već) u civilu. Razumniji čovek. Prihvatio je objašnjenje da smo bili turistički u Gruziji, nije insistirao na razvezivanju kesa (mada sam morao da izvadim sve iz ranca) i pravdajući se daje objašnjenje: "Znate, Ukrajina, Belorusija, belo roblje, bla-bla-truć, vi, firma, promet i usluge..." Bože, Bože, mislim se, pa zar JA OVAKAV ličim na makroa? Pustiše nas, i mi zadnji uskočismo na onaj avio-kompanijin bus što razvozi do gradova gde smo se ukrcavali u polasku. Da je potrajalo još malo, ne bi nas čekali... Uz put razmišljam, šta bi bilo da sam kupio kesu ZELENOG GRUZIJSKOG ČAJA? Ko bi im objasnio da je to samo čaj? Slike koje bi upotpunile priču, a prate ovaj prelazak granice, iz razumljivih razloga, ne postoje.
|
