Repubbliche marinare: 2. Đenovsko plavo

 

U cik zore, bunovni ulazimo u voz. Iz finog dremeža nas budi neverovatna graja: u Parmi ulazi ceo jedan razred i to uz buku svojstvenu samo Italijanima. Ko nije video, pardon, čuo italijansku omladinu, nikad ne bi mogao da pretpostavi da ljudski glas može da dosegne toliko decibela, a tek kad se ujedini sa jos desetak istih takvih... Uhh... Klinci sa policajkama na očima, pantalonama spuštenim skoro do kolena, sa lancima u džepovima, devojke nespretno našminkane, u pocepanim farmerkama, kikoću se i ćućore. Čovek bi rekao propaliteti neki, a u stvari obična, vesela deca, italijanski pubertetski stil. Pas koji mnogo laje ne ujeda... Tako u veselju sagledasmo ligurske gudure i kroz dugački tunel uđosmo u đenovsku stanicu, uglavljenu između surih planina i mora. Oprostismo se od dece, otčepismo uši, i pravo pored ogromnih i luksuznih palata starih moreplovaca, krenusmo put uskih sokaka.

 

Stara Đenova je poznata po mračnim ulicama, ili “karuđima“ (caruggi) kako ih Đenovljani zovu. Stare zgrade sa po pet-šest-sedam spratova u ulicama širokim jedva jedan metar, daju tek po kom sunčevom zraku da se probije do trotoara. Glavne, šire ulice pune su radnjica, turista, i raznih drangulija, ali čim se zađe u neki sporedni sokak, eto odmah sumnjivih faca, razgolićenih dama sumnjivog morala na prozorima i u haustorima. More je ovde vekovima dovodilo ljude svih vrsta, vera i rasa. Ulica koja vodi na stanicu puna je raspadnutih hotela, iranskih tepiha, čajdžinica, prodavnica kičerskih suvenira sa hadžiluka iz Meke, šarenih marama i amajlija iz crne Afrike... Sa prozora trešti najnoviji hit arapske produkcije, a trgovci pokušavaju da proteraju kamiončić kroz uličicu u kojoj se jedva dva čoveka mimoilaze. Glavna crkva, katedrala Svetog Lorenca, u mavarskom stilu, a pored lava, pardon, arslana kod ulaza, Arapin sedi, čita Kuran i peva. Da povremeno ne zamiriši pecivo sa vanilom, pica i bosiljak i ne zazvone crkvena zvona,  čovek bi pomislio da je prošao kroz neku prostor-vremensku kapiju i pristigao pravo na Bliski Istok... A izvan kapija starog grada potpuno druga priča: zelenilo na sve strane i ulice u više nivoa, zahvaljujući brdovitom krajoliku. Svaka ulica je svojevrstan vidikovac. Tako smo šetajući posmatrali krovove solitera na kojima su dovitljivi stanovnici napravili baštice, terase, pa čak i bazene, a duboko ispod nas ukrštale su se još dve ulice – prava  trodimenzionalna raskrsnica, sa morem i brdima u pozadini.

 

Onda ponovo u stari grad, preko velikog mosta, kroz kapiju i lavirint uličica – pravac u antičku luku, koja je 1992. godine doživela renesansu. Šetalište, palme, veliki kran – panoramski lift, staklena kupola sa egzotičnim biljem, najveći akvarijum u Evropi sa preko 5000 vrsta raznog morskog življa... Sva ta čuda u ovoj drevnoj luci isprojektovao je čuveni arhitekta, Đenovljanin Renzo Piano (poznat po kreaciji Pompidu centra u Parizu), u čast pola milenijuma otkrića Novog sveta, a za koje je zaslužan opet Đenovljanin – Kristofor Kolumbo.

 

 

Malo dalje, između kranova i sajli, stoji veliki magacin, koga je Piano pretvorio u veliku dečiju igraonicu. Ovde su se još u XVI veku skladištile izdržljive mornarske pantalone od specijalne pamučne tkanine, koje su Francuzi nazvali „plave iz Đenove“ (bleu de Genes) ili kraće – džins. Materijal se donosio iz Indije, pantalone su se krojile negde kod Torina, a potom se distribuirale dalje, kao praktične i izdržljive. Gospodin Štraus, dakle, „nije otkrio Ameriku“, nego je samo prilagodio i usavršio ove zgodne čakšire i patentirao ih.
A na kraju mola, na baržama koje se ljuljuškaju i škripe – klupe! Savršeno mesto sa koga se u sumrak mogu posmatrati dokovi i ogromni brodovi, dok u daljini samo povremeno zasvetli stari svetionik, koji je svih ovih vekova radovao izmorene moreplovce najavljujući kopno. I to đenovsko kopno!

Preuređena đenovska luka - veliki kran za koji je zakačen i panoramski lift