Toliko glasina, toliko pohvala, toliko pokuda... Jedni kažu najopasnije mesto, drugi kažu najzanimljivije, treći citiraju onu čuvenu „Videti Napulj i umreti.“... I sve je to tačno. Ovde nema sredine: ili je najlepše ili je najgadnije! Bezvlašće, veselje, gužva, umetnost, haos, lepota, raspadanje, razapet veš svuda unaokolo, suludi ljudi, napetost u vazduhu, sjaj i beda velegrada... A nad njim se uzdiže gradiozna prirodna bomba, napuljska alfa i omega: Vezuv!
 |
Dolazak
Stižemo na najveću i najvažniju železničku stanicu južne Italije. Malter se kruni sa tavanice, gužva neverovatna, prilično gadna stanica. Sumjnivi klinci se muvaju okolo, neki kljakavi deda nas spopada sa flašicama vode... A ispred, trg Garibaldija, divota od prostranstva i raskošnih palata, ali kao i svi divni trgovi Napulja, upropašten: ograda, dizalice, bageri. Ulazimo u kafe da srknemo espreso sa šanka, pričamo sa konobarom. Čovek kaže, navikli su se već na raskopan grad, tako je još od 2000. godine, kopaju metro...
Pitamo: „Pa zar nije to malo sumnjivo, da je grad raskopan čitavu deceniju, da se metro(koji uzgred već postoji), pravi već 10 godina?“
„Ma nee, to je specijalan projekat“, kaže on, „To će biti najlepši metro u Evropi!“
I dok on zvižduće staru napolitansku pesmicu i briše čaše, mi izlazimo da potražimo hotel...
 |
| Napuljske kere na trgu Plebiscito |
Šetnja
Veliki bulevari, krcati automobilima, kamionima, autobusima. Motori vijugaju između. Svakih 15 minuta, kola beže na trotoar, jer se zvuk sirene približava: hitna pomoć, pa milicija, pa opet hitna pomoć. Centar, ogromna prastara tvrđava Castel Nuovo, u pozadini luka, brod sa 12 spratova, a okolo zuje raznovrsna vozila, bez kraja i konca... Sirija, Turska, Peking, Šangaj, Moskva... Ništa to nije, ovo se zove gungula... Na pešačkom prelazu leži neki momak, ambulantna kola se nekako probijaju kroz gužvu... I onda, predah: divan, pešački trg Piazza del Plebiscito i dva markerima našminkana lava. Na sred trga dremaju psi, naizgled dobroćudni. Jedna devojčica, koja je tek prohodala, prilazi bunovnom keru i pruža rukicu... Grrrr, sevaju očnjaci, škljoc u prazno, a majka dotrčava i počinje da čavrlja nešto na ruskom... Napuljske kere... Koliko su ovi psi dosad puta išutani, kad reže na dete? Sudeći po saobraćaju, ovaj trg im je verovatno jedino utočište, pa ga nikad ni ne napuštaju... Ispod trga, riva, tirkizno more, a u daljini, međ’ oblacima preteći stoji Vezuv. Fantastično...
 |
 |
Castel nuovo
|
Tvrđave
Na stenama ostrvceta, tik uz kopno, nekad davno, more je izbacilo telo prelepe sirene Partenope, koja se udavila jer nije uspela da domami Odiseja njenom pesmom. Uskoro su ostrvce kolonizovali Grci. I tako je nikao Nea Polis. Par desetina vekova kasnije, rimski pesnik Virgilije, za koga se verovalo da je čarobnjak, ovde je zakopao jaje u zemlju i rekao: „Kad pukne jaje, pući će i zamak (u stvari Napulj)!“ I tako je tvrđava, koja zapravo treba da štiti jaje, i dobila ime „Castel del Uovo“ ili „Zamak jajeta“.
Napulj je ponajmanje italijanski grad. Kroz vekove je menjao gospodare: nakon Rimljana, pristigli su Normani, pa švapska dinastija (sa čuvenim Fridrihom II na čelu), a zatim francuska porodica Anžujaca, pa španska dinastija Burbonaca... Tako je svako, uz silne raskošne palate, sazidao i po koji dvorac: Normani su u XII veku preuredili drevni Castel del Uovo, Francuzi su sazidali velelepni Castel Nuovo u glavnoj luci negde u XII veku, a Španci tvrđavu na brdu u sred grada, Castel San Elmo, negde u XVI veku.
 |
 |
| Castel del Uovo |
Vezuv sa napuljske rive
|
Pacov
Ujutru, prva destinacija, obližnji kafić i picerija, tik uz jedan od raskopanih trgova. Naručujemo doručak, dve pice marinare, jedemo i zovemo konobara da platimo... Za susednim stolom sede jedan stariji gospodim, proćelav, sa neizostavnim naočarima za sunce i devojčica u beloj jakni. Drugi konobar im se približava sa punom tacnom. U daljini vrisak, pa uzvik „pacov“! Tras-cangr, hop-skoč, tacna se prevće, a konobar se penje na susedni sto. Pred očima mi iskrsava Lazarev komentar na jedan od prethodnih blogova. Bela devojčicina jakna sad je braon, uz sveže opekotine od produženog espresa, a ćelavi gospodin besno viče i briše naočare. Konobari se izvinjavaju, kažu, ipak, pacov je to, sigurno je izašao iz tih budući-metro iskopina... Hmm, a nešto je ona pica imala čudan ukus...
 |
| Piazza del Plebiscito - na brdu iznad je Vomero, elitniji kraj sa zamkom Elmo i manastirom San Martino |
Dan i noć
Kontrasti, kontrasti... Šetalište uz more, neverovatni pogledi na zaliv, raskošni hoteli, gospoda... Pa onda ogroman park, brdovitaulica, elitne prodavnice, luksuzni kafići... Do Vomera, možda najlepšeg dela grada, na brdu, oko dvorca San Elmo, vode tri stare uspinjače. Na samom rubu brda je i manastir San Martino, danas muzej, sa sjajnom baštom i maestralnim pogledom. Od gore, opet panorama: more i Vezuv, a sa druge strane šarene kuće i jedna crna pruga: glavna ulica starog Napulja, koja grad deli po pola, pa se tako i zove: Spaccanapoli. Silazimo sa Vomera. Ulični prodavci, cika, vriska, neki klinci se tuku na ćošku, đubre na trotoaru, kuće se raspadaju, instalacije varniče. Sirotinjski deo Damaska je Njujork za ovo. Već se smrklo, ajde da vidimo i Spaccanapoli... Zar je to centar?! Pusto i mračno, tek po koja horda besnih klinaca koji se deru i sede po žardinjerama. Ulično osvetljenje čkiljavo, ogromne, visoke kuće, nikad renovirane, garave od izduvnih gasova. Hmm, ne deluje baš optimistično... A sutra ujutro, sve od železničke stanice pa do ovde (oko 2 km), raširiće se velika pijaca, zamirisaće pršuta i mocarela, zasijaće šarene marame i kičersko plastično cveće, zasmrdeće dobro poznati miris kineske robe, zatrubiće mali kamiončići koji vas besomučno gaze, a ulice će ispuniti reka crnomanjastih ljudi. Zar smo mi u Italiji? Arapi izgleda nikad nisu ni otišli odavde...
 |
 |
Ulice Napulja
|
Krv Svetog Januarija
Napulj definitvno prednjači po čistom vešu koji se suši nad ulicama strogog centra grada! I u drugim italijanskim varošima, između zgrada, nad uskim uličicama suši se veš. Ali, ovde to poprima neverovatne razmere, verovatno zato što su i zgrade i ulice veće... Sve u svemu, najpre kroz pijacu, pa potom kroz veš-ulice dođosmo i do glavne napuljske katedrale, ogromne kitnjaste gotske crkve, u kojoj se nalaze mošti sveca-zaštitnika grada: mučenika Svetog Januarija, napuljskog biskupa iz III veka. Tri puta godišnje, u maju, septembru i decembru, ceo Napulj se sjati ovde, u kapelu Svetog Januarija, gde se čuva njegova glava. Tada svi nestrpljivo iščekuju da se desi čudo, do sad neobjašnjen fenomen. Stvrdnuta, braon materija, u posudama u oltaru, za koju se kaže da je krv Svetog Januarija, tada pocrveni i poteče, ponekad i ključa. Ukoliko se ovo ne desi, desiće se nešto loše: 1944. godine, kada krv Svetog Januarija nije potekla, Vezuv je proradio. A krv je prvi put potekla – gle koincidencije – 1389. godine! Dakle, dok krv teče, grad je miran...
 |
|
| Pomalo morbidan detalj iz bašte manastira San Martino |
Babuccio
Opet jutro, jedan od kafea, mi opet za šankom... Ljudi ulaze, eksiraju kafu i izlaze, kao na pokretnoj traci... A onda ulazi jedan dobrostojeći, stariji gospodin, sa tamnim naočarima, namirisan, fino podšišan, u lepom odelu... Šanker uz neverovatno oduševljenje uzvikuje: „Babuccio!“ (nešto kao tatice), isto to čini i konobar, pa ga zajedno zdušno nude kafom. Babučo odbija, samo šara očima okolo, kaže „Ništa, ništa, došao sam samo da vas vidim...“, malo još postoji, pa ode... Hmmm... Provera, reket, mafija... A možda samo prevelika doza američko-italijanskih filmova i reakcija na sugestivne priče o Napulju. Ali Babučo je tako neodoljivo podsećao na jednog od likova Maria Puza, da bi prosto bilo bogohulno ne pomisliti da je baš on neki važan član ugledne porodice sa juga...
 |
 |
| Ulica sa najviše štrikova na svetu i katedrala |
Kod Mikelea
U centru Novog Sada, u Dunavskoj ulici, postoji jedno autentično mesto koje se ne da globalizaciji već godinama. Ko je prošetao gradom, popodne ili predveče verovatno je zapazio jedan uvek zamandaljen braon izlog, među šljaštećim buticima. E pa taj izlog nije zamandaljen samo od 6 do 11 pre podne, kad se ovde peče, seče i meri najbolji burek sa sirom, mesom ili jabukama. Buregdžijsku radnju „Đorđević“, drži porodica osnivača i ona još uvek radi kao i nekad: koliko bureka se napeče prethodno veče, toliko se i proda, pa se radnja zatvara. A uvek se sve proda. Enterijer je krajnje rudimentaran, po principu čisto i praktično: bele pločice, mermerni stolovi, jedan stari sat sa klatnom i gotovo. A iznad radnje živi porodica Đorđević. I kakve sad ovo veze ima sa Napuljom?
Odlučivši da probamo tradicionalnu, napuljsku tvorevinu, tzv. Picu, put (ili tačnije rečeno Lonely Planet) nas je naveo u piceriju kod Mikelea (Antica Pizzeria da Michele), otvorenu 1870. godine. Ovo mesto neodoljivo podseća na Đorđevića, i po kvalitetu i po enterijeru, i po posećenosti, a bogami i po filozofiji. Kad smo prvi put naišli, bila je nedelja, pa je radnja bila zamandaljena. No, radnim danima je mnogo bolje: velika kamena peć se stalno puni drvima, a najmanje 5 pica-majstora se užurbano vrti okolo, ljudi dolaze da zakažu termine. Pomalo dotrajale bele pločice, mermerni patos i stolovi, unaokolo slike ove kafane sa početka prošlog veka, starinske reklame... Ovde se peku samo dve vrste pica: marinara (paradajz, beli luk, origano) i margerita (paradajz, mocarela, bosiljak), sa mnogo paradajza i maslinovog ulja. Marinara je, zapravo, prvobitna pica, glavno jelo napuljskih ribara, osmišljena još u XVIII veku, a onda, nakon ujedinjenja Italije, napravljena je i margerita, u bojama nove italijanske zastave (paradajz-crveno, mocarela-belo, bosiljak-zeleno), koja je nosila ime italijanske kraljice Margerite Savojske, žene kralja Umberta I.
Napolitanci i dalje tamane pice kao ludi. Pred susednom picerijom “Trianon“, pica-majstori u izlogu rade kao mašine, a grlata žena u kecelji, sa blokčićem, svakih 5 minuta izlazi pred radnju, gde je čeka najmanje tuce gladnih Napolitanaca. I onda počinje prozivka, ko može da uđe, ko da naruči za poneti – i to opet na veoma bučan, tipičan italijanski način. Ni ovde gužva nije uzalud, pica je skoro kao kod Mikelea – koji je reper za savršenstvo.
I dalje mi nije jasno kako tako bazična stvar može da bude toliko dobra, prosto neverovatno! Nakon degustacije u još par kafanica (uključujući i onu sa pacovom), shvatili smo da je i sama pica kod Mikelea, bez ostalih znamenitosti, vredna dolaska u Napulj! Pojesti marinaru i umreti.
 |
 |
| Pompeji - pogled na Jupiterov hram i jedna uličica |
Rimska pornografija
Nema ko nije čuo za čuvenu priču o Pompejima, bogatom rimskom gradu koga je početkom nove ere Vezuv zatrpao lavom... Ali upravo zahvaljujući ovoj nesreći, danas su Pompeji možda najzanimljivija ruina na svetu, jer zaista možete prošetati pravim, rimskim ulicama i ući u pravu rimsku vilu (uz mozaik na ulazu: čuvaj se psa!), sa fantastičnim mozaicima i statuama... Na kraju vam je u glavi slika pravog grada: tu je glavni trg i pijaca, hramovi, kuće, pozorišta, stadion, fiskulturne sale, kupatila... Međutim, najintrigantnije mesto je možda jedan odpotpuno očuvanih bordela, kakvih je u Pompejima bilo oko 50... Tu su male sobice, sa kamenim krevetima, a zidovi hodnika su oslikani freskama na kojima su prikazane razne poze. U dnu hodnika je skriven jedan wc. Sve to neodoljivo podseća na rejon Crvenih fenjera u Amsterdamu. I onda kažu ljudi, vremena se menjaju...
 |
 |
| Radne sobe bordela i poze - na kamene krevete što se vide u dnu soba, stavljali su se dušeci |
Circumvesuviana
Vozić, neka vrsta prigradskog nadzemnog metroa, kruži oko Vezuva, vodeći preko Pompeja sve do Sorenta. Preko dana, voz je pun mešavine poslovnih ljudi, turista, džeparoša i studentarije, ali posebno iskustvo je provozati se u jednom od njegovih razdrnadnih vagona uveče. Na stanici pored nas, stoji i čeka ogromna porodica. Ogromna u svakom smislu, jer na petoro jedre, crnomanjaste dece, pazi prilično neelegantno popunjena majka i još par korpulentnih tetaka. Deca skaču gde stignu, malo na šine, malo po klupama, tetke ih usput ćuškaju. Vrhunac uzbuđenja nastaje po pristizanju voza. Ratni plan je razrađen, kako sprečiti decu da ne odu pod voz. Vika-trka i eto nas unutra. Na ulazu u vagon nas dočekuju dva udrogirana klinca, koji šmekaju situaciju i prilaze da kinje dva crnca – preprodavca nakita, koji ih veoma uspešno ignorišu. Za to vreme, vesela porodica se opustila, izvadila preostale zalihe hrane iz Mek Donaldsa i počela da mljacka, uz vesele priče, glasan smeh i povremeno sprečavanje dece (putem ćuški), da ne iskoče iz voza u pokretu (tretman je intenziviran na stanicama). Kako su oni izašli, vagon je postao sablasno tih. Jedan momak, relativno pristojan, jede sendvič na par sedišta od nas. Odjednom, ustaje, baca sendvič kroz prozor, glasno psuje i počinje da šuta sedište i udara glavom o prozor. Siromah... Dal’ je video neku deprimirajuću poruku na mobilnom, il’ je napolju video svoju curu u zagrljaju drugog, ko zna... U svakom slučaju, ćutke smo izašli na napuljskoj stanici, razmišljajući da li je neko normalan uopšte i bio u ovom vozu?
 |
| Pogled u krater Vezuva |
Vezuv
I onda smo shvatili zašto je Napulj baš takav kakav je: Vezuv! Veliki vulkan proglašen je nacionalnim parkom, pa sad morate da platite da bi zvirnuli u njegov ogromni krater iz kog se pomalo puši. Zaista oduševljavajući i neobični prizori, ako zanemarite horde turista i kičerske razglednice... Prva poznata erupcija bila je 79 godine, kada su zatrpani Pompeji i pre koje se mislilo da je reč samo o jednoj običnoj planini, a poslednja je bila 1944. godine, kada je Napulj bio pod dimom, ali, na sreću, lava nije stigla ni do jednog naselja. Seizmolozi i vulkanolozi kažu da je opasnost prilična, jer nije bilo prave erupcije već čitavih 500 godina, a trenutno pod samom planinom, ne računajuči Napulj, živi oko 700 000 ljudi!
 |
| Pentranje oko kratera Vezuva |
I tako svi čekaju sudnji dan. Svaka druga napolitanska prodavnica, hotel ili restoran se zove Vesuvio. Uz sliku Bogorodice, u svakoj sobi je i slika Vezuva, svi ležu i ustaju gledajući u preteći vrh pod oblacima. I nije ni čudo što su ljudi ovde napeti, što su eruptivni, što su divlji, što žive od danas do sutra i što im je vulkan, možda i jedini zakon. A opet, ne mogu i ne žele da odu odavde. Pa evo, čak i nas, posle svega par dana Napuljske lepote, štroke i gungule, kao da neki magnet vuče da se opet zaputimo u tu džunglu na asfaltu i ponovo osetimo neobičnu tenziju prestonice italijanskog juga. I da, naravno, smažemo još po koju picu kod Mikelea!
