Drugari iz Mauritanije. fotografija: Lazar Pašćanović
– Zašto baš u Mauritaniju? – pitao me je jedan biolog koga sam upoznao u Granadi. – Tamo nema ničega. Mi smo se nedelju dana lomatali po pustinji i tražili guštere. Pola ekspedicije se razbolelo od sunčanice, druga polovina od prljave vode. Povraćali smo od jutra do večeri. Znate šta ćete tamo naći? Muku. Mauritanija je jedna muka i ništa drugo.
Posle toga mi se još više išlo.
Četiri hiljade kilometara za tri nedelje, glasio je naš plan. Na mapi je to izgledalo izvodljivo, ali mapa je lagala. Mape uvek lažu. Nije pominjala da dobar deo puta uopšte nema puta i da je temperatura oko 50° C. Nije nam rekla ni da će Inesa završiti na infuziji zbog dehidracije a mi u zatvoru jer je Uroš snimao nekakvu vladinu zgradu pet minuta nakon što sam mu rekao da to ne radi. Na mapi nije pisalo ni da ćemo dva dana provesti u bordelu u pograničnom mestu u Senegalu zbog problema sa vizom.
Mnogo toga ne piše na mapama.
Dok smo putovali, neprestano mi je bila u glavi jedna rečenica Tibora Sekelja: Za mene je putovanje nužno zlo. To je rekao u dubokoj starosti, pošto je prošao svet uzduži i popreko. Mnogi misle da sam ja svetski putnik koji voli da obilazi zemlje, koji voli da gleda pejzaže i razna čuda sveta. Međutim, za mene je to drugorazredna stvar. Putujem da bih razgovarao sa ljudima.
Zato smo i mi putovali. Kao kad odete kod nekoga u posetu. Samo što je u našem slučaju taj neko živeo na drugom kraju sveta, u najgoroj vukojebini koja se može zamisliti. I nismo ga poznavali.
Najbolje su nenajavljene posete.
Zbog jezivog prevoza i još gorih puteva, u pustinji se sve lomilo. Keramička pločica sa buvljaka u Rabatu skrckana je u paramparčad. Metalna lampa iz Marakeša iskrivljena je do neprepoznatljivosti. Fotoaparat mi je dvaput ispao, a treći put ga je vetar oborio u pesak, sa sve stativom. Pesak je ušao u objektiv i ja sam bio očajan jer sam ga masno platio, moj prvi aparat nakon skoro deset godina, koji usto može da snima i HD video. Posle nam je pesak ušao i u oči, zakačio se sa unutrašnje strane kapaka i krvnički grebao zenice.
Nužno zlo, ponavljao sam sebi. Nužno zlo.
Prošli smo Maroko, Zapadnu Saharu, Mauritaniju i Senegal. Ljudi su nas lepo primili, ako izuzmemo hapšenje, i neke momke koji su hteli da nas tuku šipkama jer smo ih slučajno snimili kako sa let-lampama kradu delove starih brodova. Međutim, na kraju je i to prošlo okej. Svi su shvatili da smo dobronamerni, opasni jedino po sebe.
Ovaj četvorominutni video-zapis sklopljen je od komadića materijala koji smo tada snimili. Pesmu Zuruni peva arapska pevačica Fajruz. Zuruni znači poseti me. Stihovi idu ovako:
Poseti me, za celu godinu makar jednom,
Šteta bi bilo
Da me sasvim zaboraviš.
Ilustrovana putopisna knjiga Bantustan izlazi početkom aprila. Kupite je u pretplati po sniženoj ceni i time nam pomozite da sakupimo sredstva za štampanje. Knjiga sadrži priče ljudi koje smo posetili tokom tromesečnog putovanja po desetak zemalja severne, centralne i južne Afrike.
