– Čuo sam da tamo postoji zid – kažem.
– Kakav zid? – kaže Husam. – Nema tamo nikakvog zida.

Pitao sam ga šta je, uopšte, ta Zapadna Sahara. Da li je to zaista deo Maroka, kao što izgleda na mapi, ili je u pitanju okupirana država, kao što neki tvrde? Dobio sam jedan poduži odgovor koji je počeo rečenicom:

– Znaš, istorijski gledano, Zapadna Sahara je oduvek bila naša, marokanska zemlja...

Sedeli smo na terasi njegove kuće u Marakešu, u koju povremeno prima kaučsurfere jer se oseća usamljeno. Husam je programer, dobro govori engleski i ima tridesetak godina. U narednim danima, putujući uzduž i popreko Maroka autostopom, Katarina i ja smo shvatili da niko nije čuo ni za kakav zid u pustinji.

Kada smo odlučili da iz Putničke kuće otputujemo na zapad Afrike, još uvek nismo imali pojma gde se tačno završava Maroko. Početak mu je preko puta Španije, ali gde mu je kraj? Otkrili smo da se ispod njega nalazi nešto što se zove Zapadna Sahara, de fakto komad Maroka, u kome živi narod po imenu Saharci.

Prelazak iz Maroka u Zapadnu Saharu je gotovo neprimetan. Nekoliko zastava (marokanskih), a potom učestale policijske kontrole. Pre svakog mesta, posle svakog mesta, usred pustinje:

– Ime? Pasoš? Student? Jesi siguran?! Kuda? Srbija? Karadžić? Đoković? Student? Jesi siguran?

Pustinja je fascinantno mesto. Plašio sam se da će me danima pratiti dosadan, jednoličan prizor ničega, ali pejzaži su se nekad potpuno menjali iz časa u čas. Zlatne dine u daljini, pa beli pesak, crven u kontrastu sa sivoplavim Atlantikom, kamenje, suvo žbunje, kamile, đubre.

Petog dana, stigli smo do poslednjeg mesta u Zapadnoj Sahari. Odatle smo uhvatili noćnu vožnju do granice koja je zatvorena do osam ujutro. Arapi koji su nas povezli izbacili su nas na kraju duge kolone, jer u njihovim kolima nije bilo mesta za spavanje za sve nas. Dočekao nas je mrak i sablasna tišina. Napolju nije bilo nikoga. Šaputali smo, ni sami ne znamo zašto. Gde ćemo da spavamo? Jedan sat je iza ponoći. Nazirali su se automobili i kamioni, a malo ispred nas, u koloni, videsmo plamičak, kao od sveće. Na vatri se kuvao čaj, a pored, na bokovima ležala su dva mršava muškarca. Samo su im crna lica bila jasno obasjana. Zamolili smo ih da im se pridružimo. Prvo su odmahivali rukama, ali na naše insistiranje su nas ipak pozvali na čaj. Prvih 15 minuta smo sedeli u tišini. Upoznavali se. Obojica su bili neuredni i umorni, kao da su putovali mnogo duže od nas. Mohamed, ćelavi brka, nosio je plavu haljinu sa zlatnim detaljima. To je tradicionalna odeća Saharaca, naroda kojem je nekada pripadala Zapadna Sahara. Drugi, Anuar, imao je okruglu glavu, skoro ćelavu, kao ja. Pripremao nam je saharski čaj. Iz jedne u drugu staklenu šolju, na stotine puta je presipao gusti zeleni čaj sa nanom i puno šećera. Ovako se stvara pena u šolji. Zašto je ona bitna? Rekao je da je čaj bez pene kao devojka bez haljine. Ništa ne valja. Nisam shvatio zašto...

Primetili smo da je njihov džip pretovaren kao da idu na put oko sveta. Pitali smo ih kuda idu. Malo su se promeškoljili na tvrdoj zemlji i pogledali nas namršteno.

– Ko ste vi? Novinari? – pitala su obojica u glas, kao da je vrag odneo šalu.
– Ne, ne, ne. Studenti. Iz Srbije – odgovaramo zbunjeno.
– Student? Jesi siguran?! –  pitao je Mohamed, te Anuar nastavio – Pokažite nam pasoše.
– U redu!

Ko su ovi ljudi? Mohamed je pogladio brčine, a zatim ustao i otišao do džipa. Jesmo li u nevolji? Vratio se, na zemlju pored butan boce spustio veliku mapu i počeo da pokazuje:

– Krenuli smo odavde, iz Španije. Idemo u Tinduf, u Alžiru. Spuštamo se skroz dole u Mauritaniju, a onda gore, ovamo – vuče kažiprst po karti. – Kako šta ima tamo? Tu su naše porodice. Moj otac i brat. Marokanci su ih oterali. Posle rata. Žive u velikom improvizovanom gradu u pustinji. Kada se sve to dešavalo ja sam bio na studijama, van zemlje...
– Ali ovo je pet puta duži put – kažem.
– Dve i po hiljade kilometara duži, tačnije. Na žalost, granica je zatvorena. A i tu je taj prokleti zid.
– Zid?

Anuar se približi i počne da šapuće:

– Vidite ovde. Duž cele Zapadne Sahare je ogroman, miniran zid. Skoro tri 'iljade kilometara. Deli zemlju uzduž, na dva dela. Niko ne može da prođe. Saharce su proterali sa one strane, posle mnogo godina krvavog rata. Pocepali su porodice. Jedan deo živi ovde, drugi tamo, a između je zid koji zvanično ne postoji.

Priča nam kako marokanska vlada po Zapadnoj Sahari gradi sela u kojima niko ne stanuje, sela koja smo videli uz put. Neki tvrde da su izgrađena za Saharce povratnike, dok drugi pričaju da će služiti za naseljavanje Marokanaca radi kolonizacije.

– Ima li ovaj sukob kraja? – pitamo ih.
– Sad nam rade šta hoće, ali jednog dana – Anuar se pesnicom udari u grudi – jednoga dana će sve to ponovo biti naše. Jer to je oduvek bila naša, saharska zemlja.

—

Tekst i mapa: Tibor Miglinci. Fotografije: Lazar Pašćanović.