|
Datum: 23-25. avgust 2008. Putovali: Lazar, Manja, pridružila im se i Marina R. Subota ujutru. Pokušavamo da stopiramo na Autokomandi, al nešto slabo ide, pa odlazimo u Dušanovac i odatle busom za Kumodraž. Švercujemo se jer, po beogradskom običaju, nigde nije moguće kupiti karte za prevoz, osim kod vozača, gde je skuplje. Deset pre podne, sunce već hvata zalet za celodnevno prženje. U Kumodražu peške, pa još peške, neka dugačka ulica, nikad kraja... Pokupio nas momak što prevozi nekakve lesonit-ploče, ošmekasmo Avalu i toranj u izgradnji, zatim nas pokupi bivši ex-YU stoper sa ćerkicom, i na kraju eto nas na rampi na Bubanj-Potoku...  Peške do rampe, ivicom autoputa... pored nas proleću kola i tutnjaju kamioni... Prošli rampu, a tamo stoper, drži didžeridu od bambusa, tetoviran, sa kirgiskom kapicom... poznato lice... znamo se, kaže, Kirgizija, prošlog leta... jest, Litvanac, krenuo i on na Rainbow.
Pre Svilajnca veseli kamiondžija, koji nonstop priča telefonom sa drugarom koji vozi par desetina metara čas ispred čas iza njega, i ima nepresušan izvor šala i lucidnih komentara svega što vidi kroz prozor kamiona (ej, jes vido onog što nas gleda, taj nas svaki dan gleda, ko da nešto oće... ej, pogrebno, devojka radi u pogrebnom, nije to za devojke, ko će joj tamo ući, samo ožalošćeni... ej, pa što ne pusti čoveka da prođe, imao je prednost...). Retko veseo čovek, a svakodnevno tutnja po onom putu da sve krcka i zvecka, pa i naše kosti. Ima svetloplave oči, i radio koji radi na udarac šakom. Ostavio nas u Despotovcu. Tamo stukosmo litru i po nekakvog sumnjivog soka od jabuke, založismo se kroasanom iz pekare pred despotovačkom poštom, pa da vidimo kuda ćemo dalje... Čika iz radnjice se češe iza uva i kaže - nema puta preko Beljanice, ucrtan je u mapama kao regionalni put, al' zapravo je šumski blatnjavi put, nema vozila, nemojte tamo ako boga znate... malo malo pa se neko zajebe i krene onuda, sve zbog te nesretne mape, ko ju je i pravio... i tako nas uputi na Na izlasku iz Despotovca, stara plavičasta kuća, neobična, stadosmo da fotografišemo... A preko puta kuće, dvorište sa čudnim bićima od granja... Deda Miletić Dragoslav, 92. godina, plava kuća je njegova, sagradio 1952... Deda je napravio kućicu, česmu, pravi figure od drveta, delje, oslikava... Napravio roštilj za pečenje jagnjadi i na njemu pločicama izlomljenim ispisao jul 1917, reko šta je tada bilo, kaže, tada sam se rodio ja. Sproveo vodu iz potoka, napravio česmu, neobičnu obrtnu igračku za svog praunuka da jača mišiće, gljivarnik u kom gaji šampinjone, i još svakojaka čuda. A neumoran, stalno se kreće okolo, ne staje. Oprostismo se od njega i teramo dalje, peške.
Prolazimo kroz selo Lipovica... desno su nam brda Maćeha i Pastorak, drugi polako raste, svake godine po par centimetara... stižemo u Krupaju... bilo najsiromašnije selo u kraju, onda jedan otišao u Italiju, odvukao drugog, trećeg, petog... sad, vidi kakve su kuće, ima se...
|
Posle... pokupio nas mladi programer koji je išao za Požarevac, al nas ostavio na isključenju sa autoputa... A tamo, niko da stane... I odjednom dolazi čovek, pita na engleskom kuda idemo... Prepade nas, nismo ni videli da je stao! Belgijanac, kaučsurfer, radi u Budimpešti pa krenuo na vikend da vidi šta ima u Srbiji. I tako odsurfovasmo do skretanja za Svilajnac.
Žagubicu, zapadnim obroncima Beljanice.
Stigosmo pod zidine Manasije, kad nas pokupe gastarbajterska deca u besnim kolima... Do sela Bukovac... Onda opet peške, otegao se put uzbrdo... Posle nekog vremena nas pokupi Ivica iz Panjevca... Svratismo njegovoj kući, porazgovarasmo sa staramajkom, on nas vozi dalje, žena i deca su mu na Krupajskom vrelu, kupaju se...
