Treća kapija

Gledamo na sat, tri popodne, treće kapije nema, napetost raste: "Još pola sata, i krećemo nazad", a onda, pola sata kasnije, "A šta ako je iza sledeće okuke? Još deset minuta, i krećemo nazad". Naposletku, pronalazimo i neuhvatljivu treću kapiju - Suvi prerast (valjda zato što kroz nju ne protiče voda). Neko vreme skakućemo od radosti, a onda krećemo nazad, istim putem, ali sad već mnogo brže i ne zadržavajući se usput.

Ispred kafane parkiran je traktor za koji je, kanapom, privezan veliki vepar, mrtav - tu se završava krvavi trag koji smo sledili od kanjona.

Vepar (mrtav) ispred kafane u selu Urovice

Pozivamo našeg taksistu koji ne mari za pravila i zakone, i uskoro se ponovo baškarimo u prostranoj trpezariji prenoćišta "Vožd", gde sa gazda Tozom i tetka Micom raspravljamo o tome kako ljudi u Srbiji uopšte ne shvataju šta je to radničko prenoćište, i kako je gostima najvažniji televizor u sobi, pa makar ga i ne uključili.

Rano zorom, Grci odlaze busom za Niš, gde ih čeka voz za Solun. Rusi odlaze za Knjaževac, pa dalje ka Kopaoniku, a Đorđe i ja odlučujemo da, na brzinu, skoknemo do Rajačkih pivnica (ili pimnica), po litru crnog vina. Pedeset dinara, 20ak minuta vožnje, i izlazimo u selu Rajac, tačnije nedaleko od sela, koje vidimo pred sobom, zavejano, u podnožju brda.

Selo Rajac, iznad koga se nalaze čuvene Rajačke pivnice (ili Rajačke pimnice, kako ko voli)

U selu pronalazimo jednog psa, jednu mačku, žutu crkvu, i nekoliko baba i deda koji se vraćaju sa groblja i objašnjavaju nam da su pivnice (pimnice) na brdu, oko 2,5 kilometra dalje. Penjemo se krivudavim zavejanim putem pored koga raste divovski stari hrast, i konačno stižemo u malo kameno selo sa kućama u kojima, umesto ljudi, stanuje vino.

Ulica u selu Rajac, i zbunjeni pas

Pimnice su mesto u kome svaka kućica predstavlja skladište za burad vina. Na putokazu piše "pimnice", na samim kućicama - "pivnice". Kažu da "pimnice" dolazi od reči "pijmo" koja se ovde kaže "pimo", ali svi koje smo sreli rekli su "pivnice", iako o pivu ovde, naravno, nema ni govora, nego samo o vinu - crnom ili belom, slatkom ili suvom.

Rajačke pivnice (pimnice) - ulica sa tragovima koji vode do groblja

Rajačke pivnice dočekale su nas kao ukleto, snegom prekriveno seoce bez ijednog živog stvora sem nas dvojice. Nekoliko tragova na svežem snegu odvelo nas je do groblja, koje je i samo dovoljan razlog da se ovde dođe. Skitamo među kamenim kućicama, zavirujemo kroz odškrinute prozore (unutra - burad vina), lutamo uličicama, razdvajamo se, gubimo se, ponovo se pronalazimo, a zatim krećemo dole, pomireni s tim da od vina neće biti ništa.

Rajačke pivnice

Usput srećemo policijskog inspektora Vojkana, koji je upravo išao da natoči malo vina, i koji nas odvodi svojoj kući, gde u pregrejanoj kuhinji stoji šporet na drva, pored njega staramajka u crnini, i na njemu tepsija sa podvarkom (koji savršeno miriše, ali nas ne nude). Probamo vino - crno, belo - kupujemo litru i po jednog i drugog, i odlazimo dole, iz sela, da probamo da ustopiramo nešto za Negotin, u to nedeljno popodne 4. januara. Cena vina - 150 dinara litra. Ukus - slatkasto, malo jače (14% alkohola), gotovo nimalo taninično, veoma pitko. Miris - odličan, uvek biste još gutljaj.

Tabla na jednoj od kućica u pimnicama-pivnicama

Ugrejani degustacijom vina (i jedva ubedivši domaćina da bi degustacija (njegove, najbolje na svetu) rakije u tom trenutku bila pogubna), geguckamo se putem za Negotin, pomalo stopiramo, kad nam staje čika Švercer, pričljivi mali privrednik iz obližnjeg sela, čiji nadimak "je iz šale, ali u svakoj šali malo istine, je l' da?". Detaljno upućeni u tajne pograničnog šverca pomoću traktora i velikih saonica koje vuku ljudi, teških trenutaka pucanja osovine na traktoru nasred ničije zemlje, policijskih racija, prebacivanja cigareta, sapuna i petardi preko njiva ("za jednu noć posla kupiš auto, za nedelju - kuću"), stižemo u Negotin, gde sedamo da zajedno popijemo po jednu (Švercer se naginje ka meni i poverljivo mi šapuće: "Vlasnik ovog lokala je odležao pet godina", i značajno klima glavom. Ja se naginjem ka njemu i poverljivo šapućem: "Zašto?" Onda se on opet naginje ka meni: "Mirisi." Ponovo ja ka njemu: "Mirisi?" Zatim opet on: "Mirisi, flašice male kao prst, iz Bugarske, prodavalo se po trafikama. Malo odležao, šta mu fali, sad je ovo njegovo".)

U takvim razgovorima se i oprostismo od našeg novostečenog prijatelja koji nam je otvorio srce, obećavši da ćemo jednog dana neizostavno doći u njegovu diskoteku, u koju izlaze gastarbajterska deca kojima tata da 100 evra za veče da se nalivaju tekilom i posle jurcaju besnim motorima od sela do sela, što se često završava krajputašem.

Urovice, seoska kafana

Posle još malo šetnje po Negotinu i izvrsne pljeskavice za 70 (!) dinara u restoranu "Bećar", sedamo u autobus koji kreće ka severu.