Strana 3 od 4

 

Mistična dimenzija zaista se oseća pri prolasku kroz kapije, ili tokom stajanja u njima. Daleko veće od bilo čega u neposrednoj blizini, hipnotišu posmatrača koji neuspešno pokušava da ih pogledom smanji i uklopi u svoj svet, kao i da poveruje da je nešto tako monumentalno nastalo slučajno, samo od sebe, bez ikakvog skrivenog cilja i ishoda.srne nedaleko od sela Vratna Posmatramo drugu kapiju, zatim se vraćamo do prve, a onda se spuštamo do reke i ponovo stižemo do druge, na trenutak se zadržavamo kod ogromnih plavičastih ledenica koje nepomično teku iz rupa u steni, i zatim idemo dalje. Prelazimo mostić od klizavog, zaleđenog debla sa klimavom ogradicom, ispod kog protiče ledena, zelenkasto-prozirna voda, i nastavljamo drugom obalom rečice. Zatim dolazimo do prve prepreke - obala postaje strmi zid kanjona, uz koji nije moguće popeti se. Provodimo pola sata čupajući kamenove iz smrznute zemlje i bacajući ih u reku kako bismo omogućili prelazak skakutanjem, a zatim odustajemo, vraćamo se do mosta, i idemo drugom obalom, koja ubrzo takođe prestaje da bude prohodna, pa je potrebno preći rečicu jer se, u međuvremenu, vertikalna stena sa druge strane završila.

 Ovde je trenutak da se kaže nešto o sastavu ekipe. Pored autora teksta, tu je bio i Đorđe iz Sente (na forumu: djordje), zatim Darja i Pjotr iz Rusije, i Ana iz Grčke i Džoel iz SAD.

velika prerast, vratnjanska kapija

Druga vratnjanska kapija - Velika prerast. Ispod nje, u samoj sredini, nazire se rečica. Radi sticanja predstave o veličini kapije, zamislite da u rečici stoji čovek...

Lazar, Đorđe i Džoel, posle mnogo oklevanja, ipak prelaze rečicu veoma nesigurnim skakutanjem s kamena na kamen, ne okvasivši noge. Darja, Pjotr i Ana vraćaju se u selo, gde će pokušati da nađu kafanu u kojoj će čekati ostale, ali greškom ulaze u nečiju kuću koja liči na kafanu, poručuju čaj i rakiju, i mirno sede i uživaju u toploti, nesvesni da se ukućani krste i levom i desnom, i da će se po selu još godinama prepričavati kako je, po ciči zimi, troje stranaca ispalo iz šume, ušlo u njihovu kuću, selo za trpezarijski sto i poručilo piće (zabuna je otkrivena tek kada su, nekoliko sati kasnije, zatražili račun).

Kako se prve dve kapije (Mali i Veliki prerast) nalaze na samom početku kanjona, udaljene jedna od druge par stotina metara, tročlana ekipa kreće u lov na treću, koja se nalazi između dva i deset kilometara dalje, u zavisnosti od toga koga pitate. Kanjon je teško prohodan, a što dalje odmičete, sve gori. 

Svaki čas je potrebno tražiti gaz, eventualno ubaciti par velikih kamenova, i preći reku metodom skakutanja po kamenju prekrivenom tankom skramom snega, pri čemu se stabilnost pomenutog kamena otkriva tek kada on postane jedini oslonac.

reka Vratna

Đorđe prelazi reku metodom skakutanja. Razumniji deo ekipe ostaće sa druge strane, a zatim se vratiti u selo.

Napredujemo polako. Fotografišemo, pričamo, prelazimo reku, penjemo se uz neko stenje, silazimo, opet prelazimo reku, imamo utisak da nikada nećemo stići, gledamo na sat, mislimo kako neće valjati ako nas mrak uhvati u kanjonu, opet skakućemo preko kamenova. U jednom trenutku, kada smo se pojavili iza jedne stene, na par desetina metara od nas nekoliko povelikih životinja uz veliku buku počinje da trči. Mufloni! Urlanje izazvano oduševljenjem što smo ih pronašli uništilo je svaku mogućnost fotografisanja. Nešto kasnije smo preplašili i nekoliko srna koje su sišle do reke da piju vode.

Nastavljamo dalje, prateći markacije na drveću. Pravo iskušenje nastalo je kada je trebalo popeti se uz visoku zamrznutu stenu na kojoj svaki oslonac za nogu deluje varljivo i opasno. Stena se strmo penje visoko uz liticu kanjona, tako da nema šanse da se obiđe - a i markacije govore da valja proći upravo tuda (oni koji su obeležavali stazu verovatno nisu predviđali da će neko osetiti potrebu da tuda ide u januaru, kada je svaka površina prekrivena tankim slojem leda). K'o za pakost, kanjon se tu sasvim sužava, pa u podnožju stene vreba dublja, tamnozelena voda, kao opomena da se ne nastavlja dalje dok se vrh cipele ne uglavi u kakvu rupu, a prsti čvrsto stegnu oko pogodne izbočine.

Posle nekog neodređenog vremena, sa leve strane reke vidimo ulaz u veliku pećinu. Ponovo skakućemo preko kamenja i penjemo se do ulaza koji čuva vojska plavičastih ledenih patuljaka.

Vratna, reka

Reka Vratna

Pećina je prostrana, povremeno se sužava pa opet širi, svod se spušta i podiže, a što dublje ulazimo, vazduh je sve topliji - toliko da objektivi foto-aparata uskoro postaju sasvim zamagljeni.

pećina u kanjonu Vratne

Velika pećina u kanjonu reke Vratne

Posle jednog udarca glavom u stalaktit zaključujemo da smo otišli dovoljno daleko, pa izlazimo na dnevnu svetlost, ponovo prolazimo pored ledenih patuljaka i nastavljamo.

ledeni patuljci u pećini, kanjon Vratne

Ledeni patuljci na ulasku u pećinu

pećina kanjon Vratne

Ulaz u pećinu, pogled iznutra

 U nekom trenutku stižemo do male pećine iz koje izbija voda: izvor reke. Uzvodno od te pećine rečno korito je suvo, ponegde prekriveno debelim slojem leda koji uz strahovit prasak puca kada na njega zakoračimo, ali ispod nema vode - samo kamenje (u tom trenutku nam nije čudno kako to da je zaleđena vodena površina na visini od 10ak centimetara, a ispod je samo vazduh).

Hodamo dalje, zabavljajući se razbijanjem leda koji se, kada pukne, urušava na površinama od po nekoliko kvadratnih metara. Teren je sada lakši, jer nema potrebe za skakutanjem preko reke ili pentranjem preko stena, jer je rečno korito najvećim delom sasvim suvo.
Ponegde, među stenjem, naslućujemo da pod ledom ipak postoji duboka rupa puna vode, pa ta mesta pažljivo obilazimo.