Po Ovčaru i Kablaru

Tog ranog jutra, u petak 5. decembra 2008, našli smo se na autobuskoj stanici u Arilju. U želji da napravi fotku za početak ovog putešestvija, Dobrica shvata da je zaboravio mem. karticu aparata, bus samo što nije naišao. Niotkud, pojavljuje se taksista Vlade Roker koji Dobricu uz škripu guma odvozi i uz sličnu scenu posle samo pet minuta vraća ga do mene. (Dok sam „cepao“ lepinju sa pretopom i sa strepnjom gledao da se bus ne pojavi iza krivine, tih pet minuta je izgledalo mnogo duže).

Krenuli smo preko Požege ka Čačku. U Ovčar Banji, pre novog tunela (prvog koji je izgradjen u našoj zemlji posle deset a možda i više godina, otvoren 6. maja 2007) izlazimo iz raspadnutog „Pegaza“ (lokalni prevoznik). Bilo je oko sedam ujutru, uz cug rakije i obavezno „Aj nek je sa srećom“, krećemo. Prvi cilj nam je vrh Kablara. Uz Čorbine stihove „...sa Ovčara i Kablara pesma staraa...“ ubrzo dolazimo pred Ilinje, jedini od svih manastira u klisuri koji nema konak i monahe koji tu i žive.  Manastir Ilinje, podignut 1939 na temeljima starog manastira –  Vrata su bila otključana, ušli smo polako ne znajući da li ima koga. Kad su nam se oči navikle na mrak, mogli smo da vidimo stari drveni ikonostas i ikonu Svetog Ilije.

Posle dugog pešačenja sa teškim rancima na leđima, napunjenih stvarima koje će „možda zatrebati“ (a uglavnom nisu) , nešto pre 11 sati stižemo na vrh Kablara. Putić vodi kroz šume i livade, a kada se „uhvatite“ planinarskih crveno-belih oznaka koje vode ka vrhu, bez većih problema ćete ga savladati.  Vrh Kablara – 889 m.n.v. Dobrica uživa na vidikovcu sa kog se u daljini vidi ceo Čačak. Odmah sa njegove desne strane, na brdu koje je sa svih strana opkoljeno Zapadnom Moravom vidi se manastir Uspenje, a ova crvena tačka u desnom kraju slike je manastir Vaznesenje (do kojih smo takođe stigli)

Posle pentranja po stenama i uživanja u pogledu sa svake stenovite litice Kablara do koje smo mogli doći (inače sam vrh Kablara je uglavnom bez rastinja i stenovit) napravili smo kraći odmor, ručali i nastavili put.  Krenuli smo nizbrdo strmijom stranom planine. Karta nam više nije bila od neke pomoći, i da nije bilo planinarskih oznaka, teško da bismo pronašli „Savinu vodu“. Teren je postajao sve teži i strmiji, kamenje koje se kotrlja i klizavo korenje samo su otežavali spustanje. (Iako je pravilo da se planina osvaja strmijom a spušta sa nje blažom stranom, odlučili smo se za kontra soluciju da bismo što više obišli) Teren jeste bio težak, ali bio je to najzanimljiviji deo puta tog dana - svuda oko nas bile su gole stene i visoke litice Kablara. Upravo u njima je skrivena „Savina voda“, koju je, opet kažem, zaista teško pronaći bez planinarskih oznaka i putokaza, iako se vidi čak i sa magistralnog puta.
Pogled sa magistralnog puta (izmedju Čačka i Požege) na u stenama „usuškan“  izvor Svetog Save

Posle nekoliko metara staze široke samo tridesetak centimetara, sa koje ne daj Bože da se neko oklizne :) otvorio nam se pogled ka Crkvici, konačno smo stigli. Izgledalo je mnogo lepše nego što smo zamišljali, zbog svoje nepristupačnosti i zabačenosti celo mesto izgledalo je nekako mistično i tajnovito.
Crkva Svetog Save - Po predanju, tu je Sveti Sava imao isposnicu u pećini. U pećini nije bilo vode za piće, pa se Sveti Sava pomolio Bogu da poteče voda. I voda je potekla iz kamena, a narod danas ovu vodu zove “vodica Svetog Save” i veruje da je lekovita.

Odmor, fotografisanje, listanje sveske sa porukama posetilaca i nastavak puta. Sledeći cilj, manastir Nikolje. Orjentišući se prema nekoj staroj vojnoj mapi, prolazeći kroz šumu i neko šiblje bez apsolutno kakve staze izbijamo na uski ali asfaltirani put koji spaja četiri manastira (Blagoveštenje, Nikolje, Uspenje i Jovanje). Taj put u dužini od 4km smo za ta dva dana prešli čak četiri puta! Evo zašto. Posetivši Nikolje (gde smo stigli oko pola pet), razgovarajući sa mladom i ljubaznom monahinjom koja nam je ispričala svoju pricu, kako i zašto se zamonašila... i fotografisuci sve živo što se nalazi u kompleksu manastira :)  nastavljamo put ka Uspenju. Vec se polako bliži veče, i potajno se nadamo da će nas tamo primiti na prenoćište. U razgovoru sa opet tako mladom i ljubaznom kaludjericom, pijući neki već uveliko ohlađeni čaj, saznajemo da je to ženski manastir i da od spavanja u njemu nema ništa.
Inače manastir Uspenje je „novijeg tipa“, renoviran je 2001. Unutrašnjost mu nije oslikana, ali su nam pokazali čestice sa moštiju više naših svetaca, koje se tamo čuvaju. Sve je popločano belim mermerom spolja i iznutra - potpuno se razlikuje od ostalih manastira u klisuri. Kompleks obuhvata i veliki, prelepi, kamenom obložen konak, letnjikovac i temelje nekadašnje četvorougaone monaške kule u kojoj su se prepisivale crkvene knjige, i koja je u to vreme tu bila jedini objekat.
Ceo kompleks manastira Uspenje potpuno je renoviran i uredjen. Sve podseća na neko mesto iz bajke, verovatno i zbog svog položaja, jer se nalazi na samom vrhu kupastog brda sa svih strana okruženog vodom. Kad se krene ka manastiru, duž puta je postavljeno preko deset tabli sa citatima iz Biblije.

Mrak se polako spušta, u manastir ne možemo, šator nemamo gde da postavimo a vetar duvaa, nosi sve..."Odneće i vas i šator u Moravu", reče monahinja. Nema nam druge, vraćamo se ka Banji da potražimo smeštaj u Blagoveštenju. Istim putem idemo nazad (2. put) i pred manastir stižemo nešto posle osam sati. Noge pulsiraju, umor nas savladava, a stariji monah nam govori da ne primaju „goste“ i da nema mesta za noćenje :( Zbacujemo rance i sedamo na stepenice konaka, nemamo nameru, niti možemo bilo gde više da idemo. Noć je uveliko pala. Onaj isti monah, posle pet minuta, sažaljeva se valjda nad nama i poziva nas na sprat. Dobili smo ekstra sobu sa tri velika kreveta i brdom neke posteljine i prekrivača. U jedom trenutku čini nam se da sanjamo, bacamo vreće na krevete i ušuškavamo se. Nisam odslušao ni tri pesme sa iPod-a, a već sam zahrkao. 
Osam ujutru, bude nas zvona koja su tik pored našeg prozora. Jutro u manastiru, osećaj neopisiv, i Dobrica koji se u polusnu  hvata za aparat da zabeleži taj trenutak.

Manastir Blagoveštenje sa crkvom Blagovesti Presvete Bogorodice, potiče iz XVII veka. Nalazi se na levoj obali Morave, ispod Kablara. Crkva je zanimljive arhitekture, živopis je rađen od 1602. kada je hram i podignut pa do 1632. godine i jedno je od najboljih ostvarenja u našem zidnom slikarstvu u prvoj polovini XVII veka.

Obilazimo crkvu, palimo sveće, zahvaljujemo se na gostoprimstvu i krećemo u nova osvajanja. Krećemo opet onim istim putem (3. put) jer ne želimo da propustimo manastir Jovanje, koji se nalazi na istom onom kupastom brdu, samo u njegovom podnožju, do reke. Ubrzo nam se pridružuje jedan džukac, skroz crn a sa belim šapama. Ceo taj dan se nije razdvajao od nas, čak i kada smo prelazili reku železničkim mostom i „preprečili“ brdo prolaskom kroz železnicki tunel. Posle par meseci, u jednoj drugoj  ekspediciji na Ovčar, ponovo smo ga sreli, opet je pratio neke planinare, čini mi da su iz Beograda bili. Verovatno ga planinari (koji ovde dolaze iz raznih krajeva) hrane, pa je skontao da samo treba da se drži njih ako misli da se ovajdi za neku klopu :)
Jedan od tunela starog puta, koji povezuje banju sa Nikoljem, Uspenjem i Jovanjem. 

Manastir Jovanje - posvećen je rođenju Svetog Jovana Krstitelja. U njemu nam je jedna monahinja ispričala mnoge zanimljive priče o Bogu, Isusu Hristu i Religiji uopšte. Najvrednija stvar u hramu je veoma stara ikona Presvete Bogorodice Brzopomoćnice.

Posle lekcije iz istorije malo smo odmorili i ručali. A onda, opet onim istim putem (4. put) natrag :) Da se ne bi vraćali do mosta u Banji, odlučili smo da reku pređemo železničkim mostom. Pošto smo manastire sa leve obale Morave sve obišli. Zašto da idemo magistralom i obilazimo celo brdo kad mozemo proći kroz njega, bila je naša sledeća dilema. Kao nešto smo razmatrali koliko je to pametno i bezbedno, a ustvari obojica smo znali da ćemo to ipak uraditi :)  Pruga u tunelu bila je pravolinijska, i izlaz iz tunela delovao je blizu. Trčali smo i trčali, a nikako ni da mu se približimo. Pogledao sam iza sebe i sad mi je i onaj ulaz u tunel isto tako delovao „blizu“. Napokon, željni svežeg vazduha i dnevne svetlosti Dobrica, Džulijus i ja istrčavamo napolje i krećemo ka Vaznesenju, koje se nalazi svega par kilometara od asfaltnog puta i pruge.
Petnaest minuta posle izlaska iz tunela, šinobus (Požega-Čačak) je bukvalno proleteo pored nas. Mnogo brže nego što smo mi mislili da ide, zato smo se u povratku ipak odlučili za magistralu :)

U manastiru Vaznesenje sreli smo jednog lika srednjih godina, koji nam je ispričao svoje doživljaje sa osvajanja Monblana... I jednog drugog matorca koji je pričao o prelaženju peške 440 kilometara po bivšoj Jugoslaviji, spavanju po livadama u senu, a za hranu uzimajući šta se nađe. 

Bilo je kasno popodne kad smo se uputili ka našoj poslednjoj destinaciji, manastiru Preobraženje. To je manastir najbliži magistrali, a nalazi se nedaleko od mesta na kome se do pre dve godine nalazio restoran u kome je sniman film „Točkovi“ (srušen je zbog izgradnje obilaznice oko Banje, i tunela koji pominjah na početku ove priče). U Preobraženju su na, sami ponudili da noćimo, ali smo ljubazno odbili.  Jer, obišli smo sve što smo planirali (u klisuri se nalaze još tri manastira: Sretenje, Vavedenje i Svete Trojice  - ali u njima smo već bili u jednoj od ranijih ekspedicija) Prisustvovali smo i jednom delu večernje liturgije. Mala crkvica, u njoj desetak ljudi, jedino svetlo je stara zlatna lampa koja obasjava nekakvu debelu veliku knjigu iz koje čita – peva jedan stari monah. Scena kakvu viđamo u Hari Poteru ili nekoj ekranizovanoj bajci. Jedan čikica nas je čak pozvao da zvonimo crkvenim zvonima, što smo mi itekako prihvatili. 

Odzvonila su crkvena zvona, odzvonio je i kraj našoj ekspediciji. Stigli smo u Banju i na nekom parkingu počeli „guliti“ neku preostalu čajnu s majonezom. Da se prezalogaji nešto dok ne smislimo kako kući. Dečko sa trafike nam je rekao da busevi kroz Banju ne prolaze. Veliku smo sreću imali kad smo primetili zemljaka koji je pošao za Arilje, i to sa kombijem, prazan! Takav nam je uparvo i trebao, jer ko bi nas dvojicu sa onolikim rancima uopšte i mogao povesti. Noć se već uveliko spustila, umorni i puni utisaka, usput nismo ni progovarali. Jedva smo čekali da stignemo, i u udobnosti svoga doma počnemo da prelistavamo brdo fotografija sa ovog putešestvija po našoj Svetoj gori.
Manastir Nikolje je najstarija crkva među Ovčarsko - Kablarskim manastirima. Prvi put se pominje 1476. godine. Po predanju, manastir su podigli svetogorski kaluđeri koji su se povukli iz Svete Gore, ispred Katalone, u XIV veku. Pored Morave se nalazi i konak koji je sagradio Miloš Obrenović.

Velika kamena kapija na ulazu u kompleks manastira Vaznesenje. Mermerni krstovi i preko četiri metra visoka drvena vrata stvaraju poseban utisak.