|
Sevilja - sjaj Andaluzije
Pri dolasku u Sevilju morale smo prvo rešiti pitanje smeštaja, gde je surfovanje kaučevima odlično poslužilo. Doduše, naš domaćin je očekivao jednu gošću namesto nasmejane, šarmantne četvorke. Edu nam je pružio svoj a-šta-ću-sad-sa-vama pogled, smestio nas i okrepio šoljom čaja.
Pošto pripadam istoj specijskoj bagri nežnijeg pola dajem sebi pravo na malo ciničnog verbalnog oduška. Moram priznati da me je pomalo zabrinjavala ideja putovanja sa još tri žene. Ne zbog činjenice da je manje bezbedno ili zanimljivo, već zbog dokazane genetske predispozicije skretanja fokusa sa upoznavanja ljudi i mesta ka upoznavanju sadržaja rafova lokalnih prodavnica. Tako smo prvih nekoliko časova našeg prvog jutra u prestonici Andaluzije provele tražeći odgovarajući konac za heklanje.
Da.
Konac za heklanje.
Posmatrajući nas kako se komešamo u tradicionalnoj španskoj kineskoj prodavnici već nekih dvadesetak minuta, čujem prigušeni glas neprikosnovenog cara prirodnjačkih dokumentaraca, Dejvida Atenboroa kako na samo njemu karakterističan način opisuje i pokušava da dokuči ovaj izvannaučni ritual. Pa, mislim da je čak i za njega ovo velik zalogaj. Srećno Dejvide.
Četiri jedinke homo sapiens-a podvrste shopiensis, sada okrepljene sa još nepotrebnih stvari, su se našle u blizini istorijskog dela grada gde se nalazi jedna lepa i uglancana pijaca. Napomena sebi: ne veruj lepim i uglancanim pijacama. Naročito ako pored proizvoda nisu istaknute cene. Pijace ove južne provincije su prave eksplozije boja i mirisa, prepune neidentifikovanog južnoameričkog voća sa elementima marokanskih poslastica koje pružaju golicajući nagoveštaj mame Afrike.
Lokalne pijace su jedno od mesta koja su na obaveznoj listi prilikom putovanja. Ne zbog gorepomenute neutažive strasti za šopingom, već zato što se tamo nalaze stvarni ljudi. Često oni koji žive od te zemlje i koji jesu ta zemlja. Kojima je sunce u radu na otvorenom utkalo filigranske duboreze na ogrubelim licima sa blagim očima, u čijim se slasnim rukotvorinama oseća ta mešavina teškog života, tradicije i ljubavi prema zemlji.
A neke pijace su kao ova. Strateški osmišljene za manje ili više direktno uvlačenje ruku u džep turista. Na ulazu mi je utroba govorila da ovo nije baš najprijatnije mesto, previše sistematično i čisto, sa pogledima koji plaze po tebi procenjujući koliki postotak PNG-a, odnosno poreza na glupost mogu da ti uzmu (molba čitaocima da ideja o ovom danku ne dospe do vladajućih struktura, jer nam je to još jedna od retkih stvari koja nije, barem zvanično, oporezovana). Dejvid Atenborou se opet javlja opisujući nesluteći plen koji se obreo u svom neprirodnom okruženju, te je usled nedostatka iskustvenog učenja nesvestan svojih prirodnih neprijatelja prikrivenih iza šarenih tezgi. Pokušala sam da procenim ko bi imao lice poštenjačine i kad sam se zaustavila na jednom čoveku sa onim posleratnim kicoškim brkovima, pomislih kako je vreme da se ratosiljam svoje davnašnje predrasude prema ljudima sa ovim vidom nadusnih izraštaja. Napomena sebi: i dalje ne veruj ljudima sa brkovima.
Ovu školu sam platila sa neka četiri evra za par voćki, što me je na početku isfrustriralo a posle samo rastužilo. U kom li je momentu čovek čoveku postao vuk. Osetih prvi ukus nove grane turizma – predaturizma.
I vraćamo se na kafu. Jedna stvar u kojoj bi Španci mogi da se ugledaju na svoje poluostrvske „nerazvijenije“ cimere. Trebalo je naći jeftinije kofeinsko blato od onog precenjenog u lokalnim otpadaonicama, a jeftina kafa i studenti uvek idu u kompletu. Tako je naše nepce opet odredilo sledeću turističku destinaciju – Seviljski univerzitet. Ah, ti fakulteti. Svuda su isti, prosto možeš da sečeš tupim nožem, ma možeš lepo da uroniš kašiku ko u bakin sutlijaš, onaj grč i očaj koji lebdi u vazduhu za vreme julskog ispitnog roka.
Univerzitet je izgrađen na mestu nekadašnje prve fabrike duvana u Evropi ili La Antigua Fábrica de Tabacos. Sudarivši se sa velikim natpisom na keramičkim pločicama u arapskom stilu koji označava ime nekadašnje fabrike pomislih kako je zgodan tržišni trik izgraditi je pored stecišta napaćenih studenata, a poučena malopređašnjim maloprodajnim iskustvom javila se misao da su trgovačke smicalice možda čak i deo tradicije. Međutim, barokno zdanje datira iz osamnaestog veka, prethodilo je i nadomešteno nečim korisnim. Mestom sa jeftinom kafom.
Španski park i španski trg
Bila je, čini mi se, sreda. U svakom slučaju neki dan za koji nikada ne biste mogli da pretpostavite da je neradan, ali iz meni i danas nepoznatog razloga nijedan od muzeja od interesa nije radio.
Park Marije Luise, koji se nalazi u blizini univerziteta a na putu ka španskom trgu je zaista lepo uređen i gotovo deluje kao… priroda. Te hirurškom preciznošću uređene urbane “prirodne” površine često ne bude nikakvu emociju osim odmaranja očiju nekom, bilo kakvom zelenom bojom usred gradskog sivila. Drveće posađeno ne po sopstvenom prirodnom sledu, već po zamisli ljudskog “kreatora”, gde je glavni kriterijum koliko egzotično biljka izgleda i koliko je kilometara prešla da bi došla da krasi ovo parče zemljišta mi se uvek graničilo sa perverzijom. Ali dobro de, bio je prijatan.
Plaza de España je deo izvanrednog kompleksa izgrađenog za potrebe Svetskog sajma 1928. godine zajedno sa parkom, kada je veliki deo južnog dela grada bio readaptiran u ovu svrhu. Pomalo sladunjavo mavarski i dražesno pretenciozno. Danas se u okviru trga nalazi i gradska kuća. Jedan od najupečatljivijih delova trga su tzv. udubljenja provincija gde su na keramičkim pločicama prikazane njihove mape i neke karakteristične ilustracije.
Plaza de España
detalj ograde mosta
provincijalni separe
Seviljska katedrala mi je u svoj svojoj gotici nekako najviše legla od svih građevina dosad viđenih u Sevilji. Tetka Viki (pedija) kaže da je ovo najveća gotska katedrala, treća najveća crkva na svetu i da je izgrađena da bi se prikazalo bogatstvo Sevilje. Ulaz se, naravno, i naplaćivao srazmerno veličini, a kako je red za ulazak bio nemilosrdan i nisu imali nikakav autostoperski popust (nečuveno!) izabrala sam da joj se divim spolja. Dobra mala crkva.
katedrala La Giralda
Posećujući sva ta istorijska zdanja na pirinejskom poluostrvu, nisam mogla a da ne primetim koliko je česta mešavima različitih stilova iz različitih epoha u okviru jedne građevinske strukture i koliko ih zaista mnogo ima. Izgleda da kako je koji osvajač nailazio, nije video puno smisla u rušenju savršeno zdravih i pravih stambenih i kulturnih objekata, već su jednostavno malo prekrečili, dodali pokoji stub, kupolu, statuu ili ornament i eto… ko novo! Mislima se onda vraćam na brdoviti Balkan, tačnije Srbiju i koliko u poređenju sa recimo ovim područjem imamo više istorijskih ruševina nego istorijskih građevina. Kao da su osnovni principi ovdašnjih osvajača bili zgrobi, zdromi, saravni i idemo iz početka ko da ništa nije bilo. Analizirajući moguće razloge ovakvog raskola u pristupima došla sam do objektivnog zaključka kako mora da su osvajači pirinejskog poluostrva bili homoseksualci. Pa da, takvo “slabićko” i racionalno iskorištavanje postojećih resursa mora da je gej. Mogu da ih zamislim kako pri ulasku u neku friško osvojenu crkvu oduševljeno uskliknu: “Znam, uradićemo mejkover!”.
I tako je nastao prvi rialiti šou.
 Uveče smo se našle sa našim domaćinom da bismo iskapili koju “kanju” (čašu piva) uz nezaobilazni tapas. Edu nam je ukazao svo poverenje ovog sveta kao da je to nešto što se prosto podrazumeva i dao nam ključeve od stana da bismo mogle da raspolažemo sa sopstvenim vremenom kako želimo. Mi smo mu bile prve kauč surfing gošće i bogme baš mu je bilo vatreno krštenje sa četiri glasne, vetropirne žene. Nadam se samo da nije bilo i poslednje. Zainteresovan je za biciklizam, pa se time i bavi tj. radi u prodavnici za popravku i/ili prodaju bicikala, proučava majanski kaledar i još te neke duhovne stvarčice o kojima još uvek ne znam dovoljno. Nije trebalo provesti mnogo vremena sa njim da bih uvidela koliko je osoba blage naravi koja je negde našla svoj mir, ili se barem trudi da prati taj put.
Dok sam koračala mojim putem u noćnoj šetnji kroz grad, ispod đona papuče se pojavilo nešto što liči na zalutalu školjku u betonu. Metalna oznaka koja je modelirana po istoj onoj vrsti školjke koju eksploatiše naftna kompanija Shell za svoj logo. Memorijski pretraživač… rezultat – Santijagova staza (El Camino de Santiago). Jedan od najznačajnijih srednjevekovnih hrišćanskih hodočašća koji je star više hiljada godina, po pravilu započinje na mestu prebivališta i završava se u Santijagu de Composteli. Zapravo, ne postoji jedna staza već više njih kojima se može stići do ciljanog svetog grala, a u svakom gradu koji je na trasi se nalazi po jedna ovakva u zemlju/zid utisnuta oznaka koju hodočasnik mora da overi. Postoje i knjižice u kojima se lupaju pečati, kao na fruškogorskom maratonu. Ideja je da hodočasnici prepešače svoj (trnoviti) put do oprosta, što nekada iznosi i više hiljada kilometara. Ova staza danas uživa znatnu popularnost među nemalom broju neohodočasnika - što religioznih, što spiritualnih ili prosto avanturista.
Mreža mogućih puteva
(izvor: http://en.wikipedia.org/wiki/File:Stjacquescompostelle1.png)
Sevilja je studentski grad gde su noću ulice žive i razdragane. Pridružile smo se dvojici studenata koji su na trgu ispijali vino iz tetrapaka uz šveps što je studentsko-klošarska verzija pića pod nazivom refresko. Razblaživanje vina različitim sokovima, na šta su prisutne italijanke bacale anatemu, je simptomatično za andaluzijce i sasvim opravdano uzevši u obzir vrućine. Još ako se servira sa par kocki leda, malo sveže nane i nekim detetom iz trećeg sveta koje te hladi palminim listom…
Čovek od kaučuka
Sunce je i to jutro bezobzirno granulo kao da ga baš briga za gladnu decu u Africi i ekonomsku krizu, a mi smo se zaputile prašnjavim cestama ka novoj avanturi. Nabavku smo obavile na pijaci, ali ovaj put smo se konsultovale sa lokalcima i otišle na drugu na kojoj nema preteće brkatih srednjevečnih prodavaca. Pozdravile smo se sa Eduom i uskočile u autobus koji će nas odvesti ka izlazu iz grada. Pri stopiranju u većim mestima uvek je zgodnije uzeti autobus do mesta za stopiranje, jer u suprotnom postoji opasnost da izgubite značajnu količinu vremena samo u pokušaju da izađete iz jednog grada.
Stale smo na strateški podobno mesto koje je blizu izlaska na autoput ka željenom pravcu, ali gde ima mesta za stajanje i gde kola ne idu previše brzo, da bi uopšte mogli da nas zapaze i uspeju da bezbedno stanu, te započele sa pevanjem autosoperske himne. Niste čuli za nju?! Evo, reči idu ovako:
Onde estas, amigo onde estas x 2 (Gde is prijatelju, gde si)
Nos queremos uma boleia x 2 (Mi želimo da ustopiramo)
Onde estas, amigo chega aki (Gde si, prijatelju dodji ovde)
Aki! (Baš tu!)
Kako je prošlo deset minuta i niko nije stao shvatile smo da je greška u tome što je pevamo na portugalskom, a sada smo u Španiji! Kakva početnička greška. Brzo ispravismo taj sraman propust i upalilo je! Stade kombi u poluraspadu dupke napunjen različitim građevinskim materijalom. Naš trenutni gospodar ceste je bio građevinski radnik, pomalo paradoksalno povučeni Brazilac koji je nekada radio u cirkusu kao čovek od gume. El Gran Fabian Lynch se sada povremeno bavi animacijom dece na rođendanima i zabavama, napustio je posao u cirkusu zato što time više nije mogao sebi da obezbedi egzistenciju, a odnedavno se bavi i poslovima na građevini i raznim popravkama. Ovo mu je bio novi posao i tek je trebao da se dokaže pred gazdom, pa se moglo videti da je napet u želji da stigne na vreme i da ga dobro obavi. U početku je bio malo škrt na rečima, ali nije nam trebalo mnogo da ga odobrovoljimo i da mu se usne razvuku u onaj sjajni brazilski osmeh, a oči dobiju uljani sjaj pri pomenu na svoju zemlju. Išao je do San Fernanda, grada koji je blizu naše željene destinacije Kadiza, gde smo našle smeštaj preko kauč surfinga. Kako se nismo opterećivale preteranim planiranjem bilo čega, pa ni smeštaja jer je bilo leto, moglo se glat spavati na plaži, a i bog čuva budale, domaćina smo našle tako što smo uputile poruku na grupu toga grada od danas za sutra iz koje se jasno moglo zaključiti o kakvoj praznoglavoj skupini je reč. Novi drugar nas je telefonirao da kaže da je u redu da dođemo do njega. Pravi džentlmen ili pravi manijak. Vreme će pokazati.
Atmosfera među špahtlama, merdevinama i malterom je bila tako vesela i prijatna. Ne valja biti previše srećan, rekli bi naši stari komunistički nazori, a isto nam je saopštio i motor koji je počeo da kulja sumnjiv dim. Svaki dim u automobilu je sumnjiv, čujem svoga brata, ukazujući na moju neizmernu umešnost po pitanju automobila. Bilo je ponestalo vode i motor se pregrejao. Malo smo zastali, sipali svu preostalu pijaću vodu u hladnjak i krenuli dalje.
Nismo daleko odmakli kad je motor ponovo odlučio da zapeni, a nema više vode. Niko od automobila nije poželeo da nam stane na autoputu i udeli prijateljsku kap. U situacijama kada nastane kvar na automobilu se uvek osećam bespomoćno, a dok sam pokušavala da odskrolujem kroz fajlove o kukičenju i pletenju na mentalnom hard disku i smislim nešto konstruktivno u novonastaloj situaciji, agilni brazilac je snimio potok ispod nadvožnjaka, odskakutao do njega i vratio se sa flašom muljevite tekućine. Ubrzo se pojavio kombi Asistencie, odnosno pomoći na putu koje mora da je neko od istih onih koji nisu hteli da stanu pozvao. I njegova je dijagnoza bila da sipamo vode i pokušamo dalje. Posle ovog puta malo duže pauze, krenusmo sa trećom klapom misije ka San Fernandu.
Šklopocija je i dalje šklopotala, a na kraju je Draguljčemobil konačno odlučio da zakovrne. Bilo mi je žao našeg drugara koji je pokušavao da prikrije koliko je ustvari sad već u panici zbog posla i trudio se da se mi osećamo dobro. Tako smo bodrili jedni druge dok smo mu pravile društvo čekajući šlep-službu. Plan je bio da sačekamo sa njim i odstopiramo dalje. Kako je vršio više telefonskih poziva nismo bile sigurne šta tačno ugovara, a na kraju se ispostavilo da je pozvao taksi na račun firme da nas odveze do grada, na šta smo iznenađeno odmahivale glavom i govorile za zaista nije potrebno, da smo već neko vreme na putu i da nam nije problem ako samo nastavimo dalje. Naročito zato što je bio na poslu i ne bi trebao da uzima stopere dok je na radnom zadatku.
Međutim, stavio nas je pred svršen čin rekavši da je već sve sređeno. Dirnute ovim nesvakidašnje ljubaznim gestom, izljubismo se sa bratom gumenim, poželesmo mu sreću i sedosmo u taksi.
Sledeća stanica – San Fernando.
|
