Ptice koje se oglašavaju kao psi, gušteri koji oprašuju s cveta na cvet, zeljaste biljke koje su odlučile da postanu ogromna stabla. Učivši o ostrvima kao laboratorijama Života prevari se čovek u pomisli da je spreman na svakojaka čudesa. A onda, tome posvedoči sopstvenim čulima.
Slika: Madeira izviruje iznad oblaka
Priča započinje nekada davno u Atlantskom okeanu, kada je afrička tektonska ploča poklekla pred razjarenom magmom, i jedna po jedna ugasla vulkanska tvorevina počela da se pomalja iz vodenog bespuća. Brbotalo je, pućkalo i komešalo se u hladnim vodama Atlantika milionima godina, da bi uzavrela masa utihnula i poprimila sadašnji izgled, a arhipelag zaslužio današnje zvanje.
Iako politički pripada Evropi i nalazi se na nekih hiljadu kilometara od Sagreša u Portugalu – najbližeg evropskog kontinentalnog dela, arhipelag Madeira je ipak geografski bliži zapadnoj obali Afrike, od koje je udaljen približno 600 kilometara. Ova ostrvska porodica sastoji se od dva veća naseljena ostrva, i to: glave vodene kuće – Madeire, značajno manjeg ali geološki najstarijeg sajdkika - ostrva Porto Santo, i dve majušne arhipelaške podporodice Desertaš i Selvažens, koje broje po tri ostrva. Članovi arhipelaga nisu iste starosti, pa je tako Porto Santo nastao pre oko tričavih 14 miliona godina, dok je sama Madeira sebi prokrčila put pre sedam miliona godina. Ove vremenske odrednice mogu delovati dugo, ali iz perspektive Zemlje predstavljaju gotovo treptaj, te Madeira spada u grupu mladih ostrva.
Slika: Ostrva Desertaš uronjena u tečno srebro Atlantika
Naivni smo u ubeđenju da smo izmislili stopiranje. Biljke, životinje i ostali živi svet su arhestoperi... vetra, oblaka, morskih struja, plutajućih debala i drugih predmeta, uključujući i nama danas uobičajene medijume poput brodova i automobila. Upravo tako je živi svet počeo da naseljava ove novostvorene zakrpe od kopna, davno pre čoveka.
Ostrva sadrže male uzorke kontinentalnog življa, koji sada u potpuno novoj sredini i u ovom slučaju optimalnim uslovima prosto „podivlja“. Svuda mesta koliko hoćeš, temperatura preko cele godine od 19 do 25 stepeni Celzijusa, nema onih zločestih grabljivaca da te ugnjetavaju, niti hladne zime koja te na ovaj ili onaj način primorava da „iskuliraš“. Malo li je! E, onda postaje zanimljivo. Ptice više nemaju potrebu da lete jer ne moraju da prelaze velika rastojanja u potrazi za hranom, kao ni da beže, te štede energiju i redukuju krila dok jaja legu u zemlju. Neke zeljaste biljke na kontinentu ovde izrastaju u ogromna stabla, pošto je mali broj oprašivača, te je duži vegetacioni period povoljniji za preživljavanje.
Naročit je bio susret sa jednom vrstom puža sa krizom identiteta koji na prvi pogled deluje kao golać, dok regujući na iritaciju podiže svoj izraštaj nalik poklopčiću postaje jasnije da se ispod nalazi kućica.
Jedna od neobičnih pojava na Madeiri je to da su neke vrste gmizavaca usled nedostatka insekata kao oprašivača našli sebi zgodno radno mesto, te sami popunili tu trofičku nišu. Međutim, nisu se oni samo na ovaj način snašli. Kao što bi vam u parku prišla svita golubova i vrabaca dok tamanite svoje omiljeno pecivo, na pojedinim mestima ovog ostrva možete očekivati da će u sličnoj situaciji isti ti gušteri krenuti da plaze preko ruke, uz nogavicu, pa i bez pardona preko vaše glave ka slasnom sendviču.
Zbog navedenih specifičnosti i geografske izolacije, ostrvski ekosistemi obiluju vrstama koja se mogu naći samo na ovom mestu, onim koje su karakteristične samo za određene oblasti, tzv. endemskim vrstama. Iako procenat endema iznosi približno 19% što u poređenju sa drugim arhipelazima možda nije mnogo, dovoljno je da gde god kročiš praktično nagaziš na jedan.
Ova genetička blaga, koja su dragoceni zapisi do sada dokazano najkreativnijeg umetnika, Mr Evolucije, trpe pritisak sa svih strana. A svaki uzrok se manje ili više posredno svodi na delovanje jedne vrste - Homo sapiens.
Prvi prekookeanski pustolovi doveli su do prvih intervencija u živom svetu ostrva, pre stvaranja samih naseobina, tako što su ostavljali koze ili ovce po usputnim ostrvima (a potkrao se tu i pokoji snalažljiv i avanturističan pacovski slepi putnik) kako bi u povratku sa ekspedicija imali osiguran obrok. Sada zamislite životinje koje su kod kuće navikle na gužvanjac i surovu borbu za zalogaj na jednom ovakvom mestu. Nakon što su dobro protrljale oči u neverici usled ukazanog izobilja, koze su krenule da pasu sve što stignu jer su biljke bile potpuno nespremne za njih i nisu imale nikakav obrambeni mehanizam. Pacovi naiđoše na švedski sto od ptičijih jaja na zemlji i zbogom endemi, zbogom vegetacijo.
Zatim, prilikom naseljavanja je valjalo raskrčiti svu tu silnu šumu koja tako beskorisno zvrlji, te su prvi kolonisti sistematskim paljenjem u trajanju od sedam do deset godina poslali u dim veliki deo lovorovih šuma koje su prekrivale Madeiru a po kojim je i dobila naziv (madeira na portugalskom znači drvo) ne bi li zemljištu preveli namenu u agrikulturnu, stambenu ili za ispašu.
Slika: Jedna od retkih preostalih makaronezijskih lovorovih šuma, koja je pod zaštitom UNESCO-a
Nakon što su spalili većinu šuma, shvatili su da su im ipak potrebne, te su počeli ponovo da ih sade. Ali, ko će se sada mučiti sa vrstama koje tu prirodno pripadaju i čekati da dostignu biomasu isplativu za eksploataciju. Bolje doneti neku brzorastuću, kao na primer... na primer... eukaliptus. Sađenje vrsta koje su zgodne zbog ekonomske isplativosti postalo je ustaljena praksa, i u početku je izgledalo kao dobra ideja. Međutim, vreme je pokazalo da ovo drveće zna da uguši prirodnu vegetaciju, što sa sobom može doneti niz kobnih posledica po ekosistem. Počevši od toga da životinje koje od njih zavise ne mogu da se sažive sa njima na najoptimalniji način, da nekada ne postoje mikroogranizmi u zemljištu koji mogu da razgrade njihovo lišće te površine ispod njih postaju biološke pustinje, koje zakišeljavaju zemljište više nego što kapacitet sredine može da podnese, do toga da pogrešno odabrana vrsta može da uzrokuje veću učestalost požara i eroziju zemljišta.
Na Madeiri, jedna od ovakvih napasti je eukaliptus. Naviknut na oštre uslove u Australiji, odakle potiče, predstavlja opasnog konkurenta, kome čak ni ljudski mozak nije uspeo da iznađe slabu tačku. Ako ga posečeš, samo ćeš još više rasejati seme, i pregršt novih mladica će izbiti iz pokleklog debla. Spaljivanje donosi više štete nego koristi, jer je seme eukaliptusa naviklo na požare, i vatra mu omogućava da proklija. Sledeći bezglavu logiku koja je i dovela do ovoga - možda bi bilo razborito dovesti koale, da je u miru i blagostanju žvaćkaju. Zajedno sa ostatkom ostrva.
„Otkriveno“ pre nekih 600 godina (kao da mesta i ljudi ne postoje ukoliko ih neko ne utefteri na mapu), ostrvo je postalo vrlo brzo vrlo gusto naseljeno. Nije ni čudo, svi žele da žive u raju, što je ono zvanično i bilo do momenta kada su, transportujući pesak sa kontinenta u cilju pravljenja veštačkih plaža (jer one prirodne previše žuljaju), sa njim doneli i larve komaraca, kojih pre ove izuzetno dobro promišljene akcije nije bilo.
Kako je čitavo ostrvo u vrhovima i klisurama, bilo je neverovatno videti kakvi su sve nepristupačni delovi postali ukroćeni, na kakvim strmim obroncima se nalaze vinova loza i nečiji entuzijastični domovi. Teško je zamisliti kako čoveku, čiju kuću okružuje dvesta metara duboka šumovita provalija, često dolaze gosti. A možda je upravo to i bio cilj.
Slika: Previously on "Lost"
Život u raju ima svoju cenu, što su meštani ovog ostrva imali priliku da iskuse u februaru ove godine. Nevreme i ogromne poplave koje su ih zatekle lokalci opisuju kao „cunami koji je došao sa neba“. Snažne kiše su krenule da se slivaju niz padine planinskih masiva, noseći sve pred sobom, obrušavajući se na naseljena mesta u njihovom podnožju. Veliki broj kuća sagrađenih na ivici reka je bio srušen i izmešten iz temelja, a njihove se prazne ljušture još uvek mogu videti na pojedinim mestima. Značajnije od cigala i maltera, nevreme je odnelo i blizu četrdeset ljudskih života. Fotografije kao svedoci ovih nemilih spomenika su izostale, iz nepoštovanja prema nekroturizmu. Ipak, delimičan utisak siline koja se obrušila nudi fotografija rečnog korita na kojoj se može uočiti nemala količina ogromnog kamenja. Na ovakvom mestu, i pod ovakvim vlažnim i toplim uslovima klime, kamenje je obično prekriveno raznim mahovinama, lišajevima i papratima, dok je prikazano iskonski sivo. Uzrok ovome je ogromna vodena masa koja je kotrljala stene od više desetina kilograma kao da su šljunak, i pritom ih ogolila.
Kao što je živi svet prirode ostrva mali uzorak života sa kontinenta koji se razbaškario, rastao, razvio se i pretvorio u jedan nov i specifičan spoj starog kontinenta i egzotičnog, isto je i sa kulturnog aspekta. Naseljena od strane Portugalaca, sa neverovatnom genetskom naklonošću ka zabijanju nacionalnih zastava na mestima gde taj koncept još uvek nije prepoznat, ovaj put nisu zauzdali prethodno postojeću kulturu i ondašnje stanovnike pretvorili u prinudne volontere u narodu poznate kao robove, jer je, sudeći po istorijskim podacima, ostrvo bilo nenaseljeno.
Jedna od kulturnih tekovina koja je preplivala okean bila je i tradicionalna portugalska fado muzika, te postoje i madeiransko-portugalski fado kafei, gde ćete u ponudi naći i endemsko pivo, endemsko vino i pravo tipično endemsko piće koje je prokleto blizu piću bogova – ponša. Madeiransko vino je nadaleko poznato, a moglo bi se okarakterisati kao endemski porto – donet je i izrastao u nešto drugo i specifično samo za ovo mesto, dok je ponša mešavina belog ruma, meda i limuna sa dozvoljenim varijacijama, koja se uzvišeno sjedinjuje energičnim mešanjem naročitom drvenom tvorevinom nalik jednoj od onih izbrazdanih kašika za med na steroidima.
Slika: Fado bar i ponša u nastanku
A u fado barovima, neizostavna portugalska gitara i muzička ilustracija u vidu Karlosa Paredeša sa instrumentom koji broji duplo više žica od standarda, i dalje u trci da uhvati nemir živog i beskrajnog okeana.
Iako su nam možda prve asocijacije na ostrva palme, kokteli, život na plaži i devojke u slamnatim suknjama, ona su daleko više od toga. Darvin je bio samo jedan do mnogih koji su prepoznali njihov značaj i koji su do svojih najvažnijih saznanja došali proučavajući ih. Ostrva nas uče i kako može da preživi to malo netaknute prirode preostale na kontinentalnim delovima, jer su sada i ovakva mesta postala svojevrsna ostrva u antropogeno izmenjenom moru, te vladaju slični modeli.
Mikrokosmosi sa sopstvenim pravilima, evolutivni poligoni, biodiverzitetske škrinje sa blagom. Na posletku, biti na ovakvom mestu i posvedočiti svim njegovim čudima, obitavati u šumi u kojoj nozdrve upijaju miris netaknute čistote, osetiti pod prstima viševekovne brazde na kori mudrog drveća, znači na svakom koraku nailaziti na dokaz da je sve moguće... samo ako to dozvolimo.
