|
Iz otvorenog zagrljaja Isusa Dragana, drago mi je. Raznolikost žena u skupini je posledica projekata na kojim smo sve četiri učestvovale u okviru programa dugoročnog volontiranja (EVS - European Voluntary Service) koji smo “odrađivale” u različitim gradovima u Portugalu. Posle višemesečnog boravka i proputovanja matičnom volonterskom zemljom odlučile smo da je vreme da se zaputimo i u susednu Španiju. Početna stanica ko drugi nego drug Isus (u duhu izraženog katolicizma koji vlada ovde) odnosno Almada, grad na drugoj obali reke Težo, naspram Lisabona. Često je dotični mladi gospodin prikazivan na razglednicama i u različitim publikacijama kao jedan od simbola Lisabona. Ironija je da se on zapravo nalazi u Almadi, gradu “preko puta”, koji je apsolutna morfološka suprotnost svom prekorečnom komšiji, a povezan arterijom u vidu izuzetno atraktivnog crvenog mosta “25. April” koji vas navodi na pomisao da ste u San Francisku, slika i prilika tamošnjeg. Strogo funkcionalni novi stambeni blokovi Almade duguju postojanje starijem kolegi Lisabonu, kako bi usled sve većeg trenda migracije ljudi u velike gradove tražeći bolje, prekratili vreme putovanja. I na tim prilično nemaštovitim i zbunjujućim ulicama četiri hodajuća planinarska ranca. Ah, da... I neke osobe ispod njih. Plan puta je bio jedan A4 papir gde je moj bivši cimer, španski pustolov, napisao okvirni spisak mesta na planiranoj trasi od Lisabona do Barselone, a koja su skladu sa našim senzibilitetom. Način putovanja zarad finansijke i održivosti životne sredine - palačna tehnika. Kasnije će se pokazati da su to samo propratne pogodnosti. Zarad bolje “prohodnosti” - dva tima po dve osobe i juriššš! Sa vetrom u jedrima i osmesima na licima uputismo se ne baš najsigurnije u kom pravcu. Kako se taj isti vetar vrlo brzo pretvorio u kišu, pravac je bio jasan: kafa.
Tako je i bilo, kiša je u kafi prošla, a mi smo se zaputile ka izlazu iz grada u pravcu autoputa ka Beji. Na srpskom bi izgovor glasio “be(j)ži”, slučajnost ili…. Ostaje da vidimo. Nasuprot negativnim statistikama kada su u pitanju žene koje staju stoperima, naša prva kola su bila pod upravom jedne jako simpatične i pričljive učiteljice Vere. Sama voli da putuje, te voli i da pomogne onima na istoj misiji. Nikada nije imala petlje da se uputi “low budget” stazama, ali smo joj Elisa i ja održale blic kurs o istim, ne bi li je preobratile. Insistirala je da nam ona i njen momak spreme ručak i da prespavamo kod njih, ali je bilo malo apsurdno jer smo tek krenule na put. Ljubazno se zahvalismo i nastavismo dalje da stopiramo ka željenom pravcu na pumpi.
Ipak, moje novostečeno znanje jezika nije bilo dovoljno da pohvatam sve moguće naglaske koji postoje. Ne mogu da ih krivim, sramno priznajem da čak nekada imam poteškoće sa razumevanjem ljudi sa krajnjeg juga Srbije, pa takva diverzifikacija izgovora nije zaobišla ni ovu zemlju. Jedna od stvari koju sam mogla da razaberem jeste da naš trenutni vozač radi nešto u vezi sa televizijom, a ono čime voli da se bavi su poslovi sa “malo rada i puno para”. Srpski san. Kao svaki dobar domaćin ostavio nam je kontakt i ponudu da radimo u Angoli. Jos uvek nisam sigurna šta, ali nisam se ni puno raspitivala. Zahvalne ljubaznom sinjoru smo vredno isukale palčeve i zauzele borbeni položaj. Nismo čekale ni par minuta kada je stao jedan prilično star auto. Na mestu vozača, jedan prilično trošan čovek. Po crtama lica sam pretpostavila da je iz istočne Evrope, a kako su Ukrajinci najveća imigrantska zajednica u Portugalu pored Brazilaca, zaključak se sam nametao. Muzika koju je ubrzo pustio je samo potvrdila pretpostavku. Nije bio nimalo pričljiv te sam pokušala da otopim led spominjući kako sam iz Srbije i nadajući se nekom bratimljenju po slovenskoj liniji. Živi tu već neko vreme i nije srećan, tu je zbog činjenice da mu se ovde ipak pruža vise mogućnosti nego u svojoj zemlji.
Sa Kašom i Kikom
Blizu granice je već bilo vreme za pauzu za ručak, te je obližnja livada poslužila. Sudeći po učestalosti trubljenja prolaznih vozača, četiri devojke u svim bojama duge koje ručaju na livadi pored granice nije bas čest prizor ovde. Mi smo samo bile gladne. Jedva se iskobeljasmo iz te deonice ničije zemlje, dospevši do autoputa koji vodi do Sevilje. Praktično nema gde da se stane i niko ne vozi ispod 150. Nema šanse pomislismo, a čisto iz radoznalosti pružih palac. Kad gle, uz škripu kočnica stade auto sa dve prilično mlade devojke koje se vraćaju sa vikend odmora. Ubrzo su se kolima razmileli i razni blago nelegalni mirisi… Iako granica zvanično više ne postoji, njen prelazak je bio jako očigledan. Posle letargične dostojanstvenosti Portugalaca, nagli prelaz ka temperamentnim i visprenim Špancima. Tek sam tu shvatila koliko ih mi u Srbiji trpamo u isti koš, kao i oni nas sa Rusima uostalom. Eh, kad bih imala evro za svaki put koji sam objašnjavala da Srbija nije bila deo Sovjetskog Saveza. Ma, kad bih dinar imala… Ono sto mi gajimo kao sliku Portugalaca su zapravo Brazilci. Nekako uvek jug povezujem sa veselim ljudima, brzim ritmovima i lakoćom življenja. Portugal nije takav. Pod čvrstom katoličkom patofnom, nekadašnja je moćna, bogata, kraljevska nacija koja poslednjih decenija prolazi kroz ekonomski nezavidan period. Ono što im je od davnašnje “veličine” ostalo je gomila zaista fascinantnih srednjevekovnih zamkova, utvrđenih gradova i ponos kojeg se često slepo drže. Kod ovog poslednjeg sam mogla da povučem paralelu sa matičnom mi zemljom. Još jedna stvar koja ih prati je uzdržanost, nekada patološka, koja je pretpostavljam, opet relikt snažnog katolicizma.
Samo početak... |
