7.
Ako krene iz Doline Katmandua na zapad, čovek će ubrzo zabrazditi u jedan drugi Nepal, tako oprečan bučnoj i zagađenoj prestonici. Vozio sam se kroz rustične predele zelenih planina duž reke Trisuli, a potom Seti. Po reci jure rafting čamci u susret uzbudljivim brzacima, sa po šest veslača i vođom koji neustrašivo uzvikuje: ''All forward!'' Veslači okreću glavu na sve strane i mašu seoskoj deci na obali što se kupaju ili nekoj gospođi u sariju koja sa suncobranom u ruci sporo i graciozno prelazi poljski mostić nad rekom.
U Pohari mi je domaćin bio Ašik Beg Husein, izbeglica iz Kašmira. Preselio se u Poharu u ono neslavno doba kada su se indusi i muslimani redovno ubijali u Kašmiru. Roditelji su mu trenutno bili u Kašmiru tako da je on ovde živeo jedino sa sestrom i rođakom koji su imali po šesnaest godina, dok je on sam imao osamnaest. Njihov opstanak zavisio je od toga da li išta uspeju da prodaju u svojoj radnji tepiha, kašmira, pašmine, vune i drugih plemenitih tkanina. Najskuplji tepisi koje su imali za prodaju bili su persijski hamedan ćilimi od po pet hiljada dolara.- Jednom godišnje prodamo te tepihe, - govorio mi je Ašik, čije ime znači ljubav. – Biznis u doba monsuna ne ide nikako. U našu radnju, koja je otvorena od jutra do večeri, uđe tek dvoje-troje turista za ceo dan. Stoga često biva da nam celodnevni pazar bude čista nula.Iz tog razloga su Ašik, Sumaja i Tarik živeli u krajnje teškim uslovima, doslovno sastavljajući kraj s krajem, i često bi se na koncu dugog dana zatekli bez ijedne rupije. Doručak im se sastojao od nekoliko kriški hleba koje bi umočili u čaj da bi ih lakše sažvakali, za ručak ili večeru Sumaja bi spremila pirinač sa malčice povrća, i pili su česmovaču koja je samo površno filtrirana. Boravili su u nečovečnim uslovima: nekoliko sobičaka na krovu nekog restorana. Spavali su u dnevnoj sobi, kuvali u improvizovanoj kuhinji, meni su dali sobu svojih roditelja, a njihovo kupatilo sa čučavcem je bilo toliko skučeno i grozno da nisam smeo ni da se istuširam u njemu. Igrali su se po krovu restorana koji im je služio kao prostran balkon. U dnevnoj sobi visile su fotografije Kabe, jerusalimske džamije Al-Akse, jedna lista svih devedeset devet epiteta Alahovih i sl. Jedina tehnička stvar beše televizor. Zidovi su bili toliko crni i nameštaj toliko star da me je cela ta beda duboko zaprepastila. Goli život ovih divnih, mladih ljudi bio je za nevericu...Ako su Ašik, Sumaja i Tarik živeli u toj ''kući'' kao podstanari, onda su i sami imali brojne druge, neželjene podstanare. Najrazličitiji broj životinjica – insekata, gmizavaca, paukova i drugih vrsta koje dotad nisam ni video – slobodno se kretao okolo, ulazio kroz prozore i ispod vrata, a da je to jedino meni smetalo. Dok su se Ašik i Tarik zabavljali kada bi usmrtili nekog zastrašujuće velikog stvora, ja sam muku mučio noću kada bih jednim okom spavao a drugim motrio na postelju i zidove odakle su dopirali šumovi od kojih me je podilazila jeza. Premda je Ašik, poput svih muslimana, puno držao do čistoće (polovina islama je čistoća, kaže on), beda i prljavština bile su jače. Ašik se još uvek oporavljao od preležane žutice.Ašik Beg Husein je imao ono lice kakvo sam toliko puta sretao po Bliskom istoku – oštre konture, velik nos, krupne oči, gusta crna kosa i jako tamna put – pa opet bio je lep. U isti mah bio je pobožan (''mislim da je islam odlična religija'') i radoznao (''interesuju me kosmos i geografija''), bojao se smrti, voleo je poštenje, nije bio srećan u Pohari, smatrao je da su Nepalci rđav narod i voleo je van svake mere svoj Kašmir i svoga oca.- Ma šta se desilo, nikad neću napustiti svog oca, - govorio je Ašik o svom ocu koji beše čovek neobrazovan ali razborit, strog a pravičan. Ašik mi je puno govorio o Kašmiru, hvalio ga, tugovao za njim, molio se za njega i žudeo za njegovom nezavisnošću.- U Kašmiru danas ima toliko indijskih vojnika da su oni raspoređeni na svakih deset metara. Ima ih takvih koji se iživljavaju nad nama, šamaraju nas, ismevaju. S druge strane, moj ujak je bio blizak sa jednim indijskim vojnikom, i to je moglo skupo da nas košta, - pričao je glagoljivi Ašik. – Sećam se dana svog detinjstva kada sam ugledao islamske teroriste. Upali su u našu kuću i tražili od nas hranu. Bio sam premro od straha. Mi ne volimo te teroriste, oni nisu muslimani jer ubijaju.Pričao mi je dalje o svom rodnom Srinagaru, kako su kao deca veslali na jezeru Dal i prevrtali šiljaste čamce zvane šikare pošto ne mogu da potonu, pričao mi je svakojake dogodovštine iz detinjstva i uveravao me je da je danas Kašmir bezbedan, te da moram da ga posetim.
Sumaja, koja je dobila ime po prvoj mučenici islama, imala je ovalno lice, dugu kosu i odevala se u salvar kamiz. Posedovala je onu arijevsku ljupkost i prefinjenost koje su je razlikovale od ovdašnjih indusa. Tarik je voleo da igra karte i tavlu, slušao je Ašika i njih dvojica su voleli da se tuku i prskaju vodom. Tarik je imao kašmirski običaj da se noću pripije uz onoga kraj koga spava i da ga zagrli.U Pohari je živeo još jedan Ašikov rođak: Amir Malik, koga su zvali Radža, što znači kralj, možda zato što je voleo raskošan život. Pušio je, pio, imao jednu ljubavnicu u Nepalu, jednu u Delhiju i dve u Kašmiru.- Život je stvoren za uživanje, - govorio je pokazujući mi svoje ljubavne dnevnike koje je krio od ostalih. Bio je inteligentan i lukav, i trudio se da drugi plaćaju njegov račun. Vozio je sve vrste vozila na dva i četiri točka, ali nije umeo da pliva. Stasit i odvažnog držanja, Ašik je bio lepši od njega, ali postajao je stidljiv kada bi se povela reč o devojkama. Odmahnuo bi glavom uz reči: ''Još sam premlad da imam devojku.''Moji mladi prijatelji iz Kašmira voleli su da gledaju indijske kanale: razne rijaliti šoue poput Trenutka istine (mada sa znatno manje skandaloznim pitanjima) i Survajvora gde bolivudske zvezde gutaju paukove i ubijaju zmije u džungli da bi osvojili publiku, ili spotove bolivudskih muzičkih i filmskih hitova koji predstavljaju sve ono što Indija nije. Prva stvar koju sam primetio jeste da sva ta lepa lica Bolivuda nisu tako tamna kao ostali narod Indije. Kažu da je to stoga što mažu kožu kozmetičkim preparatima i što ceo dan provode u prostorijama sa erkondišnom. Druga stvar koju sam primetio jeste da ne samo te zvezde već i sva obrazovana gospoda koja se pojavljuje po indijskim kanalima redovno kombinuje engleski i hindi dok govori. Treća stvar koju sam primetio jeste da, i pored toga što vole da gledaju indijske kanale, svi u Nepalu mi savetuju da budem oprezan u Indiji jer je tamošnji narod ''pokvaren, lukav, ne kao mi ovde''.Dao sam Ašiku nekoliko korisnih saveta (na primer, da okreči zidove i da postavi mrežicu na prozore), i naučio sam ga da koristi pribor pri jelu. S druge strane, mene niko nije naučio da se pri jelu, rukovanju, pružanju novca i drugim radnjama nikako ne služim levom rukom. Tek ću mnogo dana kasnije, u Indiji, shvatiti zašto, i taj zaključak će koincidirati sa rešenjem jedne zagonetke koja me je dugo mučila: zašto je toalet papir toliko skup Indiji, skuplji i od meni tako dragog čomeina. Rešenje beše: zato što Indijci toalet papir ne koriste. A šta koriste umesto toalet papira, to je čitalac već i sam razumeo.Ašik je ostavljao svoju radnju da bi me vodio po Pohari. Veslali bismo po jezeru Feva tal koje je dragulj Pohare, i sa sredine jezera bismo posmatrali kako sunce zalazi iza oblaka što su zaklanjali snežne vrhove Anapurne, ili bismo se vozili biciklom oko jezera sve do rustičnih krajeva gde su se pirinčana polja, koje je jezero delimično plavilo, sjajila posle jutarnjeg monsuna. Ta sveža i jarka zelena boja mi je okrepila dušu i zasenila pogled da sam počeo da žmirkam pred prizorom prirode koji se može videti jedino posle obilne kiše. U tim poljima pomaljali su se seljaci što su golim rukama obrađivali zemlju ili teglili na leđima korpe veće od njih samih. U jednom takvom spokojnom okruženju, pored velikog jezera i visokih planina, u harmoniji sa prirodom, bitisao je čovek u čistoj bedi.
Nalik na Katmandu, i Pohara je imala bezbroj restorana i hotelčića koji su bili namenjeni isključivo strancima; ja sam vazda odlazio u jedan te isti restoran. Nalazio se na severu grada, i zvao se Jeti. Jeti je ime strašnog stvorenja, čovekolike zveri od krzna koja živi u zavejanim visinama Himalaja, koju je navodno videlo više planinara i koja otad ne prestaje da zaokupljuje maštu raznih pustolova iz celog sveta. Elem, restoranom Jeti upravljala je porodica Tivari. Bio je sasvim običan, prilično jeftin, hrana što se u njemu služila nije bila naročito ukusna. Ali, dok sam jeo čomein, kečap mi je donela ćerka Tivarijevih. Zvala se Muna.Sedela je preko puta mene i tu, u restoranu, učila. Jer Tivarijevi su i radili i živeli u restoranu, tačnije u dve kolibe od blata pozadi. Muna je bila žgoljava, odevena u prost crveni sari, na sebi nije imala nikakve šminke i ukrasa. Pa, i pored toga, crte lica su joj bile tako ljupke i pravilne da sam poželeo da saznam ponešto o njoj. Studirala je menadžment, bila je marljiva i pametna; uz to i veoma siromašna. Njeni roditelji su me opsluživali sa dirljivom ljubaznošću, sa nekim molećivim pogledom u očima, kao da je od tog ručka koji ću strpati u usta zavisilo da li će oni imati čime da se prehrane sutra. Budući da je mesec juli doba kada retko ko posećuje Nepal zbog monsuna, i kada većina restorana zjapi prazna, nije bilo nemoguće da smo Ašik, Radža, Tarik i ja bili jedine mušterije ovog restorana.Munina nesrećna sudbina me je duboko ucvelila. Bila je to nepravda što je bog obdario jednu takvu osobu dirljivim vrlinama i u isti mah je osudio da živi u nemaštini, u kolibici od blata, među pacovima (u šta sam se sam uverio), da deli sopstveni toalet sa mušterijama restorana, da to da li će imati da plati školarinu ili da kupi sapun zavisi od toga hoću li naručiti čomein od šezdeset dinara, ili picu od osamdeset, ili popiti čaj sa mlekom od petnaest dinara... Nisam štedeo kada bih naručivao u njihovom restoranu znajući da će moj mali trošak biti od pomoći osobi koja, svakako, zaslužuje samo najbolje, ali dok bih posmatrao Munino lepo lice pogledom koji je odavao podršku i razumevanje, na njenom licu ocrtavao se ponos. Mada je znala da za svaki obrok dolazim u Jeti upravo zbog nje, nije htela da mi zbog toga ukaže neku naročitu ljubaznost koja bi bila odraz njene zahvalnosti, verovatno prezirući moj novac koji mi daje za pravo da se ponašam tako bahato prema onima koji ga uopšte nemaju...Ako je Muna svojim siromaštvom spadala u onu većinu Nepalaca koji preživljavaju sa manje od dva dolara na dan, onda je svojom obrazovanošću i glađu za znanjem predstavljala primer za pohvalu u zemlji u kojoj je tek svaka četvrta žena pismena... U ovom patrijarhalnom i konzervativnom društvu žene ne znaju za onu jednakost polova koju mi na Zapadu tako često spominjemo. Tek je u dvadesetom veku zabranjen prastari običaj po kome se očekivalo od udovice da se baci na lomaču svog upokojenog muža.Ne samo u Nepalu, već i pre njega, na Bliskom istoku, i posle njega, u Indiji, često sam ponavljao sebi: ''Ne zaboravi! Ne zaboravi sve ono što si ovde video onda kada se budeš vratio u svoj svet i kada se jednog dana budeš osetio nezadovoljnim i nesrećnim.
8.
Vožnja od Pohare do Lumbinija traje dobrih deset sati, iako ova dva mesta razdvaja autoput ne duži od sto pedeset kilometara. Ali autoput prolazi kroz tako visok teren i u tako je lošem stanju da nije pametno upustiti se u sličnu avanturu u doba kada monsun može začas poplaviti teren. Stoga smo se vozili prvo na istok u pravcu Katmandua, duž reke Seti, pa onda na jugozapad do Bairave. Ušli smo regiju zvanu Teraj koja čini nizijski deo Nepala. Dakle, ostavili smo Himalaje za sobom.Vožnju autobusom iz sedamdesetih koji je, sudeći po dekoraciji, verovatno služio hipicima što su svojevremeno u masama dolazili na Indijski potkontinent, i to po džombastom drumu sa mentalno nepouzdanim vozačem mogla je da ublaži jedino uteha da u tom paklu nisam bio sam. Delio sam sudbinu sa još dvojicom Amerikanaca, ocem i sinom. Sin je bio gojazan, imao je ogromnu glavu, oči neke čudne plave boje i ponašao se kao pravcati freak, dok je otac bio pre cool, u isti mah šaljivdžija i intelektualac, vazda zabavljajući ostale svojim neobičnim dogodovštinama iz raznih kutova sveta.- Kuda ćete posle Lumbinija? – pitam ih za vreme pauze, dok ispijamo neki jeftini sok u hladovini.- Idemo u Varanasi, da vidimo pomračenje sunca, - nedelju dana kasnije, dok sam posmatrao tu neobičnu pojavu sa krova jedne zgrade, zaista sam ugledao kako veslaju po Gangu njih dvojica, otac i sin, koji su, sa kačketom na glavi, meni izgledali tako američki, ali u isti mah bili i neobični putnici.- Biće vam to prvi put u Indiji?- Ne, treći, - odgovara otac koji je celog života putovao, pa onda shvatio da je vreme da se skrasi te se oženio, mada ga je dve-tri godine kasnije vagabundski duh opet savladao te je nastavio da putuje, sada sa svojim sinom. – Iako mnogi posle prve posete, - nastavio je, - ovako opišu Indiju: I'll Never Do It Again.- Jeste li bili u Kašmiru?- Nismo. Kažu da ta oblast nije bezbedna. Ali tebi, koji si odrastao u Jugoslaviji, Kašmir će biti kao šetnja kroz park!Ova dva Amerikanca za mene nisu bila jedino iznenađenje što se tiče profila putnika koje sam stranstvujući sretao. U Lumbiniju sam upoznao Kler, Australijanku od nekih četrdeset pet-pedeset godina koja je putovala južnom Azijom sama samcijata!U Lumbiniju su temperatura od nekih četrdeset pet stepeni i vlažnost vazduha toliko nesnosni da se ljudi doslovno kupaju u znoju dan i noć. Bilo da su indusi, muslimani, budisti ili turisti, ovde se svi mole bogu za monsunsku kišu. U ovom beznadežnom selu, koje se sastoji od jedne glavne, prašnjave ulice, i u kojem nestaje struja na svakih nekoliko sati, meštani izlaze na ulicu i dangube, besomučno otirući znoj sa lica. Ja sam se trudio da što manje vremena provodim u svojoj hotelskoj sobi koja je, tipično za Indijski potkontinent, bila puna iznenađenja. Kada sam prve noći ušao u nju, iscrpljen od dugog puta, požurio sam da se bacim na krevet i zaspim, ali posve sam se iznenadio kada sam u postelji zatekao miša! Uplašen ja, uplašen mišić, ja jurim mišića, mišić mi beži po sobi. Konačno mišić se provlači ispod vrata i spasava se, a ja sam imao tek neki minut predaha pre nego što sam upoznao drugog neželjenog cimera.Ovaj put cimer je bio nepobediv. Pošto sam ukebao sve paukove po plafonu i legao ne usudivši se da ugasim svetlo (ako je struje uopšte bilo), imao sam prilike da čujem sipca kako u crvotočnom drvetu kreveta glođe, glođe, glođe! Udaram pesnicama po krevetu, stavljam glavu pod jastuk – ništa se ne može preduzeti protiv sipca. Noćenje po hotelima Indijskog potkontinenta jeste potresan tečaj biologije.U jedno ovako očajno mesto ja ne bih došao, niti bi ovde postojali hoteli, da nema jednog verskog kompleksa, toliko svetog da, i pored žege, miševa i bede, nisam zažalio što sam došao u Lumbini. Rano ujutru iznajmio sam bicikl i, zaklonjen kišobranom, pošao u taj verski kompleks. Pojava velikog broja hodočasnika i monaha u okerastim kašajama nije bila bez značaja. Zakoračivši u sveto mesto, puno zelenila i nekih iskopina, uputio sam se ka hramu Maje Devi. U tom hramu, među ruševinama starijim od hrišćanstva, nalazi se kamen iznad kojeg piše: TAČNO MESTO BUDINOG ROĐENJA.
Prema predanju, na ovom mestu je kraljica Maja Devi rodila Sidartu Gautamu pre dvadeset šest stoleća. Po rođenju, jedan prorok je izjavio da će novorođenče postati ili veliki učitelj ili veliki kralj. Sidartin otac, kralj Sudodana, u nameri da obezbedi potonje proročanstvo, zatvorio je svog sina u palatu i izolovao ga od sveta i bilo kakvog znanja. Ali dvadeset devet godina kasnije, Sidarta je napustio kraljevsku palatu i otišao među prost narod. Susrevši se sa jednim starcem, bolesnikom, pustinjakom i lešom, Sidarta je shvatio da je sav život patnja. To saznanje ga je toliko potreslo da je napustio kraljevsku palatu i raskošan život i postao prosjački pustinjak u potrazi za odgovorima na suštinska pitanja.Ali shvatio je da izgladnjavanje i beda ne vode ka istini, pa je iz toga razvio svoju filozofiju zlatne sredine po kojoj samo umerenost može spasiti čoveka od pogubnih želja čije neispunjavanje dovodi do patnje. I, pošto je godinama meditirao pod jednim drvetom, jednog dana Sidarta Gautama je doživeo prosvetljenje i postao Buda – Prosvetljeni. Ostatak svog života Buda je proveo šireći svoju poruku koja je pre filozofija nego religija. Premda je sam poricao svoje božansko poreklo, Buda je postao predmet najvećeg idolopoklonstva i danas četiristo pedeset miliona budista širom sveta obožavaju Budu kao božanstvo, a mesta vezana za njegov život i podučavanje postala su predmet hodočašća.Van svetog hrama Maje Devi nalazi se sveti vrt, pa sveti ribnjak u kom se Maja Devi okupala pre nego što je donela na svet Sidartu, pa sveti stub koji je podigao čuveni indijski car Ašoka. Ako po svom tihom ambijentu Lumbini ne podseća na haotičnu Meku, onda su se oko svetog Hrama nanizali manastiri kao hoteli oko Kabe. Budisti iz Koreje, Japana, Kine, Tajlanda, Mijanmara, Šri Lanke, Vijetnama i Indije se nadmeću ko će lepše versko zdanje podići. Zlatni burmanski hram u šihara stilu blešti kao Omarova džamija u Jerusalimu; kineski manastir u pagoda stilu po elegantnosti podseća na Zabranjeni grad; temelj i plafon tibetanske stupe ukrašeni su muralima od kojih je Točak života toliko detaljno prikazan da ga čovek može čitati kao neku knjigu; na kraju dugačkog kompleksa stoji Pagoda svetskog mira, zadivljujuća i sva u belom, ali, stigavši do nje, doslovno sam se srušio u jednoj od njenih senki, propisno izmučen suncem od kojeg me ni kišobran nije mogao zaštititi.
9.
U zoru sam iz Lumbinija otišao u Bairavu, odakle sam uzeo rikšu da me vozi do indijske granice. Rikša je minijaturno vozilo na tri točka koje je omiljeno prevozno sredstvo u južnoj Aziji. Ja sam seo pozadi, u delu koje je ličilo na sićušnu kočiju, a napred na sedlo seo je vozač koji se zove rikša-vala, tamnoputo momče, i počeo je da okreće pedale, sporo i ravnomerno. Ja sam sedeo iza njega i posmatrao ga, čas u potiljak, čas u belu majicu bez rukava pocrnelu od prljavštine, čas u pantalone sa pocepanim džepovima. Rikša-vala okreće pedale, okreće, prođe kilometar, i već kapljice znoja mu se javljaju po obrazima. Okreće rikša-vala pedale, okreće, prođu još kilometar-dva, i prinuđen je da majicom otire graške znoja... Vozi rikša-vala, vozi i ćuti, ne buni se što je naporno jer je u sebi zadovoljan zbog povoljne pogodbe.Svako ko se prvi put vozi rikšom oseća u sebi neku vrstu moralne mučnine, savest se koleba i ispituje se je li valjano to da se jedno ljudsko biće ovako muči i znoji za bagatelu da bi prevezlo drugo ljudsko biće kao nekakvog kralja, zaklonjenog u kočijici od azijskog sunca. Sedeći pozadi i posmatrajući ovo odrpano momče, ovog nesrećnog golaća, bio sam toliko uznemiren da umalo nisam viknuo rikša-vali da stane i predahne. A u stvari, nisam shvatao da rikša-vala ne doživljava svoj znoj kao jaram, već kao spas. Što se više rikša-vala bude znojio i što više bude okretao pedale, više će zaraditi za sebe i svoju porodicu... Posle šest kilometara spore vožnje, rikša se zaustavlja ispred graničnog prelaza, i ja silazim iz svoje kočijice. Plaćam rikša-vali pedeset rupija, što mu dođe nešto manje od pedeset naših dinara...Ušetao sam se kroz granični prelaz Sunauli, a da me niko nije udostojio ni pogleda. Morao sam da potražim nekog graničara na indijskoj strani i da ga zamolim da mi udari pečat u pasoš.Osvrnuo sam se okolo – nalazio sam se u Indiji, daleko od spokojne idile Himalaja i jednostavne prostodušnosti Nepalaca. Pošto je jedan Indijac bezuspešno pokušao da mi iznudi novac prodajom lažne autobuske karte, ušao sam u jedan državni autobus za Varanasi. Užasnuo sam se...Izuzev dva bekpekera u dnu, autobus je bio prazan. Pod je bio posut đubretom i prašinom, sedišta su bila tvrda i prljava, prozorska okna su visila razvaljena, celo vozilo je bilo sačinjeno od zarđalog lima. Autobus iz filma ''Ko to tamo peva''. Pošli smo na put dug trista trideset kilometara i dvanaest sati tako tandrkave vožnje da je engleski bekpeker posekao celu nogu, dok sam se ja sve vreme držao jednom rukom za šipku sedišta a drugu ruku držao preko glave da bih zaštitio vitalne organe od povreda...Išao sam u susret najsvetijem indijskom gradu, i vrtoglavo sam ulazio u jedan čudovišni svet koji ću prevaliti sve do Himalaja na severu i pustinjskih dina na zapadu, u potrazi za svim bogovima Indije...(nastaviće se)
