Pogled sa šezdesetog sprata zgrade Geto u Osaki pada na gustu mrežu zgrada, kuća, puteva i pruga. Nekada zasebni gradovi i sela stopili su se i izgubili granice, pa se sada zajedno pružaju u nedogled uz obalu Pacifika. Oblast Kansai, u kojoj se nalazi prefektura Osaka, jedno je od najgušće naseljenih područja u Japanu. Vekovima je bila ekonomski i kulturni centar ove zemlje, pa i kada je Tokio preuzeo tu ulogu ona ostaje važna regija, koja konstantno beleži porast stanovništva. Za sve one koji žele da dođu ovde uskoro neće biti mesta, jer je gotovo svaki pedalj zauzet, čak i delovi okeana, gde se uvoliko grade ostrva i aerodromi. Za nekog sa naših prostora ovo je samo po sebi veoma zanimljivo i daje puno mogućnosti za istraživanje. Ipak, u potrazi za avanturom čovek želi da pronađe ono što odstupa od uobičajenog, a ovde počinje da ga kopka samo jedno – gde je kraj? U ovakav poduhvat valjalo bi poći od ivice grada.
Vožnja od centra Osake do poslednje stanice traje pola sata do četrdeset minuta, ali zbog brzine japanskih vozova teško je proceniti kolika je zaista ta udaljenost. Kada se stigne na periferiju najbolje je uzeti bicikl i krenuti ka planinama, koje se ocrtavaju u daljini. Japan je takva zemlja da uskoro sve postane veoma predvidivo – otprilike znate kako će izgledati grad u kojem nikad niste bili ili kako će vas posmatrati tamošnji stanovnici. Mnogi stranci budu pomalo razočarani, jer ne mogu u prvi mah da pronađu i razumeju lepotu ove zemlje o kojoj se toliko pripoveda.
Rinku Taun, udaljeno predgrađe Osake, uklapa se u ovakvu sliku. Redovi i redovi identičnih stambenih zgrada, parkova, škola, supermarketa, kuća smenjuju se prilikom vožnje kroz ovaj kvart, a onda se stiže do male ribarske luke od koje put vodi levo. Odmah iza ugla, kod riblje pijace stoji tabla za gradić Tađiri. Uske ulice i kućice u tradicionalnom stilu sa izvijenim krovovima i kliznim vratima daju sliku nekadašnjeg Japana.
Odjednom mir. Omorina i velika vlažnost vazduha još više pojačavaju miris soja sosa i kuvanog pirinča koji su godinama upijali drveni i papirni zidovi.
„Dobar dan", klimnuvši glavnom reče starica na trenutak prekidajući rad u bašti. Par ulica niže, stariji gospodin otpozdravlja naklonom, široko se osmehujući, nenaviknut na prizor stranca u ovim krajevima.
Vrućina postaje nepodnošljiva i sve je teže okretati pedale, lakše bi bilo voziti bicikl u sauni. U jednom od automata pored puta može se kupiti hladna voda, zeleni čaj ili neki drugi napitak, jer nemoguće je nastaviti, a da se tečnost ne nadoknadi. U ovakvom spletu sličnih kuća i uličica teško je držati pravac. Planine se više ne vide, pa je najbolje pratiti osećaj. Nekoliko dečaka i devojčica u uniformama stoje u školskom dvorištu i kikoću se. U obdaništu preko puta majke dolaze po decu, pa ispod njihovih parasola viri po par debelih obraščića.
I dalje nema naznaka kraju grada. Isti prizori se nastavljaju u nedogled, samo što ima sve više novih kuća. Izgledaju kao da su isečene od kartona i tu postavljene kao dekoracija. Teško je odoleti i ne kucnuti u neki zid. Nekoliko metara niže mala prodavnica. Dobar podsetnik da bi nešto moglo da se prezalogaji. Prodavac na lošem engleskom pita: „Odakle?" „Iz Srbije." „Hmm", pogled mu beži u stranu,verovatno nikada nije čuo. „Ranije je bila Jugoslavija, u Evropi je." Osmehuje se i otkriva bele, isturene zube: „Čuo sam." Nakloni i želje za prijatnim danom i omoći, mekani kolači od pirinčanog brašna našli su se u torbi. Put se nastavlja. Iako se smatra da su Japanci prilično povučeni i zvanični, najčešće su vrlo glasni i direktni, pa ovakva pitanja upućena strancima nisu čudna. Jednom prilikom njihova zainteresovanost je išla dovde: „Da li vi u Srbiji jedete puno hleba?" „Da, uglavnom uz svaki obrok." Sledi glasno čuđenje. „Kako su onda vama noge tako tanke? A vaši roditelji, da li su oni debeli? Da li su i druge devojke tako visoke?" Ova pitanja bi većinu ljudi sa Zapada zapanjila ili uvredila, jer nažalost ne suzdržavaju se da prokomentarišu nečiju krupniju figuru, niti da otvoreno zagledaju ili fotografišu devojke sa plavom kosom i plavim očima. Slično je i kada pričaju među sobom. Ipak, svaki fizički kontakt je nezamisliv. Kako je jedna Japanka objasnila: „Nisam se videla sa najboljom drugaricom godinu dana. Kad smo se susrele na aerodromu samo smo se naklonile jedna drugoj."
Po prvi put niz se bar nakratko prekida. Sa obe strane puta prostiru se polja pirinča, koji tek što je izvirio iz vode. Treba preći prugu i autoput, pa opet do novog grada. Staze krivudaju, planine su sve bliže. Posle rečice i mosta, na jednoj kosini stoji lokalni budistički hram. Neupadljiv, stopio se sa okolinom. Ima veliko dvorište sa sveže pokošenom travom i nekoliko klupa. Odlično mesto za odmor. Ali mir počinje da remeti nesnosna buka džinovskih buba nalik zrikavcima, što bi svakog nateralo u beg. Sve je strmije, a pedalanje napornije. Kuće se proređuju i put se završava pred malim planinskim vencem u čijem podnožju su stepenice koje vode do šinto svetilišta. Tori, kapija, poziva u zemlju bogova. Čovek poželi da im šapne „Japan je divan." Sa vrha brda od šipražja se više i ne vidi grad. Pola sedam je. Smrkava se. Ovde leti sat ne pomeraju unapred. Vreme je za povratak. Sada se može zaviriti kroz osvetljene prozore u domove u kojima se uveliko sprema večera. Skroman nacin života izaziva poštovanje i divljenje.U jednoj uličici roditelji i dečačić u pidžami sede na tremu i pale prskalicu, možda mu je rođendan. Kao da je brže prošao put nazad. Sada je tu samo okean i sitno, belo kamenje pod točkovima. I sunce ovde zalazi drugačije, samo odjednom zapadne za horizont.
