Ukoliko niste bivši pripadnik specijalnih jedinica koji je preživeo mesec dana u zambijskoj močvari uz pomoć konca za zube i pištolja sa jednim metkom, onda verujem da i vama pakovanje predstavlja jednu od najvećih noćnih mora, naročito ako se radi o odlasku na skijanje. Mislio sam da bi kupovina dovoljno velikog automobila bila pravo rešenje za sve muke koje su godinama unazad uzrokovale razne torbe, rančevi, skije, kacige, paketi za prvu pomoć, lanci i ostala ''neophodna'' oprema. Ćale je konačno mogao da priušti auto koji mu se sviđao, koji je voleo, sanjao i u koji bi mogla da se smesti petočlana porodica sa psom. Fiat freemont je ispunjavao uslove i njim smo krenuli na skijanje (jedina preostala porodična aktivnost gde možemo da glumimo familije nalik onoj iz filmova sa Stivom Martinom) u Livinjo, u italijanskim Alpima.

Stvarno je delovalo da je sve okej. Ličili smo na putnike, a ne na švercere. Sada se konačno nešto videlo kroz zadnje staklo i nismo morali da vozimo u pancericama, držeći pakovanje pseće hrane u ustima.

U tom miru i harmoniji, stigli smo u Moljano Veneto – gradić čuven po tome što ima dobar wifi i što se nalazi nadomak Venecije, pa predstavlja odlično mesto za predah. Tamo smo pojeli picu, popili pivo i proseko i pričali o tome kako će nas jednom zaista uhvatiti presretači u Hrvatskoj. Uspeli smo i da odspavamo, uprkos simulaciji svinjokolja koja je dopirala iz obližnjeg kafića.

Kod današnjih automobilia možete da vidite motor onoliko koliko možete da vidite i jednoroga. Apsolutno sve je prekriveno plastikom, a kada biste skinuli tu plastiku, naišli biste samo na još plastike.

Sutradan smo nastavili vožnju. Bili smo na 280 kilometara od Livinja kada smo čuli kratak, piskav zvuk. Ljudi se u 21. veku obično raduju notifikacijama, jer to znači da im je neko lajkovao sliku sa letovanja ili klip u kojem mačka uspostavlja komunikaciju sa aparatom za kapućino, ali kada se ovako nešto javi u kolima, to obično nije dobar znak. Kad pritom auto počne da gubi snagu i ide maksimalno šezdeset na sat, to je katastrofalno loš znak.

Stali smo na parkingu obližnjeg tržnog centra. Na instrument tabli se pojavila žuta lampica kao obaveštenje da treba da pogledamo motor. Motor bi možda mogao da se pogleda pre dvadeset godina, kada su se automobili još uvek pravili tako da prilikom podizanja haube čovek zaista može nešto da vidi. Kod današnjih automobilia možete da vidite motor onoliko koliko možete da vidite i jednoroga. Apsolutno sve je prekriveno plastikom, a kada biste skinuli tu plastiku, naišli biste samo na još plastike.

To je bilo to, imali smo pokvaren auto, a ono što nismo imali je blaga predstava šta sa njim treba da radimo. Srećom, kupljen pre šest meseci, još uvek je bio pod garancijom, što znači da je Fiat bio dužan da nam obezbedi popravku automobila i zamensko vozilo kojim bismo stigli do našeg odredišta.

U redu, imamo Fiat automobil i u Italiji smo – zemlji u kojoj se proizvode Fiat automobile, te ovo ne bi trebalo da predstavlja veliki problem. Pozvali smo Fiat Assistance i dobili nešto što funkcioniše poput call centra mobilnih operater (pritiskate taster kako biste izabrali jezik itd.) Izabrali smo engleski i tako se povezali sa Fiatom u Londonu. Ljubazni Stiven nam je objasnio da on odatle ne može da nam pomogne i da moramo da zovemo predstavništvo u Srbiji. Onda smo pozvali našeg ovlašćenog dilera koji nam je dao broj u Fiata u Kragujevcu, koji nas je, kao inostrani slučaj, prebacio na Fiat u Austriji. Tamo se javio čovek hrvatske nacionalnosti kome smo objasnili čitav problem. Mogli su da pošalju šlep službu po nas, ali pošto je servis bio neverovatno blizu tržnog centra gde smo stali, a auto ipak mogao da se vozi, odlučili smo da odemo direktno do servisa i tako uštedimo na vremenu.

U servisu su nas je dočekali portir i saznanje da taj servis, kao i svi ostalii u Italiji, zbog praznika ne radi sve do šestog januara. Pogledali smo u kalendar, bio je treći januar. Fenomenalno.

Okej, stvarno nije strašno, pomislili smo. Sačekaćemo šlep službu ovde neko vreme, uzećemo zamensko vozilo i nastaviti put. (...) Ovde smo ipak bili u civilizaciji ili barem nekoj njenoj simulaciji.

Nekim čudom je auto u međuvremenu počeo normalno da radi. Moguće je da je u pitanju bio samo neki softverski problem, ionako većina novih motora funkcioniše poput HTC telefona – iz samo njima poznatih razloga krenu da baguju. Ali dovoljno je ugasiti ih ili se jednostavno izdrati na njih i nastaviće da rade. Tako da smo nastavili put, da bismo nakon nekoliko kilometara stali na pumpi jer se ponovo javio isti problem. Opet smo zvali Austriju i našem sagovorniku rekli da nam ipak treba šlep služba i zamensko vozilo. Tada nam je rečeno da moramo da se sklonimo sa autoputa, jer je u Italiji samo jedna šlep služba ovlašćena da sakuplja vozila na autoputu, a Fiat, naravno, nema sklopljen ugovor sa tom firmom. Dakle, morali smo da budemo u nekom naseljenom mestu. Na svu sreću oko Verone na jednog stanovnika idu dva tržna centra. Dva kilometra kasnije, našli smo se na parkingu tržnog centra u mestu Afi, čuvenom po tome što ima Mekdonalds restoran na samom ulazu u grad.

Okej, stvarno nije strašno, pomislili smo. Sačekaćemo šlep službu ovde neko vreme, uzećemo zamensko vozilo i nastaviti put. Moglo je da bude mnogo gore. Mogao je auto da eksplodira, da se pokvari na planini ili u Makedoniji, tada tek ne bismo znali šta da radimo. Ovde smo ipak bili u civilizaciji ili barem nekoj njenoj simulaciji.

Zabavljali smo se tako što smo pokušavali da pogodimo koji će nam auto dati kao zamensko vozilo. Po ugovoru bi oni trebalo da nam daju ’’adekvatno’’ vozilo. Adekvatno ne znači potpuno novo i sa albumima Frenka Zepe, već vozilo u koje bismo mogli normalno da stanemo. Ukoliko je na put pošlo nas petoro sa psom i skijaškom opremom, trebalo bi da dobijemo auto sa velikim prtljažnikom i boksom za skije. Dakle bilo šta, SUV, kombi, pa čak i pogrebni automobil, tu bismo i dobili boks gratis.

Ali izgleda da ćete u Italiji pre naći cepelin nego odgovarajući auto. Prvih sat vremena čekanja je prošlo okej. Drugih sat vremena sam razgledao prodavnice. Nakon tri sata sam napamet znao sve reklame i obaveštenja sa razglasa. Za to vreme su nam naši drugari iz Austrije pričali kako imaju mnogo problema sa Italijanima, kako ne mogu da nađu odgovarajuće vozilo i kako moramo da budemo strpljivi. Verujem da bi sve ovo išlo brže da smo sami tražili vozilo, ali to bi značilo moramo sve lično da plaćamo, jer Fiat ima sklopljen ugovor samo sa određenim rent a car agencijama… Uglavnom, sve je bilo prepušteno njima, nažalost.

Nakon šestočasovne pretrage su nam javili da ne mogu da nađu ništa (slobodan je samo jedan Reno tvingo, ali to je ekvivalent ničemu) i da moramo da nađemo hotel za koji bi nam oni kasnije refundirali troškove.

Iscrpljeni, smoreni i sa računom za mobilni koji je otišao u peršun, krenuli smo u hotel koji smo u međuvremenu bukirali. Hotel u Afiju, kako to samo dobro zvuči.

Bili smo na večeri kada su nas pozvali iz Fiata i rekli nam da su rezervisali pasat karavan sa boksom za skije koji će nas čekati na veronskom aerodromu, a da će za četrdeset minuta doći šlep služba i pokupiti naš auto. Uradili su to za rekordnih osam sati.

Okej I got punk’d, eto, rekao sam, ajde sad Eštone izađi sa tim kamerama da se izgrlimo, dajte nam kola i da idemo više. Ali nije bilo Eštona Kučera.

Vozač kamiona za šlepanje je izgledao kao Super Mario sa bronhitisom, a od engleskog je znao samo reči ’’hello’’ i ’’yes’’. Pored jezičke barijere, komunikaciju sa njim je otežavalo i to što je mislio da se uz pomoć saobraćajne dozvole startuje automobil. Na kraju smo sve lepo ispotpisivali, on je ispušio svoju cigaretu i nekako nam rekao da auto ne može da se odveze do servisa sutra, već tek u ponedeljak. Okej, Mario, nema problema, samo ti teraj i sredite nam ovaj krš, rekosmo mu. Otišli smo na spavanje misleći da je konačno sve krenulo svojim tokom. Ne znam zašto smo bili tako naivni.

Deo nas je sutra taksijem otišao do aerodroma po auto. Rečeno nam je da nas u rent a car agenciji Avis čeka naše vozilo.  Kada smo došli do njih i rekli im da treba da pokupimo Pasat karavan sa boksom koji je sinoć rezervisao Fiat, radnica nam je rekla da taj auto uopšte ne postoji. ’’Da, Fiat je rezervisao taj auto negde u Italiji, ali nije precizirano gde tačno, a mi takav auto ovde nemamo’’, rekla nam je radnica čijeg se imena ne sećam. Nikada nisam pomišljao da bih mogao da skončam u sukobu vatrenim oružjem sa zaposlenima u rent a car agenciji, mada mi sada taj scenario uopšte nije delovao nemoguće. Okej I got punk’d, eto, rekao sam, ajde sad Eštone izađi sa tim kamerama da se izgrlimo, dajte nam kola i da idemo više. Ali nije bilo Eštona Kučera. Bili smo samo mi, automat za kafu i agencija koje jedino može da nam ponudi Fiat punto.

Opet smo zvali ljude iz Fiata. Rekli smo im da je iznenađenje na aerodromu zaista super i da je fora u potpunosti uspela, a da sada vide šta ćemo sa kolima ili treba da odemo do hipodroma i tamo iznajmimo naša prevozna sredstva. Rekli su nam da sačekamo, što je dobro, jer bismo u protivnom peške pobegli sa aerodroma i ostavili ih sa pokvarenim automobilom na depou u Afiju.

Fiat nam je obezbedio auto (preko druge agencije – Europcar), doduše nismo dobili boks za skije i morali smo sami da doplatimo za zimske gume jer, hej, kome uopšte trebaju zimske gume u januaru?

Kako bismo prekratili vreme na aerodromu, prošetali smo se do ostalih rent a car agencija i raspitali se da li imaju neke odgovarajuće automobile. Predložili su nam da sami iznajmimo auto, a da nam Fiat kasnije refundira sve te troškove. Ako bismo pristali na tu opciju, morali bismo da damo depozit od hiljadu eura. To ne bi bio problem da smo mi predstavnici MMF-a na kolektivnom godišnjem odmoru, ali ako bismo sada dali hiljadu eura, to bi značilo da ostatak zimovanja treba da provedemo spavajući u tim istim kolima i skijajući jedino niz pokretne stepenice u supermarketima.

Imam neku rupu u sećanju, ne znam da li sam izgubio svest ili je nešto drugo bilo u pitanju, ali nakon dva sata napinjanja na aerodromu, vozili smo se ka Afiju i iznajmljenom Opelu antara. Fiat nam je obezbedio auto (preko druge agencije – Europcar), doduše nismo dobili boks za skije i morali smo sami da doplatimo za zimske gume jer, hej, kome uopšte trebaju zimske gume u januaru? Ali konačno smo se kretali, to je bilo jedino bitno.

Sad je bio problem kako da sve spakujemo, jer nije bilo nikakve šanse da skijaška oprema stane u njega. Ja sam predlagao da zovemo Vučića i ekipu RTS-a, ali tada se pojavio novi heroj – moja tetka. Ona je sa decom takođe krenula u Livinjo i sada je bila na nekoliko kilometara iza nas. Mislili smo da bi bila prava grehota uskratiti joj obilaženje Afija, pa smo je pozvali da dođe do našeg hotela i pomogne nam da prepakujemo stvari. Nakon sat vremena guranja, savijanja i psovki, uspeli smo da rasporedimo stvari u dva automobila i nastavimo put.

Mogao bih da napišem da sam ostatak odmora proveo uživajući na stazama i izležavajući se po ceo dan zato što sam imao potpuno poverenje u sposobnost Italijana da završe posao, ali tada bih lagao. Umesto toga sam sanjao svoj auto kako eksplodira u servisu i suočavao se povremenim svrabom na koži. Da li sam preterivao u brizi? Nisam siguran.

Na Nacionalni dan otvaranja svih servisa u Italiji koji se svečano obeležava šestog januara, pozvali smo naš servis da vidimo šta se dešava sa autom i da li su dijagnostifikovali kvar. Od ljudi iz servisa smo dobili odgovor koji nas je sve oduševio – auta nije bilo tamo. Odmah smo pozvali šlep službu na broj koji nam je Super Mario ostavio. U šlep službi nisu bili sigurni da li je auto još uvek kod njih i rekli su nam da moraju da sačekaju šefa, koji je verovatno zaglavio u nekim cevkama tražeći pečurke. Uskoro nam se javio i veliki šef sa informacijom da, zbog gužve i kvara kamiona za šlepanje, nisu stigli da odvezu naš auto u servis. Zamolili smo ih da ga odvezu već danas, jer mi za dva dana moramo da vratimo rent a car i krenemo kući, što nije moguće ukoliko je naš auto pokretan koliko i Kip slobode.

Kroz nekoliko sati smo primili poziv iz servisa sa obaveštenjem da je auto stigao kod njih i da će ga pregledati sutra.

Kako je u ugovoru i na ključu pisalo da auto ide na bezolovni benzin, nismo morali da brinemo o zamrzavanju goriva pri niskim temperaturama. Ali, s obzirom da je obaveštenje da je auto benzinac bila obična zajebancija od strane rent a car agencije i da je auto koristio dizel gorivo, logično je da se gorivo na toj temperaturi zamrzlo (...)

Naredni dan sam proveo zamišljajući ogroman servis sa hiljadu tehničara koji poput minionsa trčkaraju oko kola, otkrivaju problem i uklanjaju ga. Realnost je malo drugačija, iako se prosečna visina Italijana  ne razlikuje mnogo od visine minionsa, energija kojom ti ljudi rade je na manjem nivou. Tu ima dosta kafe, kroasana, pauza za cigarete, svađanja oko fudbala i pomahnitalog mlataranja rukama. Zato kvar često “ne može da se otkrije”, kao što je to i bio slučaj sa našim kolima. Javili su nam da su na kompjuteru registrovali “neki kvar”, ali da ne mogu tačno da odrede o kom je kvaru reč sve dok se on ponovo ne pojavi. Testirali su auto, normalno je radio, problema nije bilo i rekli su nam da možemo slobodno da dođemo po njega, što smo mi i hteli da uradimo. Ali nam se onda i rent a car pokvario.

Mi smo dobili auto sa punim rezevoarom i nije bilo potrebe da točimo gorivo za trista kilometara. Kako je u ugovoru i na ključu pisalo da auto ide na bezolovni benzin, nismo morali da brinemo o zamrzavanju goriva pri niskim temperaturama. Ali, s obzirom da je obaveštenje da je auto benzinac bila obična zajebancija od strane rent a car agencije i da je auto koristio dizel gorivo, logično je da se gorivo na toj temperaturi zamrzlo i da auto nije hteo da upali kada smo tog jutra hteli da pođemo za Veronu. Sa ono malo pristojnosti koja nam je ostala smo saopštili agenciji koja nam je iznajmila auto da mi hoćemo, ali da stvarno ne možemo da im vratimo auto u zakazano vreme i da oni, ukoliko to žele, mogu slobodno da dođu po njega na planinu. Oni nisu imali problem sa tim, a mi smo pozajmili auto od jedne prijateljice i otišli da pokupimo naša ’’popravljena’’ kola.

Ako bih krenuo da pišem o tome kako mi se povratku ponovo javio isti problem na kolima, postoji verovatnoća da ću narednih nekoliko paragrafa samo psovati, tako da bih radije samo brzo sumirao. Nekako smo uspeli da se dovučemo do kuće, a kola su nedelju dana nakon našeg povratka još uvek u servisu. Šta će biti dalje, trenutno me ne zanima.

Italijanima možemo da pripišemo odličnu modu, hranu, umetnost, ali bi bolje bilo da sve što je komplikovanije od digitrona uopšte ne pipaju.

Iz ovog događaja se mogu izvući dva zaključka. Prvi je da stvarno nije bilo toliko strašno. Kola se (nezavisno od proizvođača) kvare na putovanjima, to se čak može svrstati u potpuno normalnu pojavu. Fiat bi trebalo da nam refundira sve troškove (hotel, taksi do aerodroma, gorivo za drugi auto…), izgubili smo samo jedan dan skijanja i niko nije poginuo ili zadobio neke telesne povrede. A i konačno sam doživeo pravu Top Gear avanturu.

Drugi zaključak bi bio da su Italijani jedan od najnesposobnijih i najneorganizovanijih naroda na svetu i da se nikada ne treba oslanjati na bilo koji vid garancije, osiguranja ili bilo čega što podrazumeva ugovore i ljude u odelima sa gelom na kosi koji klimaju glavom. Sve što može poći naopako, poći će naopako, pa i gore od toga. Iz Fiat Assistance kažu da imaju problem sa Italijanima i da se to u Austriji rešava u roku od pola sata. Možda to i nije tačno, ali me trenutno sve navodi da tako mislim. Italijanima možemo da pripišemo odličnu modu, hranu, umetnost, ali bi bolje bilo da sve što je komplikovanije od digitrona uopšte ne pipaju. Znam da je ovo stereotipno i verovatno netačno, ali morate da priznate da je ovako zdravije i zabavnije.