Spasimo putopis 2019. - posebna pohvala žirija.
RAZGLEDNICA 1
Shvatila sam. Došla sam u Split da bih se lečila od mojih bolesti zavisnosti. Prva među njima je društvenost. Ovde sam da bih videla da li umem da provodim vreme sama, i ako ne umem, da naučim. Juče sam šetkala sama glavnim putem Marjana, predivnog zaštićenog poluostrva-brdašume, i toliko mi je bilo lepo da sam se drznula da šetam putićem kroz gustu šumu. Iznenadila sam sama sebe, i osećala se hrabro. Doduše, kada sam shvatila da me može ujesti zmija, pohitala sam da sustignem nekog čoveka koji je hodao dalje od mene. Sve mi je postalo smisleno – ustajaću rano, ići ću na trčanje Marjanom, voziću bajs po njemu! Moram naći novi smeštaj blizu Marjana jer to je prava stvar u Splitu! Preporodiću se!
Ponosna, ispričavši vlasniku hostela i njegovoj majci šta sam radila, oni mi rekoše da je pre par godina neki lik usred Marjana nožem izbo meksičku turistkinju. Ona se tako šetkala kao ja, divila se krasoti i tišini, i paf, dođe Rexi i zakolje je. U pola 7 uveče. A inače je radio na rivi kao konobar. Dobio 40 godina zatvora. Pu pička mu materina!
I sada mrzim Marjan i sve zdrave i divne ljude koji džogiraju, jer rečeno mi je da je i Rexi išao na trčanje. A i neki drugi, koji je viđen kako jebe drvo, i on izgleda kao ful sportista. Vozim se danas bajsom po Marjanu i svi sportisti su mi psihopate. Nisam smela da siđem na plažu jer dok se spustiš do dole, može neko dvesta puta da te prekolje. Tako da sam otišla u neki socijalistički kafić na obali, i patila.
Ali to nije sve! Danas sam bila jako agilna i kucala ljudima na vrata u kraju u kome sam htela smeštaj. Kada sam konačno dobila baš bukvalno tačno ono što sam htela, i proćaskala sa svima živima (Dalmatinci su divni, klasični blejači ćoškaroši), Mirjana, vlasnica mi je malo zaličila na bivšeg pajdomana. Ima sjebane zube. Naravno da mi je zaličila na bivšeg pajdomana, i pobogu, naravno da sam očekivala da će me odrešiti dok smo u liftu. Vrlo je logično, jer sam joj odmah platila. Pošto smo to preživele, (bar ja), treba sad istrpeti videti goste koji će da se usele u drugu sobu dok sam ja napolju. Od Mirjane sam saznala da je rezervacija na Alfonso, i to je sve što zna. Aha, jasno mi je bilo, da ako su dva muškarca, loše mi se piše, i to još Španci a svi znamo da su oni morbidni i bolesni. Od malog muškarca i ne možeš bolje da očekuješ. I to Alfonso, klasičan Marko, može da bude ceo dijapazon ljudi, a malo verovatno neki car. Saspens traje, jer kad sam došla kući njih nije bilo, tako da sam očekivala da će doći tačno dok se tuširam, i naravno, izbosti me.
Vi mislite da je smešno? Ja grcam ceo dan.
Pa dobro, ako ništa, uživam na terasi na četrnestom spratu, gledam grad i mislim da bi bilo bolje da sam tamo negde, među ljudima, a sama znam da bih se i tamo plašila čim bi prošao neki džoger. Ili jednostavno čovek koji me pogleda u oči.
Posle vrlo paranoičnog ali prelepog dana, raspliće se i poslednja trauma (da li?), i dolaze moji cimeri. Samo što ih nisam izljubila kad su se pojavili u trpezariji: par od oko pedeset godina! Ima li šta bolje? Prefini neki ljudi, šteta što ostaju samo tri dana. Ko će da me čuva kad oni odu?
Osim savršenstva smeštaja, cimera, grada, vremena itd., Mirjana mi je dala bajs. Osećam se ko da zarađujem, kolko profitiram na svemu. Eto, sve je toliko nestvarno lepo, da ja samo mogu da očekujem, da će me na kraju, neko stvarno izbosti.
Vaš psihopata na lečenju.
*Psiho -bonus*
Sinoć mi dune da se podružim, i odem do đardina gde mi vlasnik hostela reče da će biti koncert. Nisam gajila nade, i mislim se Jelena Rozga, kad ono DJ set usred parka. Kao kad bi Palas osvetlili gotivno i mistični patuljci puštali muziku!
Promuvam se malo, sednem pored hardkorovaca (kačketi, istetovirani, pirsinzi). Pola sata, pijem pivo, ništa. Sedne pored mene još neko skroz muško društvo – ništa. Gledam levo, gledam desno, gledam i pravo al taj je brzo otišao. Sednem pored hardkorovaca i kažem da ću malo da se družim sa njima. Super neki momci, doduše u šoku što sam sama usred Splita, fino zablejali, čak smo dogovarali da dođu s bendom u Bege. Razmenimo brojeve, ja odem kući, i stiže mi poruka od jednog od dotičnih, da se vratim. Ja kažem ne mogu oću da legnem. On kaže ti lezi ja dolazim. Ja mu kažem neprimerena šala, i danas se nije javljao. Ne isplati se biti slobodna žena.
RAZGLEDNICA 2
Da, da, čestitajte mi. Došla sam do putića za plažu Kašuni, i pošto neko vreme nije bilo nikoga kome bih mogla da se priključim na putu ka dole, sišla sam sama. Plaža je bila apsurdno blizu a put do tamo asfaltan i širok, te je moj idiotizam bio još evidentniji. Ali eto, ja sam se okupala u moru a vi kako oćete. Kupanje je, doduše, neizvodljivo, ali sunčanje mi je sasvim dovoljna aktivnost. Fjaka, što bi rekli Dalmatinci, a evo i zvanične definicije: ,,Psihofizičko stanje prilikom težnje nizačime. Učestala je greška zamjeniti fjaku s ljenošću. Za razliku od ove potonje, fjaka je uzvišeno stanje uma i tijela kojem teži cijelo čovečanstvo. Dok u indiji i drugdje fjaku postižu dugogodišnjim izgladnjivanjem i meditacijom, u obalnom području Lijepe Naše ona je Božji dar.'' Sjajno.
Osvojivši plažu, razbila sam ideju o psihopati i sada je moje samopouzdanje poprimilo enormne razmere. Slušam ipod ulicom iako sam Srpkinja koja slobodno korača Splitom; nekada su me već na ,,bok'' čudno gledali, ali to je istorija. Sada pravilno akcentujem ,,boook'' (mora da se peva), mećem infinitiv za infinitivom, i potrebno je da izgovorim više od 2 prosto-proširene rečenice da bi usledilo pitanje odakle sam. A to što me grozni ljudi gledaju, navikla sam se, jer sam prihvatila činjenicu da su Hrvati prosto ružni.
Predveče sam otišla u Fife, poznati restoran gde je jeftino i ukusno. Sredovečna konobarica koja ti se glasno smeje iznad stola pušačkim plućima – i prešarmantna je da se razumemo, silno mi se iščudila što sam došla sama, i postavila me za sto za desetro ljudi, pa će kao da mi nabaci neko društvo. I eto ti, za pet minuta udomila je troje mladih za moj sto. Oni Hrvati nad Hrvatima, kao kad vidiš Srbe u inostranstvu, sve ti je jasno. Dva momka i devojka, oko naših godina. Odmah su počeli da pričaju sa mnom, i toliko su bili otvoreni i sprdali se, da smo uskoro nabadali jedni drugima iz tanjira, i pili vino dok nismo ostali poslednji gosti u Fifeu. Dobila sam srdačne pozive za Brač, i to ,,po džaba cenu’’ u njihovom smeštaju.
Kada sam im rekla da završavam režiju, bilo im je jasno kao dan da ja mora da pišem blogove. Pošto smo se silno smejali u toku večeri, često su napominjali da bih baš tu situaciju mogla da napišem u svom blogu. Ili, evo, ovo ti je za kolumnu. Sve su mi ispričali, koliko ugostiteljskih objekata imaju, sa koliko su devojaka spavali, kako su jako zadovoljne te devojke bile, sve u svemu, ponudili su mi sve svoje vrhunske kvalitete na saznanje. A ja njima zauzvrat kolumnu.
Kada se priča o Srbiji, imam utisak da smo im jako nedostajali, ako me razumete. Sad kad sam upoznala neke Hrvate, mogu reći i da oni meni nedostaju.
Ovo je već drugo društvo koje u slobodno vreme gleda srpske klipove na jutjubu, i citira ih. Smatraju da smo jako duhoviti. Sve i svašta su mi izdeklamovali, kao i oni momci od prve večeri, što su u hard core bendu. Onaj jedan mi je rekao ,,cura koja prića ekavicu, to mi je mega hot''.
Evo još nekih konverzacija, dok se sunčam na plaži. Baba pola sata ulazi u vodu, sve vreme joj stopala u moru, ne sme dalje, pa vergla. Tu je neki mali, koji je očito ,,izrastao'' za naše starce. Ona nudi monolog:
,,Al si se produžia. Čime ga hranite, biftecima a? Jel mu dajete one šnicle? E viš šta su šnicle? E Pešo, svaka ti ćast.''
Pa ponavlja pet puta i niko joj nikad ne odgovori.
,,Ju što je ladno''
,,Ma ti to govoriš i osmi (mesec)'' – druga baba – ,,Nemoj ko Ljube, on juće tri sata, maže se, proliva se.''
Od paranoje do fjake, eto kako živim. Strašna mi je činjenica da je sve tako sjajno, i spremam se na nešto loše. I evo ga, pronalazim. Izlaze mi po koži ona sranja, i sad me baš boli jedna tačka. Dobila sam. Eto ga, kompenzacija. Spuštam se liftom sa lap topom da bih slikala jedan izvrsan grafit, čačuckam nos, i šta se desi – šikne mi krv kao iz česme. Shvatam da bukvalno nemam kuda nego da sačekam tih jebenih 14 spratova, bez maramice, tako da rukom pokušavam da zadržim krv. Rezultat je sledeći: faca i ruke sasvim krvave, lift staje, a vrata otvara neki deka i zatiče me takvu. Ja se nasmejem (sad već krvavih zuba) i otpevam ''book''. Deda u šoku. Pošto sam dobrano iskrvarila, dok sam sačekala da deda sam ode na deveti, da mi se lift vrati, pa dok sam se popela nazad 14 spratova, odradila sam foto sešn. Onda sam otišla do grafita, jer se nekako lepo namestilo, i ove slike su rezultat toga. Posle sam tako sedela I brisala krv ispred Srbe na vrbe.
Dobro, eto osećam se kao da plaćam za ovu lepotu koja mi je ukazana, i to mi je okej. Ali ovo sad već nije: noć je, vetar duva, ubija. Ja na mom genijalnom 14om spratu. Zvuk ovog vetra je jeziv. Uvek sam podržavala prirodne katastrofe, I smrt od ruke prirode, ali, ovo je soliter koji pada. Nije mi zabavna ovakva smrt. Teško mi je, ponovo mislim da je kraj mene, još jednom se opraštam, i pitam se, kad budem zaista pred smrću, da li ću stići da se plašim i opraštam ili onako samo cap. Molim te Bože, cap.
*Dalmatinski bonus*
Marko, vlasnik hostela kod kojeg sam prvo bila me upućuje na kulturne momente u Splitu:
,, Imaš sad izložbu, onaj neki kipar...mama kako se zva? Neki din nešto...''
,,Roden'' – kažem ja koja sam već videla plakate po gradu.
,,A je, je. E on ti je bija ono vrime top kipar. Top!''
I pohvalio se da mu je Jelena Rozga prijateljica.
RAZGLEDNICA 3
Ceo dan čekam izliv krvi u mozak. Od krvavog slučaja, osećam neki pritisak u mozgu, kao da ću lipsati. Osim toga, moja kožna bolest se razbuktala i boli. Ne uspevam da shvatim da li sam optimista ili pesimista, i kao i obično, ništa mi nije jasno. Kako se mogu osećati tako dvojako?
Na putu do trajekta za Brač, otišla sam u apoteku da im pokažem moju kožnu anomaliju i da mi preporuče lek. Apotekarka me zabrinuto gledala u mišku i licitirala:
,,Da nije herpes?''
,,Nije, nije, herpes treba da ima tačkice'' – odgovaram ja, ekspert opšte prakse.
,,Jesi imala na ustima?''
,,Nisam'' – lažem ja.
,,Možda su vodene variolice?'' (ne garantujem da je baš tako rekla, ali na variolu je podsećalo svakako).
,,Šta''?
,,Vodene kozice.''
,,Ma pao mi imunitet'' – uveravam je ja da je sve uredu, uzimam mast i prolazim pored zgađenih
devojaka koje čekaju da im se moja bolesna miška skloni sa očiju.
Na trajektu sam odmah upala u toalet da se namažem, a unutra je za jednim lavaboom bila mlada Ciganka koja se bukvalno tuširala. Tako nas dve obavljasmo higijenu dobrih desetak minuta i gledasmo jedna drugu u ogledalu. Meni je bilo interesantno koliko se krvnički trljala, jer nikad nisam mogla da dokučim da li Ciganima smrdi kontejner i da li im smeta što im je odeća prljava – pošto su na to navikli, ili gutaju knedlu svaki dan svog života? Bila mi je baš lepa, a ja sam njoj bila gadna dok je pokušavala u ogledalu da shvati kakve su to tvari na mom telu. Pretpostavljam da je mislila: ,,Vidi belu ženu bolesnu, ako.'' I bi mi drago što su joj na trenutak bile predočene patnje belog čoveka.
Kada sam sišla sa trajekta, moj debeli prijatelj sa Brača, Vinko, dočekao me je kolima. Usput smo pokupili njegovog prijatelja i otišli kod trećeg prijatelja u restoran usred ničega na Braču. Prijatelj je nosio skalpel i sve vreme ga akao i mahao njime. Tok mojih misli vam je sigurno očigledan, pa se neću baviti time. Prijatelj je građevinac pa mu je to očito tik, ali sam izvojevala da se ostavi skalpela. Došao je i još jedan prijatelj, a ja sam bila izrazito srećna kada su kuvarice izašle iz pećine na pauzu za ručak i sele pored našeg stola. Neumesni prijatelji pokušavali su da mi nabace debelog, ali žena britkog mozga kao ja, lagano seče glupe primedbe, tako da na kraju samo mogu da izvuku zaključak kako bih se super uklopila među njima (ozbiljnim carevima, jelte).
Vinko, fin momak, na putu ka trajektu za Split, predočio mi je sve svoje kvalitete:
,,Ovo brdo levo. To ti je sve moje.''
,,Mmmm.''
,,Ovo sa maslinama. Imam puno maslina, i 20 000 (nekakve merne jedinice) grožđa.''
,,Pa to je puno vina?''
,,Je.''
Ceo dan sam se dopisivala sa Vedranom, onim tipom iz hard core benda. Dogovarali smo piće uveče, ali u nekom trenutku mi reče da ima devojku, i za piće se nije javio. Ali zato se sutradan, na dan mog odlaska javio sa potpuno novim pristupom. Izvadio je dlaku s jezika i pitao me šta bih s njim radila. Znajući da ga ionako više neću videti, rekoh mu da ne bih ništa ali da smo se videli na piću, dopustila bih da se stvari odvijaju svojim tokom. Onda je počeo pričati o seksu, i uzeo daviti sa pitanjima: ,,šta te pali u seksu'' – koje je najgluplje pitanje što se može pitati. Napisao mi je da bi me baš odvalio dok mu vrištim na ekavici. Sjajno, zar ne? Dok mu ijekavska devojka sedi kući. Lepo je to kad otputuješ, još jednom sebi potvrdiš da su muškarci svugde isti, i urežeš u pamćenje da je i tvoj budući muž muško. Vedran me je pitao da li da navrati do mene posle posla, što sam naravno odbila, a on se, naravno, naljutio.
Kad putuješ sama, malo si više svesna da si seksualni objekat za većinu onih sa kojima si u interakciji. I onaj što ti služi piće, i onaj na ulici, i onaj što ti se čini da je domaćin kome je strano društvo zanimljivo. Opet, od svih mojih neprilika, muškog mozga se jedino ne bojim, jer je providan i predvidiv, lako manipulisan i jer je naša uvek zadnja – svi znamo da mi čuvamo nešto za čime oni padaju ničice. To je još jedan od razloga zašto su žene glupe, jer ne umeju da iskoriste svoju neprikosnovenu moć. Pička bi mogla da vlada svetom, ali se nažalost, previše pali na kurac.
Umesto nesuđenog pića sa hardkorovcem automehaničarom, pristala sam na piće sa onim Jošom iz restorana Fife, što nije debeli Vinko. Magija iz restorana je definitivno iščezla, i dobar deo razgovora proveli smo tražeći dijagnozu mom kožnom problemu, koji se kod Joše najviše kotira kao polna bolest. Popila sam jedno vino, i otišla kući, gde više nema mojih ljupkih cimera. Potpuno sam sama.
Skrhana od sumornih misli koje su ispunile zadnje dane mog putovanja, otišla sam na Minjin fejsbuk da vidim šta građani moga grada rade. Tamo mi se ukazao video o Beogradu na vodi, kao ilustracija zašto nam to ne treba. Pretopljena emocijama, budibogzašto, zasuzila sam. Eto me Beograde, vraćam se posle 7 dana, i nisi mi falio uopšte, ali ideja doma u tebi je spasonosna. A ustvari, tvoji ljudi, isti kao ovde, kao i svugde, jednokratni su. Kuda god da pobegneš, na ljude ćeš naići, a i od njih ćeš želeti da odeš. Ljude ne zanima ko si, ne zanima ih šta imaš da kažeš, zanima ih da ih slušaš, da se od tebe napajaju energijom, zanimaju sami sebe kada se prikače na tebe. Ali to je valjda u redu. Dopadaju nam se oni koji nas inspirišu da se sami sebi dopadamo. Nekad traje, češće se brzo istroši.
Mokre su mi najke od kiše, što je dovoljna tuga po sebi, a ako nešto mrzim to su mokre čarape u kojima treba da provedeš ceo dan. Sreća moja, kolika je bila kada sam ugledala zaboravljeni kišobran za stolom pored, zadala mi je poslednji udarac kada se čiča vratio po njega.
Ali to sve nije bitno. Ja idem na karađorđevu koja se ovde pretvara da je zagrebačka šnicla. I sutra ću sve da vas volim, znaš koliko, i to me posebno raduje. Dok ne iznerviramo jedni druge, otprilike nakon dva sata blejanja. Poenta – nemaš kuda. Ali ne dam se. Lakše je ostati tužan. Stvarnost je toliko očigledno varljiva, da možeš biti pesimista, samo ako si pička.
Vaša smrtno bolesna, ali nepokolebljiva
