Beloguza, iz sive beležnice. ilustracija: Voislav Vasić
Treća nagrada na konkursu Spasimo putopis 2020.
—
Nedavno mi se obratila Mreža analitičara Avganistana iz Kabula (Afghanistan Analysts Network ili AAN). Povod je bila vest, da je češki zoolog Danijel Jablonski u beogradskom Institutu za biološka istraživanja „Siniša Stanković“ pregledao jednu zaboravljenu zbirku gmizavaca i vodozemaca iz Avganistana. A koja je u mraku čamila decenijama. Iznenadio se kad je u njoj našao stručnoj javnosti nepoznate primerke koji i danas predstavljaju značajan doprinos nauci, kao što je na primer najseverniji nalaz žutotrbog skinka (Eurylepis taeniolata). Kako sam kaže, Avganistan je centar raznovrsnosti nekih grupa vodozemaca i gmizavaca. I odmah je, maja 2019, zajedno sa trojicom srpskih autora, zbirku objavio u jednom naučnom časopisu.
Budući da nijedan od pisaca tog naučnog rada nije nikad bio u Avganistanu, čak ni Jablonski koji je specijalista za vodozemce i gmizavce srednje Azije, analitičarka AAN-a Jelena Bjelica potražila je onog koji jeste bio tamo 1972. i koji jeste nalovio te nesrećne beštije. I strpao ih u alkohol, dva meseca teglio u teglama tamo-amo po Avganistanu i još ih dovukao do Beograda. Sve da bi dragoceni plen predao svome prijatelju, institutskom kolegi i terenskom ortaku Georgu Džukiću, našem najvećem herpetologu, a tada tek mladom stručnjaku za vodozemce i gmizavce. Jelena Bjelica je htela celu priču o nastanku te zbirke, s namerom da, u okviru zadataka misije Mreže analitičara Avganistana, analizira taj donekle nesvakidašnji slučaj.
Priču je lako dobila u mom standardnom kafiću u Miročkoj u Beogradu. Njen članak „Gušteri Avganistana: nepoznata zbirka otkrivena u Srbiji“ (Lizards of Afghanistan: An unknown collection discovered in Serbia) pojavio se 30. jula 2019. Piše da sam joj se tokom razgovora predstavio kao ondašnji mladi proučavalac ptica i kao „avanturista–poletarac kome je putovanje bilo u krvi.“ I da sam tad krenuo na put u ornitološki neistražene predele. Mislim da sam bio rekao da je mapa ptica Avganistana bila puna belih mrlja, što je verovatno neprevodivo na engleski.
Analitičarka Bjelica dalje opisuje kako sam, pretovaren prtljagom, krenuo autobusom iz Beograda za Istanbul, a odatle, i dalje sve kopnom, za Teheran, da bih konačno 26. jula 1972. ušao u Avganistan kod Tvrđave Islama (Islam Qala) u pokrajini Herat.
I zaista, za deset dana prešao sam do tamo 5.000 kilometara, prošavši pored Ararata, zadržavajući se usput u Teheranu i drugim mestima, i mahnuvši Elbrusu, kroz staklo autobusa. Ali to sve nije bilo ništa u poređenju s onim što me je čekalo.
Buda iz Bamijana, danas nepostojeći. Desno: Kabul.
Kako sam se zadesio u Kabulu 19. avgusta, na Dan nezavisnosti Avganistana, imao sam priliku da posmatram vojnu paradu, poslednju kojoj je kao monarh prisustvovao Mohamed Zahir Šah. Nisam ni slutio da se već spremao prevrat i svrgavanje kralja dvorskim udarom. Izgleda da samo Šah i ja nismo ništa znali. Uoči praznika ove godine, Mreža analitičara Avganistana objavila je prigodan članak i prenela neka moja sećanja i fotografije.
Povodom nedavnog interesovanja AAN-a, uspomene su počele da mi naviru u talasima. Osetio sam potrebu da progovorim i o svojim umalo zaboravljenim posmatranjima ptica u Avganistanu u leto 1972. I da dam još neke informacije o tom putovanju jednog dvadesetsedmogodišnjeg srpskog prirodnjaka, o sasvim privatnom i nehipijevskom poduhvatu prilično neuobičajenom za vreme Titove Jugoslavije. Tako će, računam, i slučaj s gušterima iz turšije postati nešto jasniji.
Da bi se razumeo moj tadašnji izbor odredišta, treba znati da je na njega neposredan i veliki uticaj imala pojava izvanredne knjige o pticama Bliskog i Srednjeg Istoka (Les Oiseaux du Proche et du Moyen Orient, Paris 1970) dvojice čuvenih francuskih istraživača, po imenu François Hüe i Robert Daniel Etchécopar, sa neverovatno dobrim ilustracijama koje je uradio Paul Barruel. Pod Srednjim Istokom oni su tad podrazumevali i Avganistan.
Naravno, to nije bilo sve. S obzirom na moje klasičarsko srednje obrazovanje, zamisao da ću posetiti jednu nedovoljno istraženu zemlju bogate kulturne istorije bila mi je neodoljiva. Pogotovo zemlju u kojoj se, poput čudnog sazvežđa, rasula na istok bačena pregršt Aleksandrovih Aleksandrija… A već i sami izgledi da ću se prvi put naći u prisustvu spomenika greko-budizma, silno su hranili moju radoznalost.
Što se tiče mog avanturizma u trenutku odluke da krenem u prilično neizvesna prirodnjačka istraživanja daleke i nepoznate zemlje, treba reći da sam u tom trenutku upravo bio završio jednogodišnje služenje svoje vojne obaveze u JNA i shodno tome osećao dovoljno snage i samopouzdanja za veliko životno putovanje. A i većina razloga koji inače odvraćaju mlade ljude od napuštanja bezbednosti i udobnosti porodice, doma i sigurnog zaposlenja – bila je u mom slučaju sasvim oslabljena.
U to vreme me je zoogeografija strasno interesovala, pa sam smatrao da će mi putovanje od Bosfora do u srce Azije dati sjajnu priliku da upoznam i istinski razumem pravi stepski i pustinjski živi svet. Dotad sam na Balkanskom poluostrvu sretao samo njegove bedne i modifikovane fragmentiće. Osim toga, iako sam u svom terenskom i planinarskom iskustvu imao osvojene skoro sve najviše jugoslovenske planinske vrhove, moj visinski rekord bio je Triglav u Sloveniji, sa beznačajnih 2.864 m. A u Avganistanu me je čekao Hindu Kuš, sa prosečnom visinom od 4.500 m! I nisam razmišljao zašto ga je Ibn Batuta nazvao Ubicom Indusa.
Itinerer putovanja
Od svojih mnogobrojnih ornitoloških Velikih očekivanja, navešću samo tri. Treća u rangu bila je želja da se nagledam spektakularnih ptica grabljivica, na čelu sa orlom bradanom (Gypaetus barbatus) kog sam u Jugoslaviji dotad video samo jednom, u Makedoniji. Uopšte, pre pedesetak godina krupne grabljivice su u većem delu Evrope već bile postale retkost. A čekale su me u Avganistanu i neke vrste orlova i sokolova koje dotad nisam nikad bio video. Zato sam u jednu (sivu) od dve terenske beležnice brižljivo upisivao zabeleške i lepio sličice koje će mi pomoći da na nebu identifikujem neviđene vrste ptica grabljivica.
I nisam se razočarao: bradan je širom Avganistana bio najčešća vrsta lešinara posle bele kanje (Neophron percnopterus), naročito u centralnim planinskim delovima, gde sam ga viđao svakodnevno. Nešto ređi je bio u nižim delovima. Inače, bradan je neverovatna, ogromna ptica koja se skoro isključivo hrani kostima punim srži. Kostima koje su prethodno oglodali šakali i pernati lešinari.
Najbrojniji strvinar bio je ipak bela kanja, naročito oko sela i nomadskih logora, jer se hrani najgorim otpacima. Jednom, u Aždahinoj dolini (Dara e Ajdahar), iznenada su se preda mnom pojavila dvojica sa puškama i s jednom sveže ubijenom belom kanjom. Nude mi je na prodaju. Mimikom i gestovima mi pokazuju da je izvrsnog ukusa kad se skuva. Odmah sam se setio da su mene i svakog stranca u Kabulu ulična deca pratila ruganjem „Mister Kačalu, Mister Kačalu!“ (Mister Krompir) U skladu s tim, verujem da su i ovi ubice lešinara mislili da su stranci potpune neznalice i naivčine koje vredi na bilo koji način prevariti. To se ni do danas nije promenilo. U skorije vreme su u Kabulu nudili na prodaju galeba kao divlju patku.
Nomadski logor
Druga velika želja bila mi je da upoznam mnogobrojne vrste beloguza (iz roda Oenanthe), pustinjsko-stepskih ptičica s belim trticama. Naime, Centralna Azija je po svoj prilici centar diverziteta vrsta tih ptica, kojih je u Jugoslaviji bilo samo dve. Svaka od tih vrsta jako se malo razlikuje od još najmanje jedne slične, a naročito je teško identifikovati ženke i mlade jedinke u prelaznom sezonskom perju. Baš taj slučaj je meni pretio u julu i avgustu. Treba imati u vidu da one 1972. godine nije postojao nikakav džepni vodič za raspoznavanje sa ilustracijama ptica Avganistana ili regiona. Čekale su me dakle vanredno zanimljive vrste beloguza i ozbiljni problemi njihove pouzdane identifikacije.
Zato sam, čim sam iz Herata stigao u Kabul, otišao u kabulski Zoološki vrt s malim Zoološkim muzejem. Njega je osnovao nemački zoolog Johen Nitamer, sin isto tako čuvenog ili još čuvenijeg Gintera Nitamera, kustosa-zoologa berlinskog, bonskog i bečkog prirodnjačkog muzeja. Nitamer Junior proveo je 1964–1966. u Kabulu u okviru saradnje Bonskog sa Kabulskim univerzitetom i proučavao sisare i ptice. Tada je nastala i tamošnja zbirka ptica čije je primerke identifikovao lično Nitamer Jr.
Zoološki vrt i muzej su 1972. vodlila druga dvojica nemačkih zoologa, Ginter Noge, docent na kabulskom univezitetu i potonji dugogodišnji direktor kelnskog zoološkog vrta i M. Bokler (o njemu ne znam ništa), kojima sam se prethodno najavio pismom. Dočekali su me ljubazno i dozvolili da detaljno pregledam celu zbirku ptica i da koristim biblioteku.
Tokom dve nedelje, proučavao sam punjene ptice Avganistana i učio kako da ih žive identifikujem na terenu. Sve sam to beležio u svoju „sivu svesku“, od koje se više nisam razdvajao. Društvo mi je pravilo jedno dete-siroče šimpanze koje mi je, dok sam studirao ptice, sedelo u krilu grčevito me držeći u zagrljaju svojih dugih ruku. Zahvaljujući samoobuci u kabulskom Zoološkom vrtu i muzeju, tokom jula i avgusta 1972, kao i beleškama i crtežima koje sam tamo napravio, uspevao sam da kasnije na terenu identifikujem čak osam različitih vrsta beloguza. A one su mi se prikazivale u bar dvadesetak različitih verzija.
Na kraju, tačnije na početku rang-liste, prva mi je želja bila da vidim avganistanskog snežnog vrapca (Pyrgilauda theresae), jednu endemsku vrstu ptice. Odmah treba reći da ptice lako preleću velike razdaljine pa su, u poređenju s drugim životinjama i biljkama, srazmerno retke endemske vrste čija ukupna rasprostranjenost staje u granice kontinentalnih država veličine Avganistana. Uostalom, to je jedina endemična avganska ptica. Sasvim je drugi slučaj s kopnenim pticama okeanskih ostrvskih država u kojima su, usled izolovanosti, endemske vrste ptica mnogo češće. Ali, Avganistan i jeste mesto gde se rađao biodiverzitet. Osim toga, zar Hindu Kuš, jedini zavičaj avganistanskog snežnog vrapca, i nije neka vrsta izdvojenog visokoplaninskog kopnenog ostrva?
Avganistanski snežni vrabac je sivkastosmeđa planinska ptica pevačica koja živi u pojasu od oko 3.000 metara nadmorske visine. Vrlo je sličan meni od ranije poznatom snežnom vrapcu (Montifringilla nivalis) koji živi u zoni letnjeg snega visokih planina na jugu Evrope (Pirineji, Alpi, Apenini, Balkanske planine), ali i u Avganistanu.
Možda bi bolji, alternativni naziv bio avganistanski podzemni vrabac, jer je najupadljivija odlika te vrste gnežđenje u jazbinama glodara, najčešće tekunica. Pošto gnezdo od dlake i perja pravi duboko, na od ulaza najudaljenijem kraju tunela, zaista ga možemo smatrati podzemnom pticom.
Za nauku je otkriven relativno kasno. Pronašao ga je 1937, na prevoju Šibar između Kabula i Bamijana, i pod imenom Montifringilla theresae iste godine opisao britanski pukovnik Ričard Majnerchagen (Meinertzhagen, 1878–1967). Majnerchagen je bio kontroverzna mešavina hvalisavog vojnika, veštog špijuna, avanturiste i ornitologa-istraživača (slične kombinacije nisu izuzetak među ornitolozima).
U ono vreme, pre 47 godina, Majnerchagen je kod mene važio za jednog od najvećih britanskih ornitologa, koji je pronašao mnoge nove vrste i podvrste na ekspedicijama po raznim kontinentima širom sveta. Od tada je dokazano da je on u stvari bio prevarant, pisac lažnih dnevnika i izveštaja, falsifikator dokumenata i kradljivac prepariranih ptica iz tuđih zbirki. Jedno po jedno, raskrinkavana su njegova lažna naučna otkrića. Ostalo je samo jedno za koje je provereno da je autentično – upravo naš avganski, endemski, podzemni Terezin vrabac.
Ali ko je Tereza? Tereza Klej (Theresa Rachel Clay, 1911–1995) bila je zoolog (ali i član MI5 za vreme Drugog svetskog rata), trideset godina mlađa rođaka Majnerchagenova – imali su zajedničke pretke u drugom kolenu. Ona mu je postala miljenica i kumče još sa petnaest godina, a od misteriozne smrti njegove druge supruge – postaje njegova domaćica, negovateljica, saradnica, sekretarica, poverenica i nerazdvojna saputnica. Mnoga svoja lažna ornitološka otkrića „ujka“ i kum Majnerchagen je posvetio Terezi. Ali i ono jedno nepatvoreno.
Uspeo sam da vidim endemskog Terezinog vrapca na više mesta po visijama Hindu Kuša. Kada sam ga 8. avgusta 1972. našao i na Sia Kohu na prevoju od oko 3.000 metara između Šaraka i Džama, bila je to tada nova, nepoznata najzapadnija tačka njegovog rasprostranjenja. Mojoj sreći nije bilo kraja. Dečački sam verovao da sam tim otkrićem učinio veliku stvar za Avganistan i svetsku ornitologiju.
Sve što sam od ptica video i zapazio u Avganistanu tog leta, beležio sam u drugu, crvenu svesku svog terenskog dnevnika. Zatim sam na francuskom objavio članak u međunarodnom ornitološkom časopisu Alauda (na latinskom – Ševa). Tadašnji glavni urednik bio je moj malo stariji prijatelj, francuski ornitolog Žak Vjejar (Vieillard). Kao i toliki istraživači, preminuo je od malarije dok se motao po tropima u Brazilu 2010. Vjejar se i sam bavio pticama Avganistana, kao i neki drugi Francuzi i Nemci toga doba. Ako se zna da engleski jezik u nauci još nije bio toliko obavezan kao danas, postaće razumljiviji moj izbor da članak objavim na francuskom. Ipak, sad vidim da je moj rad Observations ornithologiques en Afghanistan umalo zaboravljen, i da današnji autori citiraju skoro isključivo izvore na engleskom.
Zahvaljujući nedavnim kontaktima sa analitičarima iz Kabula (Afghanistan Analysts Network) vratila su mi se mnogobrojna sećanja sa tog davnog putovanja. A malo sam zavirio i u svoj dnevnik. Tako na primer, setio sam se koja je bila prva ptica koja mi je privukla pažnju. Već prvog dana, u Heratu, takoreći na samoj zapadnoj granici Avganistana, očarale su me majne (Acridotheres tristis) – živahne, radoznale i bučne šarene ptice iz porodice čvoraka. Dotad ih nikad nisam bio video uživo. Majne su stanovnici Srednjeg Istoka, ali su se do danas invazivno proširile po suptropskom i tropskom pojasu drugih delova sveta.
Moja saputnica me je pitala šta znači latinski naziv Acridotheres tristis. Odgovorio sam da je to zapravo grčko-latinsko ime i da znači „tužni lovac-na-skakavce“. Pitala je zašto lovi skakavce. Hrani se njima, rekoh – jede ih. Ah, sad shvatam, reče ona šaleći se. Ako mora da jede skakavce razumem zašto je tako tužan…
U toku jula i avgusta, uspelo mi je da proputujem najvažnijim delovima Avganistana i da svuda posmatram i beležim ptice, ali i da uhvatim nešto gmizavaca i vodozemaca za svog kolegu herpetologa koji je ostao u Beogradu. Išao sam i stazama kojima nijedan od ranijih istraživača-prirodnjaka nije prolazio, čak ni moj prethodnik i nezvanični uzor, Danac Knud Paludan.
Po svoj prilici, niko od ornitologa do tada nije prošao velikom Crnom planinom (Sia Koh), niko istraživao okolinu čudesnog minareta Džam, niti posetio dolinu reke Hari Rod uzvodno od sela Farsi. Autobusom, kamionom, taksijem, džipom, kao i na biciklu, na konju i kamili, prošao sam skoro sve delove Avganistana, izuzev Vahana i Nuristana, koji su u to vreme bili zabranjene pogranične zone. U jugoslovenskoj ambasadi u Kabulu upozorili su me da ni drugi delovi Avganistana nisu bezbedni i da je bolje da odustanem od nekih zabačenih etapa planiranog itinerera. Ali kad se ima 27 godina, ne može se ni svako upozorenje u potpunosti uvažiti.
Boraveći u Avganistanu i krećući se prometnim putevima, ali i onim kojima se ređe ide, nisam mogao da ne primetim, kao i u susednom Iranu, upadljivo prisustvo naoružanih askara, dakle vojske ali i policije. To se uklapalo u opšti utisak da Kruna s naporom upravlja svim delovima države. Vojnici su imali zanimljive kape sa kao nekim uškama ili roščićima sa strane.
Takođe sam svuda van gradova sretao grupe civila i pojedince pod turbanima, ne samo naoružane, nego i ponosno unakrst ukrašene fišeklijama i redenicima municije. Bilo mi je simpatično i što, budući da tradicionalna nošnja ne podrazumeva nikakav opasač preko košulje, revolvere i pištolje nose obešene na remenu prebačenom dijagonalno preko levog ramena.
Ali mi nije bilo simpatično kako su se ponekad ponašali prema strancu i putniku namerniku. U početku mi je bio jeziv jedan gest (naročito kad je, umesto dobar dan, upućen meni), koji se sastoji od dva povezana pokreta rukom propraćena pogledom mržnje, iskolačenim očima i iskeženim zubima: (1) rezanje grla bridom šake i (2) naglog pokreta opruženom šakom uvis – u značenju „ode ti glava!“ Posle više nisam obraćao pažnju. Ali sam se ipak osećao donekle nesigurnim u toj zemlji 1972. Da ni ja nisam Avgancima mogao ulivati poverenje (dva meseca se nisam brijao ni šišao), ne treba mnogo sumnjati.
U to prividno ili relativno mirno vreme, u nesvrstanom Avganistanu i golim su okom bili vidljivi uticaji velikih sila. U Kabulu i na severu zemlje, duž granice sa SSSR-om, ulicama su dominirali automobili GAZ-24 Volga, dok su na jugu, naročito oko američkih gradilišta hidrocentrala na reci Helmand, preovlađivala velika vozila Dženeral-Motorsa.
Od Laškar Gaha do Kadžakija, gde su Amerikanci gradili kasnije u filmu proslavljenu branu Kadžaki, vozio me je svojim ogromnim ševroletom iz šezdesetih godina jedan učitelj u ulozi taksiste. Za 1.500 afgana! To je onda bilo oko 20 dolara, u vrednosti današnjih 40. Vrlo je skupa bila ta vožnja. Tom prilikom mi se učitelj pohvalio da je serdar, što znači da je plemenski vođa. Čim smo krenuli, svratio je do svoje kuće i poveo trojicu svojih rođaka, za svaki slučaj. Oni su svi seli napred, pored vozača. Moja saputnica i ja smo sedeli nazad. Taj izlet mi je doneo, između ostalog, i prvi susret sa najlepšim među lastama – končastorepim lastama (Hirundo smithii) koje su jurcale za insektima iznad voda reke Helmand, kao neki krupni i šareni vodencvetovi.
Azdar Dare
Na kraju, sećam se i sjajnog i vernog vozača-mehaničara-tumača Matina, koji je tri nedelje vozio džip Toyota Land Cruiser iznajmljen kod Hertz-a u Kabulu. Bilo mu je jako čudno to što radim, i teško mu je bilo da razume zašto se izlažem tolikim rizicima, troškovima i naporima. U početku je malo i zazirao od mene i budno pazio na svaki moj pokret.
Jednom se desilo da sam se, negde usred planinske pustinje, oprezno i krijući se iza zaklona šunjao prema nekom jako plašljivom gušteru koga dotad nikako nisam uspevao da uhvatim. Toliko sam se bio koncentrisao na potencijalni plen, da nisam uopšte bio svestan da planirana trajektorija mog napada na guštera prolazi tik pored Matina koji je stajao u senci, oslonjen na jednu stenu. Matin je međutim pratio moje šunjanje i pogrešno zaključio da se ja to njemu prikradam. Guštera naravno nije ni primetio. Setio se nekog našeg jutrošnjeg oštrog spora oko izbora pravca putovanja i pomislio da hoću da izravnamo račune, ili da ga se jednostavno rešim bez svedoka.
Procenivši da se nesrećni gušter dovoljno udaljio od svoje odstupnice među stenjem, pojurio sam iz sve snage. Kamenje pod mojim nogama je zaprštalo, a siroti Matin je razumeo da su se njegove najcrnje sumnje obistinile. Pomislivši da mu je došao sudnji čas, počeo je da beži zapomažući. Toga sam postao svestan tek kad sam se, posle jednog golmanskog bacanja, našao na zemlji, prekriven prašinom, ali čvrsto držeći koprcavog guštera u šaci.
Kad sam dobrodušnom Matinu sve objasnio, bilo mu je još gore. Jedno vreme se durio i nije odgovarao na pitanja. Ja sam mu tada poklonio svoj slamni šešir za kojim je žudeo i koji mu je bio taman, a on je meni kasnije zauzvrat darovao jednu košulju. Bila mi je tesna, ali je imala ispod pazuha tajni džep. Čemu služi? Za skriveni handžar, odgovorio mi je Matin.
Matin sa slamnim šeširom
Nedvosmisleno je utvrđeno i zapisano u knjizi-reportaži Ane Jelen (Tout sur l’Afghanistan, Paris 1977) da se Matin još nekoliko godina sećao ekscentričnog mladića koji je jurio i hvatao guštere, zmije, gekone i žabe, a ptice je samo gledao dvogledom. Matin je, po sopstvenim rečima, bio glumac, jer je 1971. učestvovao u snimanju spektakla „Konjanici“ (The Horsemen) sa Omarom Šarifom i Entonijem Kvinom, u režiji Džona Frankenhajmera, a po francuskom romanu Les Cavaliers od Žozefa Kesela.
Ne znam da li sam, osim jednog slamnog šešira, ostavio ikakvog traga u Avganistanu. Avganistan u meni jeste mnoge, i to vrlo duboke.
U jednoj kući u Beogradu, već skoro 50 godina postoji plavi tanjir ili plitka činija, kupljena u, po keramičkim radionicama čuvenom, selu Istalifu, severno od Kabula. Tanjir postoji i dalje, ali selo više ne.
