Fotografija: Tijana Mrvošević
Treća nagrada na konkursu "Spasimo putopis" 2023.
—
1.
Osećam umor dok ulazimo u voz na glavnoj stanici u Budimpešti. Sunčevi zraci prolaze kroz stare zaprljane prozore. Mutni čovek prodaje forinte po duplo jačem kursu dva metra od menjačnice. Golubovi jedu ostatak girosa sa poda. Badnji dan je.
Đorđe I ja se vraćamo kući. On nosi kopiju ruske šubare koju prodaju po trgovima gradova koji su bili pod gvozdenom zavesom.
Nervira me.
On, njegova šubara i još nešto što ne mogu da objasnim. Možda i mogu ali se ne usuđujem. Ipak je on moj najbolji drug, ne želim da ga izgubim.
Pojma nema da sam besan. A besan sam već dugo.
Ja to ne umem da mu kažem. Ćutim i stežem vilicu.
Voz je krcat. Ulazimo u kupe i brzo zauzimamo mesta.
Preko puta nas su dve babe Mađarice, i jedan Azijac. Azijac preko očiju ima ono što u američkim filmovima nose žene iz predgrađa kada spavaju. Usta su mu otvorena.
Đorđe lupi nešto smešno u vezi maske za spavanje. Smejemo mu se malo, tiho, bezazleno (barem sa moje strane). Onda brzo shvatam da se smejem zajedno sa Đorđem. Prestajem. Na trenutak, prošlost se uvukla u sadašnjost.
Bili smo u Uđu (Łódź), inače najomraženijem gradu Poljske (čak imaju i film gde se nesrećni protagonista sapliće na stanici u Uđu i kaže ‘’Łódź kurwa!’’). Meni se grad svideo. Bio je mračan.
Posvađali smo se. Stvarno smo se posvađali. Nisam mu popustio ovaj put.
Bio je razmažen, imao je smrtno ozbiljni pogled kojim je gledao ljude kada mu kažu nešto što ne želi da čuje. Na taj način se štitio. On me je već zajebao sto puta do tada. O da, ti možda i ne znaš Đorđe, verovatno zato što nisi puno ni razmišljao o tome Đorđe, ali istina je ta Đorđe, da sam čuo tvoje priče o meni iza leđa. Osetio sam i tvoje laži takođe. Povredile su me, ali sam ćutao kao glupan. Ćutao sam i trpao u sebe, plašeći se da ćemo prestati da se družimo ako započnem tu priču. A strašno je bilo i zamisliti da prestanem da se družim sa tobom. Pre neki dan, u Uđu, više nisam osećao strah, bure potisnutosti se presulo u reči. Konačno sam ti rekao da si kukavica! U lice. I dobro sam se osećao. Samo na trenutak.
Posle smo brzo nastavili da pričamo kao da ništa nije bilo. Od tada sam postao svestan da si me sjebao više puta. Da li namerno, ili si me samo koristio kada ti je trebalo, nije ni bitno. Mogao sam da priznam sebi da nešto između nas nije kako treba.
Voz je krenuo. Uveče ćemo biti u Beogradu. Taman za Božić.
2.
Granica Horgoš. Noć. U kupeu smo Azijac i nas dvojica. Krupna Mađarica lupa pečate gledajući nas ozbiljno.
Azijac se budi, počinjemo da pričamo sa njim. On je PHP programer i već nekoliko meseci je u Beogradu zbog posla. Ovo su mu poslednji dani i malo je putovao pre nego što će se vratiti kući. U Indoneziju. Ima veliku porodicu tamo. Raštrkani su po ostrvima pa se retko viđaju. Jednom godišnje se okupljaju kod roditelja.
Tamo imaju najzanimljivije voćke za koje nikad nisam čuo pre. Pokazuje nam slike hrane koju sprema, vešt je kuvar, to mu je hobi. Piletina, pirinač, i supa sa nudlama i jajima!
Ne mogu da skapiram da li mu je drago što se vraća ili ne. Stan u kome živi je blizu Slavije pa mu govorim da mi je to usput i da možemo zajedno da idemo. Čak ga i Đorđe sluša. Nema glupih komentara. Vrlo je prijatan i želi sa nama da podeli kakav mu je život u dalekoj zemlji o kojoj ništa nisam znao. Tek posle sam gledao dokumentarac “The Act of Killing“ gde se upoznajem sa morbidnim događajima koji verovatno i dalje uhode Indoneziju.
Nažalost, zaboravio sam mu ime, pa ću ga zvati Agus, što je jedno od češće korišćenih imena u Indoneziji (barem tako piše na netu).
Srpski graničar uzima Agusov pasoš. Čudi mu se. Zove kolegu da u pokaže šta je našao. Pa obojica pokušavaju da shvate nešto. Na kraju mu ga vraćaju.
Granica je prošla, svetla u kupeu se gase.
3.
Nisam lepo mogao da spavam. Stalno sam mislio o događaju iz detinjstva. Prvi razred osnovne. I tada smo se Đorđe i ja družili, ali ja sam imao drugog najboljeg druga, Racu. Raca je bio kleptoman. Njegov deda je predavao kod nas u školi. Imao je svoj kabinet na drugom spratu. Posle škole Raca i ja smo ostajali u boravku a po Đorđa su dolazili. Taj dan se desilo da njegovi kasne. On je bio malo uplašen ali mu je bilo lakše pošto sam bio tu. Hteo sam da mu pravim društvo.
Raca je imao drugi plan. Hteo je da pobegnemo iz boravka i popnemo se kod njegovog dede u kabinet, ali bez Đorđa. Malo sam se dvoumio ali sam ipak odlučio da krenem. Đorđe je stajao iza nas i pozvao me. Bio je sam.
- Molim te ne ostavljaj me. - rekao mi je plačući.
- Neću sa tobom, idem gore sa Racom. Nemoj da mi dosađuješ. - rekao sam mu podmuklo. Kao da sam namerno hteo da mu napakostim i pokažem kako sam moćniji. Otišli smo gore bez njega. Ostavio sam ga. A trebala mu je pomoć. Bio sam odvratan.
Brzo sam prestao da se družim sa Racom a Đorđe je postao moj najbolji drug. Nikada nismo spomenuli taj događaj.
Pitam se da li se Đorđe seća toga kao što se ja sećam. Teško mi je da zamislim da je zaboravio. Možda mi se zbog toga nesvesno sveti sada kad smo stariji a da to ne zna? Par puta sam hteo da pričam sa njim o
tome ali nisam imao snage. I ja sam bio kukavica. Sa strahom da ako bilo šta loše kažem nekome ko mi je blizak, to može da poremeti naš odnos.
4.
4.1
U bunilu me je preseklo naglo cimanje voza. Kroz prozor se mogla videti isključivo tama. Naježio sam se. Svetlo je bilo plavo. Đorđe i Agus su spavali.
Ustao sam i izašao u hodnik. Nema nikoga. Lampa na dnu vagona je žmirkala. Papiri su ležali rasuti po podu. Krenuo sam ka sledećem vagonu. Svaki kupe je bio prazan. Mrak je opkolio voz. Bili smo u sred ničega. Teška vrata su se otvorila škripeći.
U sledećem vagonu takođe nije bilo nikoga. U onom tamo par ljudi. Svi su bili zbunjeni. Sede, čekaju. Malo mi je laknulo. Krenuo sam dalje. Svaki korak mi se činio razvučen, spor, iako sam žurio kroz hodnike da što pre dođem do nečega neopisivog. Veliki impuls me je vukao napred, poput sna gde želimo da potrčimo a u stvari se jedva krećemo.
Došao sam do kraja. Mašinovođa stoji kod otvorenih vrata. Puši cigaru i gleda u pod.
Mi smo raketa koja svetli u svemiru. Astronaut je otvorio vrata od neizdržive strave.
Disao sam ubrzano.
- Šta se desilo?
- Bacio se.
- Ko? - upitao sam praveći se da ne znam.
- Čovek. Stao je na šine.
- Au!
- Nisam ništa mogao da uradim. Jedino što mogu je da polako kočim i da mu sviram. Ako neće da se pomeri to je to.
- Žao mi je. Koliko puta ti se to desilo?- Srce mi je kidalo telo. Bio sam ukočen. Osetio sam vakum kako ulazi spolja.
- Ovo mi je treći put. Ne možeš ništa da uradiš. Samo da sviraš. Ako zakočim jače nego što treba voz će se prevrnuti. - Izgledao je umorno i setno. Već je ovo preživeo. Znao je da nije kriv, i da će mu se to možda ponovo desiti. Nije lako biti mašinovođa. Cigara je lansirala crvene tačkice u kosmos.
- Da li je on ispod?
- Da. - bilo mu je svejedno. Skoro da nije obraćao pažnju na mene.
- Da li mogu da izađem napolje? - praznina me je privlačila.
- Da ako želiš. Teško ćeš nešto videti.
Bez mnogo razmišljanja uhvatio sam se za drške i uskočio u prazninu.
4.2
Osetio sam šljunak pod nogama. Oči su se polako privikavale. Krenuo sam da idem i gledam ispod.
Malo sam čučnuo da bih bolje video. Moja potreba da posvedočim bila je jaka, uopšte nisam bio saosećajan prema njemu koji se bacio, niti prema mašinovođi. Njemu je sigurno trebalo da neko bude tu da priča sa njim. Ja sam mislio samo na sebe, na sebičnu želju da vidim nešto što nisam video pre. Novo i strašno. Smrt u najsvežijem obliku, osobu čiji je jedini izlaz bio baciti se pod voz.
Ispod šina pojavila se ljubičasta nijansa. Tako stidljivo da sam mislio da je izmišljam. Ipak nisam.
To je bila trenerka.
U njoj osoba.
U ljubičastoj trenerci.
Ispod voza. Bez glave.
Osećao sam se moćno što se nalazim tu. Osećao sam se živo.
Stojim i gledam. Ne dišem. Dugo, baš dugo. Vasiona ne zna za vreme.
5.
- Bas je danas našao da se baci! - bile su prve reči Đorđa kada je čuo šta se desilo.
Mrzeo sam ga, mrzeo sam njegove komentare. Ja sam se trudio da budem jako saosećajan prema pokojniku, a u stvari sam buljio u njega ko zna koliko.
U telo bez glave. Glavu nisam uspeo da nađem.
Bio sam gori od njega. Samo prikriven. Prikriveni manijak koji gleda leševe obezglavljenih ljudi ispod vozova.
- Mašinovođa mi je rekao da će se dugo čekati. Mora da dođe policija.
- I on je baš sada našao da se baci pod voz. Kada putujemo već dva dana iz Krakova do Beograda!
- Ne možeš da se ljutiš na čoveka. Mrtav je.
- Ma šta ne mogu, ne poštujem ga nimalo. - tu je bio u pravu. Ako se već rešiš na smrt, zašto biraš da ceo voz i svi ljudi u tebi prožive tvoju smrt. Mi smo ga svi zgazili svojom težinom. Da li je to isto nekakva naslada da znaš da će brda ljudi biti tako blizu tebe kada se to desi. Ili samo više ne razmišljaš ni o čemu i krećeš ka najbližem izvoru praznine.
- Najbolje da krenemo na bus. Kod Batajnice smo.
- Kod Bataje a. Ma da idemo bre. Taman da stignemo do Uskrsa. - umeo je Đorđe da napravi dobru šalu.
Agus nas je posmatrao.
Pitamo ga da li hoće sa nama da ne bi čekao.
- Yes why not!
6.
Kolona ljudi skače iz voza.
- Samo pređite preko potoka i ulicom idete do centra Batajnice. - rekao je kondukter.
Svi nose torbe i spuštaju se niz brdašce do potoka. Jedno deblo pravi most.
Prelazimo preko njega oprezno da se ne okliznemo. Ljudi balansiraju sa torbama i kesama, svako je prvak svoje improvizacije.
Svuda vidim ljubičastu trenerku. Neraspoložen sam. Ne mogu da shvatim kako neko može da baci svoj život. Šta je to što te natera da nestaneš. Šta je to što te natera da budeš loš drug, i da ne poštuješ nikoga pored sebe. Kada se desilo to da me Đorđe nervira. Da li su prošli dani ili godine? Kako može da gazi preko svega kao da mu više ništa ne znači i tako iskorišćava ljude oko sebe? Kako ga bre nije sramota. Sada bih ga gurnuo u potok. Vidim pred sobom ljubičasto i Đorđa koji se spušta. Teško mi je.
Krećemo putem i u blizini vidimo vatromet. Čuje se muzika.
Polako dolazimo do prvih kuća. Ljudi su u dvorištima. U svakom od njih logorske vatre osvetljavaju lica. Pije se i peva. Muzika je glasna. Pali se badnjak. Badnje veče je!
Mi sa voza ulazimo u naselje kao uljezi. Vanzemaljci kojima se pokvario brod i sada traže utočište. Ovi iz dvorišta nas pozdravljaju.
Vatre gore visoko. Do kosmosa. Euforija oko rođenja posle iznenadne smrti. Krug se zatvorio. Naše prijateljstvo se diže sa plamenom badnjaka Batajničkih dvorišta. Više nikada neće biti isto. To mi je jasno.
Đorđe se smeje.
Ja se smejem.
Agus je između nas. Ništa mu nije jasno.
Agus, Đorđe i ja idemo kroz Batajnicu koja gori žarkim bojama na Badnje veče.
Gledam u Đorđa i dođe mi da plačem. Hvala ti, hvala na svim godina lepog druženja. Na svim satima i danima dangube koju smo traćili zajedno u kraju igrajući mali fudbal. Na svim beskrajnim lutanjima po gradu kada nismo znali šta bi drugo radili. Na izlascima u Kuglaš da gledamo “Witch One“. Na putovanjima i istraživanju sveta i ljudi. Na igri, aikidu, muzici. Na ohrabrivanju. Podršci kada sam bezuspešno osvajao srce moje prve ljubavi, Maje. Ti bi bio tu, tebe bih prvog zvao, uvek spreman za akciju. Bio si spreman da se potučeš za mene. Ti si moj prijatelj, zauvek. Ljut sam na tebe, i ti ćeš bit ljut na mene uskoro. Naše prijateljstvo će nestati. Nećemo se viđati, pričati i smejati se glupostima. Osećam veliko olakšanje.
Nerviraš me što si tako gord. Više to ne mogu da izdržim.
7.
Vozač je puštao muziku u busu. Mislim da je išla “Kad hodaš“ od Čorbe.
Stajali smo na harmonici i pričali sa Agusom. Bili smo dobro raspoloženi.
Na Zelenom vencu Đorđe i ja se rastajemo. On i dalje kao da ne sluti šta će se uskoro desiti.
Pozdravljamo se.
- Jebeš putovanje bez par mrtvih. - kaže Đorđe.
Smejem se. Gledam ga i tužan sam.
- Ajde viđamo se. - kažem ja a znam da lažem. Uskoro se uopšte nećemo viđati. A čini mi se da nikada nećemo imati priliku da se ispričamo o bitnim stvarima. I dobrim i lošim. Biće to zauvek zatrpano u dubini naših bića.
A možda se desi trenutak gde ćemo se sresti i moći da podelimo teskobe koje tada nismo umeli da iskažemo rečima. Možda.
Do tada, budi mi dobro.
I dalje sam ljut na tebe.
I dalje si moj prijatelj. 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
