Put od crvene cigle

Put od crvene cigle, autor Bo Bredli.

Prva nagrada na konkursu Spasimo putopis 2021.

„Ona me učila da treba  preduhitriti sve takve tragove tijela, nečistoće.  Da treba predvidjeti najgore – boriti se protiv krvi kao protiv neprijatelja.“ (Slavenka Drakulić, Mramorna koža)

Baba je umrla pre dve noći. Ona nas već godinama ne uznemirava, te nas ni njena smrt nije preterano uznemirila. Danas ćemo je pokopati, pa ne možemo proslaviti tatin rođendan kao što inače slavimo svakog prvog juna, uz tortu s jagodama i muziku iz njegovog vremena. Tata oduvek tako govori kad čuje nešto staro: – To je iz mog vremena! Kao da mu je život odavno prošao i sada živi neke tuđe dane. Nisu to ni dani iz mog vremena, kažu da moje vreme tek dolazi, iako sam već godinama tu. Babi je ponestalo vremena. Danas će žene za pokoj njene duše kuvati krompir i peći meso. Slatkiši se neće praviti, neće biti ni vina i pop neće doći. Kaže da baba nijednom nije platila crkvenu članarinu i da ne može počivati u miru s tolikim dugom. Tata mu nije rekao da odjebe, iako je to pomislio izlazeći iz crkvenog dvorišta. Rekao mu je hvala. Sami ćemo pokopati babu. Neugodno mi je što nemam crnu odeću, ne znam šta da obučem za babin ispraćaj. – Obuci nešto neupadljivo, imaćeš crni flor i to je dosta. Deca ne nose crninu – mama me umiruje. Ulazim u kupatilo da se presvučem i izlazim plačući. Mama me grli: – Bila je stara i mučila se, bolje je tako. – Gde ti stoji vata? – prekidam je. – Šta? – Vata. Treba mi veliki komad vate. – Teško meni, dobila si menstruaciju? Klimam glavom i otresam suze na pod. Mama uzdiše, prevrće stvari po kupatilu, psuje sve što je žensko, pa se izvinjava. – Mogle su i kasnije da te snađu te muke, da imaš još koju godinu mira. A šta ćeš, ne može se protiv prirode! Pruža mi vatu. – Boli li te stomak? – Ne. – Je l' ti jako ide? – Ne znam. – Dobro, stavi to, pa kako mora.

Izlazim, vata me čini nesigurnom, kao da će mi svakog časa ispasti kroz nogavice. Ne ide mi se nikud, pa ni na babin ispraćaj. Ionako će me držati podalje od kovčega i neće mi dati da je vidim. Pitam se razaznaje li mi se na licu, hoće li se žene sašaptavati: – Ne plače za babom, nego krvari za njom! Čujem kako se mama sašaptava sa tatom: – Može biti da je dobila od stresa, dešava se to, znaš. Tata je nasmejan i grli me kao da slavimo kakvu malu pobedu. – Najlepši poklon za rođendan, moja devojčica postala žena! – kaže. Najednom je sve opet dobro, ne znam zašto sam se uopšte rasplakala. U tom smo trenutku srećni, iako je neprimereno. Narednih pola godine u našoj kući ne sme biti muzike ni iz jednog vremena. Nekoliko noći treba držati upaljenu lampu, da babi osvetli put. Nešto treba spaliti, nešto zakopati s njom. – Cipele! Spakujte joj još jedne, ove će pohabati dok tamo ne stigne! – kaže nam jedna od žena dok žustrim pokretima meša pire. – Otvorite prozor u njenoj sobi, da ima kud da izađe! – doda druga. Na sve klimamo glavom. Ne znam da li je baba ikad imala rezervne cipele, kako će se uzverati na prozor i koliko daleko može stići u tom stanju, ali ne pitam ništa. Na sahrani niko nije zaplakao. Suze su mi navirale iz trbuha, ali sam ih zadržala sve do noći, jer me je baba naučila da plačem samo kad me niko ne gleda. Nadam se da niko ne vidi ni da krvarim.

Dan posle jutarnjeg izlaska na babin grob vraćam se u školu. Sašaptavamo se na času muzičkog, bezosećajni za zvukove koje su neki mrtvi muškarci proglasili muzikom u vreme kad im je bilo dozvoljeno da nose perike i štikle. – Tužno je kad sanduk udari u zemlju, je l' da? – Tužno je. – Ali oni su sad opet zajedno. – Ko? – Tvoji baba i deda. Ona je otputovala da mu se pridruži. – To je najtužnije od svega. Na velikom odmoru primećujem da je drvena stolica na kojoj sedim prebojena u crveno. Svi su već izjurili na dvorište, koristim priliku kad me niko ne gleda, pa svoju stolicu podvalim Davoru, sebi uzimam njegovu i trčim kući da se presvučem. Stižem na čas odeljenskog starešine i ne progovaram do kraja dana. Priča se o predstojećem raspustu, o vikendicama, moru i babama iz drugih gradova. Mi nećemo nigde putovati, potrošili smo svu ušteđevinu na babin sprovod. Poslali smo je nebu pod oblake, a baba nije daleko odmakla, nego joj se kosti opet mešaju s dedinim kostima. Pitam se može li odatle gde je sad barem ponekad da skokne do Trsta. Da predahne. Kad smo raščišćavali babine stvari, mapa sa natpisom Trieste izronila je između njenih marama. Zarekla sam se da ću jednom tamo otići umesto nje.

***           

Kad sam prvi put putovala izvan granica naše zemlje, nisam putovala u Trst, nego u Olomouc. Kažu da je to blizanački grad ovome u kom sam rođena, pa razmišljam da li uopšte da idem. Mama me ohrabruje: – Samo ti to treba, da te pokradu ili prodaju u belo roblje! Teško meni s tobom, a još teže ako te ne bude! – Mama, to je nagradno putovanje, vodi nas profesorka engleskog, šta može da se desi? – Kog si đavola morala da se takmičiš, pa da primaš nagrade? Samo da bi meni jela džigericu! Prevrnem očima, pa krenem da se pakujem. – Veliko dobro su ti dali! – čujem je kako nabraja iza zatvorenih vrata. – Možeš misliti, neka čuka u Češkoj! Niko živ nije čuo za to mesto, ko zna da li uopšte postoji!

Putujemo vozom, na železničkoj stanici u Budimpešti spavamo na klupi, naslonjene jedna na drugu kao domine: tri mlađe devojke, jedna maturantkinja na koju ne mogu da se naviknem u ogledalu i sredovečna žena koja sanja ne tuđem jeziku, pa taloži te snove u vrećice ispod očiju. Žofi je najmanja i najžustrija od svih nas. Smehom nadglasava vozove, puši egzotičan duvan i pije sve što je gazirano. Nudi nas redom i provocira našu radoznalost, ali ostajemo obazrive. – Žofi, molim te, smanji doživljaje – profesorka je upozorava, pa se okreće ka meni: – Talentovana je, ali preslobodna! Žofi me zove u stranu, ima nešto poverljivo da me pita. – Da nemaš možda tampon? Tampon sam videla samo na televizijskoj reklami, znam da se u čaši vode rascveta kao lotos. Pretpostavljam da bi se tako rascvetao od bilo koje tečnosti, pa i od menstrualne krvi, ali crveni lotos nije primeren za javno prikazivanje. Devojke iz reklama zrače nekim sveopštim blaženstvom, skaču u bazen, skaču s litice u okean, skaču iz aviona padobranom, padobran je beo kao okeanska pena, okeanska pena kao srušeni oblak, oblak kao polje pamuka odakle se beru i upredaju tamponi da bismo neometano mogle skakati dok krvarimo. Žofi napravi zvezdu. Zamišljam je kako skače po krovovima vagona, pravi vratolomije i hoda po žici. Neizostavno joj treba tampon. Odmahnem glavom da ga nemam i oblije me sramota zbog sopstvene primitivnosti. Mama progovara iz moje glave i mozak mi krvari kao Zevsu dok je porađao Atinu: – Fuj! Da ti nije palo na pamet! Opasno je i odvratno trpati to u sebe! Hoćeš da dobiješ sepsu, da umreš od zatrovane krvi? Prirodno je da krv otiče, a ne da je začepimo u sebe! Uostalom, sve i da hoćeš, ne možeš ga staviti. Povredićeš se. Kupi uloške! – Okej, snaći ću se – kaže Žofi, pa iz nekakvog troskoka završi na šini kao gimnastičarka na gredi. Ne deluje mi povređeno.

Ukrcavamo se u voz za Olomouc i celim putem prati me ista samoprekorna misao: – Žofi je mlađa tri godine i već je žena, za razliku od tebe! Ti si samo dosadna štreberka, muško ne viđaš izvan knjige, da neće Puškin ili Bajron vaskrsnuti da te razdeviče? Razdeviče! Ne znaš ni današnju reč za taj čin! Gledam svoj odraz u zatamnjenom prozoru voza i dođe mi da se kamenujem. Žofi spava blaženim snom. Druge dve vade hranu iz ranca, šuškaju kesicama, grickaju, nude štapiće punjene kikirikijem, slane perece i čokoladne kekse. – Hvala, ne mogu – odbijam, samo mi još treba da budem debela štreberka. Profesorka spava na jedno oko, drugim odobrava noćni obrok. Ona je u godinama kad je svejedno, kad žena prestaje da liči na ženu, a nije sasvim ni muškarac, nego nešto između. Barem nema brkove kao profesorka matematike, nije ni oćelavila kao muzičarka, niti nosi muške cipele kao većina u zbornici. Kad voz zastane, čujem da hrče kao žena. – Cure, stigle smo! Žofi, budi se! Olomouc! – Stvarno? – Žofi žmirka, gleda kroz razdanjeni prozor. – Zarekla bih se da nismo izašle iz Vojvodine!

U Olomoucu provodimo ispunjene dane, dozvoljeno nam je sve, dok god smo pod nadzorom: da noću šetamo šumom, da gladujemo ili provedemo dan na voću, da pravimo žive skulpture od ljudskih tela i dajemo im međunarodne nazive, družimo se sa devojkama koje imaju Daunov sindrom, crtamo jedne drugima po licu, gradimo planetarne sisteme od gline i blata, degustiramo pivo, pričamo izvitoperene bajke, ne brinemo kako to zvuči na engleskom i kupujemo razglednice koje ne stižemo da pošaljemo. Danas idemo na organizovani izlet u Brno. U krcatom autobusu sedim kraj nekog momka iz Austrije. Plav je i razgovorljiv. Njegovo mesto je do prozora, pa ne mogu da gledam krajolik, a da on ne pomisli da zurim u njega. Profesorka je našla mesto kraj vođe puta, dve mlađe devojke iz naše grupe sede zajedno, a Žofi... Žofi verovatno upravlja autobusom. Nemam kud, nego da razgovaram sa ovim Austrijancem. Kaže da se zove Piter. Ili Gabrijel, zaboravila sam čim je rekao, jer moram da se usredsredim na izgovor sopstvenog imena. – What a beautiful name! – kaže mi. Osmehnem se i zahvalim mu. – And you have a beautiful smile! Where are you from? Kažem da sam iz najvećeg sela u Evropi i ne očekujem da zna gde je to, pa objašnjavam dalje, sve dok ne dođem do Marije Terezije. Ne zanima ga Marija, hoće da sazna više o meni. Šta ću studirati, kakvu muziku volim, koja mi je omiljena pesma od Bitlsa, imam li braću, jesam li ikada bila u Austriji, da li radije putujem leti ili zimi, vozom ili avionom, jesam li već plivala u okeanu...? Lažem da imam tri brata i da oni svake godine kampuju u Austriji, prećutkujem da mi je do pre samo nekoliko dana Bosna bila jedino inostranstvo i da sam avion dodirnula jedino u muzeju, izmišljam da imam dva psa koja se zovu Lusi i Džulijan, da ću studirati veterinu, jer se poezija graniči s buncanjem i ne plaća vozne karte. Piter me zainteresovano gleda, s punom pažnjom prati svaku moju reč, odobrava, klima glavom, smeje se. Odlučim da mu priznam da nikada nisam plivala u okeanu, da nisam plivala ni u bazenu, da zapravo ne umem da plivam. Fasciniran je, nikada nije sreo nekoga mojih godina ko ne pliva. – You're very beautiful! – kaže mi. – Možda i nisam tako loša – pomislim. Piter mi namigne, pa izvadi iz ranca dva plastična guštera i počne da pravi lutkarsku predstavu. Jedan od guštera Piterovim glasom kaže you're so beautiful, a drugi izgovara piskutavo thank you. Piterova ruka ih vodi da obleću jedan oko drugog, gurkaju se, palacaju gumenim jezicima, razmeću se rožnatom kožom, ukrštaju repove, više ne govore, stenju i uzdišu. Piter ih postavlja u pozu parenja, pogleda me upitno, pa prasne u smeh. Na mom jeziku ta šala ne zvuči smešno, skrećem pogled i pitam koliko još ima do Brna. Istovremeno mi nešto vlažno i lepljivo procuri iz međunožja.

Kad se autobus zaustavi, primetim  da Piter hoda kao da ima drvenu nogu, da mu je kosa masna, lice pegavo, da mu je jedno oko zrnasto, a drugo riboliko, da se smeje kao pogrbljeni mapetovac. Stresem se. – Ako mi je od svih momaka na relaciji Olomouc – Brno zapalo da baš njemu budem lepa, sa mnom nešto debelo ne valja! Osvrćem se da nađem profesorku, a ona me je već pronašla. – Nešto si bleda, je l' sve u redu? Da ti nije bilo muka u autobusu? – Malo. Možemo li do toaleta pre nego što krenemo u obilazak? – Naravno! Podseti me da ti dam pilulu protiv mučnine za povratak. U toaletu slažem papirne ubruse jedan na drugi, pa tu hrpu strpam između nogu. Dobila sam, iako nije taj datum. Ako sam dobro beležila, datum je tek za deset dana. – Može biti od stresa, dešava se. Uostalom, putovanja pomeraju ciklus, trebalo je da to znaš! Tražim se u ogledalu i ne vidim ženu, iako krvarim.

***

Kad je došlo vreme da najzad posetim Trst, pametnija sam: kupujem pilule za odlaganje menstruacije. Bele hormonske tačke brižljivo složene u narandžastoj kutiji. Primolut-Nor. Dobila sam ih bez recepta, jer moj dečko ima sestru čija kuma radi u apoteci. – Kaže da se ove najčešće prodaju. Delotvorne su, a bezopasne ko bombone! – rekao je pružajući mi pakovanje. Nije mi jasno šta znači njegov dvosmisleni pogled, ni zašto se ceri kao ludi naučnik iz nekog izvikanog filma. – Ko kaže da su bombone bezopasne? – namrgodim se. – Postoji rizik da zalutaju u dušnik i da izazovu smrt gušenjem. – Je l' to putna groznica počela da te trese? – Uzdam se da su pilule efikasne i kod tih simptoma. Možda ublažavaju i histeriju, šta misliš? – Daj bože. I: nema na čemu! – Ne kaže se hvala za lek.

Otvaram pakovanje da pročitam sve o mogućim neželjenim dejstvima. Glavobolja, mučnina, preosetljivost, osip. Pritisak u grudima, kašalj, iznenadni nedostatak daha. Iznenadna slabost, nesvestice. Poremećaj opažanja, duple slike. – Šta piše? – pita me. – Piše da nisu sprovedene studije o uticaju leka na sposobnost upravljanja vozilima i rukovanja mašinama. Što nije važno, jer ionako ti voziš do Trsta. – A da testiramo to rukovanje mašinama? Na primer, da li bi, uz sve mere opreza, mogla da uključiš mikser i napraviš nam palačinke za večeru? Vrh jezika izviruje mu iz ugla usana. Sad će dugo i studiozno da se oblizuje i da se tapka po stomaku. Kad me nervira kao sad, štipam se za unutrašnju stranu butine i ponavljam u sebi da niko nije savršen. Zgutaću prvu pilulu i napraviti toranj od palačinaka.

Ako ništa drugo, treba mu priznati da je izvrstan vozač. Vozi meko i opušteno, ne pravi dramu ako izmrvim sendvič ili se jabuka otkotrlja ispod sedišta, nije alergičan na duvanski dim, ne smeta mu što svaki čas menjam radio stanicu, dok god troškove putarine delimo tačno u paru. Ne znam koliko će nam babina mapa grada biti od koristi, ali češće proveravam da li mi je ta mapa u torbi nego što proveravam gde mi je pasoš. On o tome ne zna ništa. Sit je i dobro raspoložen. Istraživala sam po čemu istorija pamti datum našeg putovanja i preslišavam se usput: Otac i maćeha Lizi Borden pronađeni mrtvi; nacisti otkrili skrovište Ane Frank; rođena Morin Koks, poznatija kao prva žena Ringo Stara; radio stanice prestale da emituju Bitlse, jer je Lenon izjavio da je popularniji od Hrista. Baba je do danas bez sumnje potrošila i rezervni par cipela. Bosonoga ću šetati Trstom. – Gde ćemo prvo? – Bilo gde na kafu – kažem otpertlavajući patike. Shvatio je doslovno, pa smo seli u prvi lokal sa uličnom baštom. Neugledan, sa malim okruglim stolovima, crvenim kariranim stolnjacima i jeftinom uslugom. – Jesi primetila, ovde svi govore srpski! – kaže oduševljeno, promeša kapućino, pa pregrize plastičnu kašičicu. Diskretno se uštinem, izvadim jednu pilulu i zalijem je kafom. – Baba, stigle smo! Šta bi volela da vidiš? Baba nije stigla da se odazove, pogled mi se sudari sa poznatim likom na fasadi. Zažmirkam kao da sam pozajmila tuđe naočare, sitna i okrugla stakla ispod kojih mi rastu oči. Kafa odjednom ima božanski ukus. – Šta je, šta si videla? – Piše da sedimo pred školom u kojoj je predavao Džejms Džojs. Zamisli! Hajde da ga pratimo! – Koga? – Džojsa, koga drugog! Do iznemoglosti pratimo table koje nam otkrivaju kolodvorski vrt u kome je Džojs ostavio Noru kao deo neukradivog prtljaga, kafane, restorane i slastičarske radnje koje je posećivao, stan na drugom spratu u kome mu se rodio sin, stan na trećem spratu u kome je napisao XIII poglavlje Uliksa, sve stanove koje je iznajmljivao i iz kojih je odlazio prostitutkama ostavljajući Noru da se u miru porađa. Onda smo ga sreli na Crvenom mostu kako šeta držeći ruke u džepovima. Bio je sam, pa sam prišla da se pozdravim.

Vidim da ni on ne žuri nikud, nebo je vedro, avgustovska kiša neće naš susret strovaliti u strahotu. Budan je i prisutan, ne smeta mu da zastane, gleda me prijateljskim očima kao da me se odnekud seća. Ako iko to može, Džojs bi se mogao setiti budućnosti. Zagledam mu se u naočare i u oba stakla vidim Noru. – Dođi, ispričaću ti – dve minijaturne Nore mi mašu, progovaraju u glas i govore mi bez reči. Gledam kako se udvostručavaju, od dve Nore nastaju četiri, iskaču jedna drugoj na pupak, njih četiri se raspolove u osam, osam izrodi šesnaest, rojevi Nora me opsedaju. Hvatam se za ogradu dok mi most izmiče pod nogama. Ako udahnem, sve te Nore zaglaviće se u meni, poderaće mi pluća. Zaustavljam dah i slušam šta imaju da mi kažu. Nore zadižu svoje duge suknje i otkrivaju bele gaće sa širokim nogavicama, naborima i velikim rumenim vrpcama. Gledam kako vrpce postaju crne, a bele tkanine natapaju se krvlju. Nore vrište, izbezumljene. Krv je tamna i teška, napušta njihova tela u mlazevima i komadima, prekriva most kao tepih od izgaženih trešanja gvozdenog mirisa. Kako tako mala tela mogu proliti toliko krvi? Nore čuju moju misao i krvare još jače po Crvenom mostu, obojiće i vodu pod njim. – To je telo našeg trećeg deteta – govore iz moje glave. – Iskrvarila sam ga na današnji dan. Premalen za grob, beznačajan za itinerer. Nezaboravan. Sve Nore stope se u jednu. So iz njenih očiju ispere krv i sve što sam videla nestane. Udahnem vazduh kao da ga gutam. Osećam poznate ruke na ramenima, drmusa me i viče moje ime. – Dobro sam – ponavljam. – Mora da je od ovih pilula. – Biće da nam je dosta za danas. Složim se, pa se ćuteći odvučemo do automobila. – Nešto sam razmišljao – kaže. – Ako prespavamo u kolima, možemo duže ostati. Šta misliš? Suviše umorna da bih se raspravljala, samo spustim sedište.

Budim se prva i slomljena. Izlazim tiho, otvaram babinu mapu i puštam da me vodi. Faro della Vittoria. Koliko znam, baba nije razumela ni reč italijanskog. U poslednjim godinama života zaboravila je i maternji. Svejedno, verujem da savršeno tečno može da pročita ovu mapu i pratim njen koštunjavi prst kao najpouzdaniji putokaz. Pokušavam da se setim jesam li na babinoj  ruci ikada videla burmu ili bilo kakav prsten. Zarekla bih se da nisam, verovatno je venčani prsten pretopila u hleb. Ili ga je trampila za povratnu kartu do Trsta. Možda pri sebi nije imala sitno dok je zureći u fontanu zbrajala želje, pa je riboglavoj zmiji sa Četiri kontinenta u usta bacila burmu umesto novčića. Mora da je nekog kradljivca želja usrećio babin probušeni novčić. Nekome urok, drugome amajlija.

Pored groblja, pa kroz lavirint uskih ulica stižem do svetionika sa krilatom Pobedom na kupoli. Pobeda nadzire more. Kad pogledam kroz njene oči, vidim da ispod svog tog plavetnila teku crvene reke. Božanska krv meša se sa zemljom i održava život. Pulsira nam pod nogama. Pulsira u našim matericama. Prolivamo je i ne umiremo. Babinu mapu slažem pažljivo, kao da u torbu pohranjujem svete spise. Pod prstima mi zazveči kutija s pilulama. – Reši ih se, samo nemoj potrovati ribe – posavetuje me neko iz moje glave. Poslušam bespogovorno i s radošću, onako kako sam kao petogodišnjakinja slušala sve babine upute. Zažmurim, pa se sa vrha svetionika sjurim u sopstvenu matericu. Cela planeta, moj trbuh u kome se život i smrt pretaču u jedno.

***

Babina mapa otvorila mi je mapu vrlog novog sveta, otvorila mi je unutrašnje oko. U znak zahvalnosti, razmišljam da li bi valjalo da uplatim nekoliko crkvenih članarina i smanjim joj dug. Ne znam zastarevaju li crkveni dugovi. Možda bi baba radije bazala pod dugom nego počivala u miru? Da joj ne remetim planove, uplatila sam članarinu u lokalnom klubu pesnika. Organizujemo pesnička okupljanja, poetsko-muzičke večeri u gerontološkim centrima, promocije zajedničkih zbirki, javna čitanja na otvaranjima izložbi, drugih klubova i antikvarnih knjižara. Ove godine povodom Svetskog dana poezije putujemo u Bugarsku, na Orfejev grob. U autobusu se knjige razmenjuju kao vizitkarte, jedino ja nemam ništa da pružim. – Mladi ste! – teše me. – Vaše vreme tek dolazi! Glupavo se osmehnem, Rembo je imao dvostruko manje godina kad je napisao sve i odlučio da nestane. Moje vreme i ja uporno se mimoilazimo. Možda se sretnemo kod Orfeja.

Nije se ni razdanilo, autobus žagori kao pokretna pijaca. Utišaće se kad krenemo. – Vi ste novi? – obrati mi se oniža žena pod kapuljačom i sede do mene. – Baš lepo što imamo podmladak! Pruža mi sitnu skvrčenu ruku, koža joj je tanka i prozračna kao kuhinjski papir. – Nevzeta, milo mi je! Pesničko ime mi je Magda, Magda Kranj – izgovorila je kao da podrazumeva da barem tri njene pesme moram znati naizust. – Čemu pseudonim ako ga već unapred raskrinkaš? – zapitala sam se, Magda je skinula kapuljaču i autobus je najzad krenuo. Kao da smo baš nju čekali. 

Brižljivo raskopčava kaput i skida ga kao da sa sebe guli kožu, pa ga okači na kuku do prozora. – Neće vam smetati? – pita. – Uostalom, i nema bog zna šta da se vidi kroz prozor – zaključi sama. – Ne bih nikad kupila kaput u toj groznoj zemljanoj boji, ali to je bio jedini model sa kapuljačom. Otkako sam se pogrbila, kupujem sve što ima kapuljaču: tunike, haljine, kapute. Kupila bih i grudnjak sa kapuljačom, ako bi se iko setio da napravi takav. Zagleda me od brade do pupka, pa nastavi. – Blago vama kad ne morate da nosite grudnjak! Znam da je nepristojno, ali ću pitati: koliko imate godina? – Trideset šest. – Zaista? Kladila bih se da ste tek studentkinja! Kolebam se da li da kažem hvala ili je dovoljno što sam pomislila odjebi, ali Magda ne čeka nikakav odgovor. Veze kao Araknina sestra po materi. – U vašim godinama izgubila sam ciklus. Bože, kako sam samo bila srećna i zahvalna! Znate, nikad nisam podnosila tu gnjavažu. Ne zato što je bilo bolno kao što se mnoge žale, pa dozvoljavaju da im to bude izgovor za nerad, taman posla, nego je, naprosto, gnjavaža! Sećam se, bila sam baš mlada kad sam u nekom inostranom časopisu pročitala da su za žene američke vojske proizveli pilulu koja ih oslobađa te neprijatnosti. Pomislila sam: bože, hoće li to ikada do nas stići? Prijavila bih se za vojsku, verujte mi, samo da dođem do tih pilula! Ali nisam, otac mi je bio vojno lice, ne bi dopustio. Studirala sam arapski, završila francuski jezik, a engleski govorim oduvek, bliži mi je od maternjeg. Ceo vek prevodim i neću stati dok sam živa! Ne zato što ima bog zna šta vredno da se prevede – danas se svako drzne da piše – nego od penzije ne bih mogla da platim sve te silne lekove. Imam osteoporozu. Znate li šta je osteoporoza? Ovo izgovara s naročitom ponosom, kao da mi predstavlja prisnu prijateljicu plemićkog roda. – Krte kosti. Ako padnem, pretvorila bih se u vreću izlomljenih kostiju, ništa me ne bi moglo sastaviti. A možete li pretpostaviti poreklo moje bolesti? Ne biste nikad pogodili: preuranjena menopauza! Tako bar doktori kažu. Dok god puštamo krv, hranimo kosti! Možete li da zamislite! Zaustavila se na tren, samo da platnenom maramicom obriše belu skramu koja joj se nakuplja u uglovima usana dok govori. – A vi, jeste li udati? – pita me. – Odmahnem glavom. – Pametno – Magda klimne znalački. – Imate decu? – Ne. – Tim bolje! Baš zamišljam kako biste izgledali trudni; na vašu visinu, ne bi to bio najsrećniji prizor. Želite li decu? – Ne znam. – Ja ih nikada nisam želela, čuvala sam plodnost za poeziju. I za prevođenje, dabome. Prevođenje je neka vrsta surogat materinstva, slažete li se?

Zaustavljamo se, vozač najavljuje pauzu za kafu i brzi doručak. – Jedem samo voće, jednom mesečno kuvanu džigericu i s vremena na vreme se zasladim kockicom belgijske čokolade. Pazim na ishranu! Magda zavrne rukav, pa se uštine za zglob leve ruke. – Vidite ovaj višak? Uporan je, ali ja sam upornija, ima da ga skinem! Njeni sitni koraci prate me ka izlazu. – Tako ste bezobrazno mladi! – šapnula mi je. Odlazim da naručim kafu i tražim neko skrajnuto mesto ili sto sa visokim stolicama za koji se ona ne bi usudila da sedne zbog svog stanja. Prilaze mi dve žene, pitaju da li je slobodno i, dok razmišljam da li da slažem da čekam Magdu, već su sele. Kafa je tanka i sladunjava. Njih dve  piju čokoladno mleko i dele slatki kroasan. – Ne bih smela, ali uzeću još jedan zalogajčić. – Opusti se, nisi kod kuće, sad možeš da se zaboraviš! Smeju se i razgovaraju kao da nisam tu. – Izgledaš umorno. Nisi mogla da spavaš pred put? – Nije zbog puta, nego zbog Dragoslava. Juče je izašao iz bolnice, pa sam se celu noć od njega branila. Kažem: mani se, čoveče, znaš u kakvom si stanju, treba da miruješ! Ma kakvi... umiraće, to će tražiti! –  Budi srećna dok je takav! Moj po svu noć spava, ko pored mrtvaca da ležim! Da mi nije ovih ekskurzija, presvisnula bih! – Barem ti finansira knjige. Od sve moje poezije, Dragoslav vidi samo p! – Ne budi prosta! – Samo sam realna, da izvine ova mlada gospođica. Prvi put ste sa nama? Da izbegnem nastavak razgovora, ponudim se da im donesem još kroasana ili kafu. Usput ću pitati vlasnika lokala ima li kakvo upražnjeno radno mesto, da izbegnem nastavak putovanja.

U Plovdiv stižemo pred smrkavanje. Bratsko društvo bugarskih književnika je srdačno, svi govorimo svojim jezicima i pretvaramo se da se razumemo. Jedino se Magda razmeće engleskim. Sutradan ćemo svi zajedno na Orfejevo svetilište. Umorna kao da sam kopala tunel kroz koji treba sići u donji svet, samo čekam da nam dodele sobe. U ustima osećam čudan ukus, kao da mi se kovanica otapa pod jezikom. Umesto kasnog ručka ili rane večere, radije bih u svojoj sobi žvakala listove sveže mente ili brstila eukaliptusovu granu. Ipak silazim na obed, iako sumnjam da bi iko primetio da me nema. Spazim Magdu u kariranoj haljini sa kapuljačom, usne su joj crvene kao raspukla malina. Nudi mi svoj karmin. – Baš ste ubledeli, osvežite se malo! Samo odmahnem rukom kao da sam alergična na jagodičasto voće i sednem za drugi sto. Toči se alkohol, raznose se ovali s mesom, muzika se pojačava. Prebiram salatu i gledam sve te obojene usne kako se pomeraju, govore besmislice, šire se u osmehe, otvaraju se pred iskomadanim mesom, ostavljaju tragove na rubovima čaša, oblizuju se, traže još. Magdin karmin lebdi nad stolovima, putuje od lica do lica, nekome podeblja usne, nekome docrta nove ili pojača rumenilo na obrazima. Kad ga nevidljiva ruka ustremi na mene, ustajem od stola i odlazim u sobu.

Soba je skromna i čista, dvokrevetna. Ne znam ko će se pojaviti u drugom krevetu, nadam se niko dok sam budna. Bacam svu odeću sa sebe i ulazim u kupatilo. Bojler izgleda kao zidni patuljak iz koga ispada utroba, sve visi na jednom končiću. Nemam drugog izbora nego da zažmurim, pritisnem prekidač i zapušim uši, za slučaj da nešto eksplodira. Treba mi tuš više nego prevoz do kuće. Signalna lampica se upali, bojler zašišti, neonka u kupatilu zatreperi i ne ugasi se. Ništa se ne obrušava sa zidova, končić je čvrst, ogledalo je na mestu, moj lik ne mrda iz njega. Taman mi se učinilo da je sve dobro, kad neko uđe u sobu. Ogrnem se velikim belim peškirom i izvirim. – Dobro veče, mlada damo! – Izgleda da ste pogrešili sobu – kažem gledajući pred sobom iscerenog šezdesetogodišnjaka sa flašom u jednoj i dve čaše u drugoj ruci. – Čini vam se! – odvrati, pa podigne flašu ka plafonu. Seda na krevet, sipa piće i pruža mi čašu. – Ne, hvala. Molim vas, izađite. Kao da ne čuje, nazdravi sam sa sobom, otpije po gutljaj iz obe čaše, pa dlanom pogladi posteljinu i pokaže mi da sednem. – Gospodine, hoćete li izaći ili treba da pozovem nekoga? Gledam njegovo usijano teme, mutne oči i pegave ruke. Soba se puni mirisom kojim isparavaju mrtvi miševi ispod zapušene sudopere. Pripadne mi muka. – Ne uzrujavajte se, gospođice, dolazim s prijateljskim namerama – kaže i zavali se na krevet. – Šta hoćete? – Da vas iniciram u poeziju! – Gospode bože! Razlabavio je kravatu i krenuo da raskopčava košulju. Kod svakog drugog dugmeta zakrklja, naduva stomak, pa duboko izdahne. Soba je gusta, sve je naseljeno njegovom telesinom, nemam zraka. – Dobro bi mi došla mala pomoć – kaže. – Nemojte samo stajati tu kao Venerin kip. – Sad je dosta, pozvaću nekoga! – Pre nego što to uradite, setite se da ste goli, u peškirčiću. Čije je onda ovo maslo? Posmatrao sam vas. Kako se pravite nevešti celim putem. Vrlo iskusno, nema šta, ali mene ne možete prevariti. Prozreo sam vas. Sad prestanite s tom igrom i... zaključajte vrata, pa da pređemo na ti. – O čemu pričate, nisam vas ni zapazila dok mi niste provalili u sobu, šta umišljate!? – Draga moja... nemoj protraćiti ovu priliku. Ni talenat. Kako je namignuo, tako mu se ono otvoreno oko popelo na sred čela. Gledam matorog kiklopa u svom krevetu i setim se koliko je glup. Bes mi prokulja u utrobi kao užarena lava, pa prokrvi Venerin oklop. Mogla bih da mu otkinem glavu, ali njegova krv nije vredna prolivanja. – Biće kako ti kažeš – izgovorim mirno, priđem krevetu i zbacim peškir. Gledam ga s visine i puštam da ropće još neko vreme. Onda razmaknem stopala, uhvatim končić između nogu i povučem. Pogodim mrcinu svežim crvenim lotosom po sred čela i zavrištim od smeha. Izjurio je na sve četiri, podvijenog repa. Nisam ga videla sutradan, na Orfejevom grobu.