Kremona. Foto: Natalija Kantar.
Posebna pohvala žirija na konkursu "Spasimo putopis" 2025.
—
– Aparat za poništavanje karata ne radi? – No, ma una volta funzionava. /Ne, ali nekada je radio./ – I? Šta sada da radim?, pitam službeno lice u uniformi. – Eh da, ako naiđe kontrola u vozu, naplaćuju kaznu, odgovara mi smireno i pomireno.
Ima nečeg neobjašnjivo zabavnog u ovom dijalogu koji vodim na železničkoj stanici Centrale u Milanu. Potpuno je nelogičan, ali tako uobičajen za Italijane. S godinama sam utišala svoje OKP nagone i potrebu da sve iskontrolišem. Zato odlazim u kafe u samoj železničkoj stanici koji drže Napolitanci. Očekivano dobra kafa i iznimno dobar pasticciotto, kolač s kôdom juga.
Za razliku od aerodroma, žarišta razljuđenosti, voz nas vraća u bestežinsko stanje, oljuđeno putovanje sa izvornim postavkama koje su čoveku nekada pripadale.
Tak-tak-tak-tak-tak-tak. Promiču slike kroz prozor kao na filmskoj traci. U trenu kad se mimoilazimo s drugim vozom, prozor iznad moje glave otvara se uz zaglušujuću buku. Zatvaram ga, ovo je već treći put. Regionalni vozovi znaju biti dobri, ali znaju biti i oni rudimentarni koji, ruku na srce, osnaže sva čula.
Svako manje mesto u Italiji liči jedno na drugo, a opet bitno se razlikuju.
Na centralnom trgu Kremone tržišni je dan.
Pijace su žila kucavica jednog grada, neposredni pokazatelj kulturnog identiteta, presek stanja.
U tom preseku mnogo je pripadnika drugih nacionalnosti i druge boje kože. U velikim gradovima mešanja i pomeranja nisu tako jasno vidljiva kao u manjim mestima. Sećam se agende novoizabrane Đorđe Meloni u vreme predizborne kampanje i pratim njen rad nakon godinu dana. Uglavnom semper idem, ništa novo. Nema lidera s velikim agendama, sve je recikliranje, prikupljanje bodova za dobijanje pozicije.
Vreme je ručka i kao u nekoj pozorišnoj predstavi u trenu smena scenografije, svi sklapaju svoje štandove i ogromna pijaca nestaje u roku od pola sata. Tu nema razlike između velikih i malih gradova, Italija staje u vreme ručka. Zvuk jutarnjih šoljica za kafu biva zamenjen zvukom vinskih čaša. Setih se crtice iz jedne knjige, Amerikanka iz San Franciska kupuje kuću u Toskani i uz mnogo birokratskih peripetija konačno privodi transakciju u banci kraju. Bankar u svetloplavoj košulji, sa zlatnom narukvicom, obavijen oblakom parfema kaže – Izvinite, sada zatvaramo, vreme je ručka. – Ali, ja ovo danas moram obaviti. – Vreme je ručka. Domani, signora.
Glavni trg dobija svoje prave obrise nakon uklonjenih kulisa i oko upija sve ono što Italiju čini zemljom na samom vrhu u kulturnoj baštini sveta. Vremešni meštani ispijaju svoje piće na pjaci, uokvireni vremenskom kapsulom u kojoj je vreme stalo. Nakon tržišne vreve na grad pada tišina i remeti je samo zvono s katedrale i mnogobrojni biciklisti u unakrsnom mimoilaženju.
Do mene za stolom mladi bračni par s bebom, novorođenčetom. Mnogo naručenog, malo pojedenog. Ali ako uzmemo tu kuhinju na kredit, ne ostaje nam za dnevnu sobu, kaže joj dok namotava na viljušku cacio e pepe. – Meni se ona druga kuhinja ne sviđa, radije bih jednu, ali kako treba, odgovara mu dok jednom rukom jede taljatu, a drugom ljulja kolica.
Za drugim stolom baka sa sinom. On ima vidljiv zdravstveni problem, ono što zovemo poremećaj. Jedu mirno i usporeno. Dug je njihov dan. Duge su godine.
Dok ispijam lokalnu Luganu, promatram bankare. Pozdravljaju vlasnicu restorana i naručuju brzo, uvežbano kao što to čine gosti koji svakodnevno dolaze. Teško spuštaju adrenalin, u razgovoru dominiraju termini koje su napustili pri izlasku na ručak i kojima će se ubrzo vratiti. Ali u jelu uživaju, razlog zbog čega zemlja staje u to vreme i zbog čega se Italijani nikada neće prebaciti na ritam ostatka Evrope iako je bilo pokušaja pre par godina.
Odlazim u centralni toranj pored katedrale i penjem se uz dahtanje shvatajući da sam slabo procenila visinu. Guglam. Il Torrazzo di Cremona, museo verticale, visok 112,54 m. Stepenice uzane i strme, dve osobe ne mogu se mimoići. Na engleskom i italijanskom piše, a tu je i vizuelni prikaz: zeleno i crveno svetlo kao regulacija kretanja. Dve žene uprkos tome pokušavaju da se popnu ne prateći signalizaciju i svaki put prinuđene su da se vrate, jer drugi silaze odozgo. I nikako im nije jasno zbog čega. Ovaj svet današnjice u komunikaciji sve više liči na tu vrstu nerazumevanja, stajemo na zeleno, a krećemo na crveno. Toranj je dušu dao za ljude s nekom fobijom. Iako postoji natpis da se u slučaju panike pritisne dugme za pomoć, živo me zanima za koje vreme bi neko došao. Na ulazu, gde se kupuju karte, sedi samo jedan čovek udobno zavaljen uz šoljicu kafe. Dolazim do vrha. A tamo puca pogled na grad.
Sa istom kartom ulazim u centralni muzej Kremone. Muzej je arhitektonski jako dobro rešen, kretanje se odvija kružno, u smeru kazaljke na satu. Umorna od tornja, sedam na kožnu fotelju postavljenu ispred eksponata. Na zidu ikone i sveci. Čitam tekst o genezi ženskog imena Agata: ona koja je dobra. Na jednom panou piše: I svako ko se ne potčini volji Božjoj, ne zaslužuje život koji mu je dat.
Odavno je napušten izvor duhovnog.
Svet počiva na uslovljenosti svake fele.
Uslovljenosti koju je kreirala ljudska vrsta zarad kontrole.
Prelazim u Batistero. Osim mene, tu su samo još tri momka, Italijana. Svi gledamo u plafon s kojeg visi preparirani krokodil. Čudesan je osećaj taj prizor u ovom prostoru. Rad Mauricija Katelana, poznatog italijanskog umetnika, iz 2019. godine pod nazivom Ego. Svojevremeno taj rad je izazvao buru na društvenim mrežama, pre svega zbog lokacije na kojoj je izložen. Namera umetnika bila je jasna: Ego kao ’I’ i krokodil kao asocijacija oblikom i suštinom. Ta živuljka čovekovog bića koja vlada nama i koja nas kontroliše, limitira i inhibira, željna spoljnih priznanja i poticaja nauštrb unutarnjeg. Uostalom, ceo koncept društvenih mreža današnjice iskoristio je tu arhetipsku crtu bića kao potku.
Nauka je tu da nas uverava, a umetnost da provocira.
Ulice su, razumljivo, prepune radnji za proizvodnju violina i zvuk tog instrumenta dominira. Ispred Fakulteta za muzikologiju bacaju konfete, jedna devojka je diplomirala.
Na radnjama nazivi majstora za violine. Ima mnogo jevrejskih imena. U jednoj momak isprobava violinu i osluškuje svaki treptaj, a majstor, liutaio, rukom prelazi preko drške i nešto mu pomno objašnjava.
Vraćam se u Milano dobrim vozom Italo. Svi prozori dobro dihtuju, putnici su udobno zavaljeni i svi gledaju u telefone koji se pune ispod sedišta.
Samo jedan jedini čovek nije na internetu. Sa svojom devojčicom čita lekciju iz istorije i preslišava je. – Bole me oči, zaboravila sam naočare, ne mogu da čitam, žali mu se. – A kako čitaš na telefonu i kuckaš na Instagramu? Tada te ne bole oči? Objasni mi, Đulija. – Tigar i Eufrat, jesu to ljudi? – No, amore, no, to su nazivi reka. – A je li one postoje još uvek? – Ne, ne više.
Trgnem se na to.
Gledam kroz prozor.
Tak-tak-tak-tak-tak-tak.
U okeanu informacija davimo se u neznanju.
Obešeni za poluistine kao preparirani krokodil.
Voz stiže na milanski Centrale.
Uranjam u ritam pulsirajućeg grada znatno drugačijeg od Stradivarijeve Kremone.
Grada u kojem sve podseća na novac i u kojem se stoga sve ubrzano kreće. Ne sme da stane. 
—
Nekomercijalni sajtovi bez oglasa, clickbaita i dnevne politike uvek su na rubu opstanka; ako vam se dopala ova priča, molimo vas da podržite postojanje Kluba putnika skromnom mesečnom donacijom – posmatrajte to kao bakšiš koji ostavljate u restoranu ako ste zadovoljni uslugom, ili kafu u jeftinijoj kafani.
