|
U Kajzeriju smo seli u autobus za Goreme. Imalii smo sreće da nam se ova ruta poklopila sa zalaskom sunca. Bili smo šokirani prizorom. Prvi susret sa pejzažom koji u najmanju ruku izgleda kao da nije sa ovog sveta nas je totalno ostavio bez teksta. Jedine reči koje smo izgovorili bile su: “ U Je.. te”, totalno nerazumljive ljudima oko nas. Oni su ipak svojim širokim osmesima potvrdili da razumeju svako slovo izgovorenog.
Kad smo stigli u kamp bio je totalni mrak. Ujutru smo imali šta da vidimo. Hiljade i hiljade čudnih stena oko nas. Između stena nalaze se šumarci, bašte i vinogradi. U tim vinogradima loza nije formirana u redove ili lukove već ostavljena da raste kako joj je milo u formi nekih čudnih žbunova. Stene, svedoci vremena, stoje mirno hiljadama godina. Svojom oslikanom unutrašnjošću svedoče o teškom životu ovdašnjih ljudi i burnim istorijskim preokretima. Neke od njih su samo obične stene čudnog oblika dok su druge: kuće, radionice, crkve, čak i čitavi gradovi. Freske na zidovima govore o istoriji hrišćanstva na ovim prostorima a iskopane oči svetaca o burnim demografskim promenama koje je Kapadokija tokom svoje istorije doživela. Nekima su oči božanske, a nekima urokljive… Predveče drugog dana u Goreme-u krenusmo do gradića da pronađemo internet kafe. Odmah iza kampa nalazi se neki posed koji nam je još prvog dana privukao pažnju. Istaknuta je tabla na kojoj piše nešto na fazon “Come in, grapefruit for free”. Ovaj put na posedu je bio čovek koji, kad nas je video, je počeo da nas zove da budemo njegovi gosti. Znajući da se nalazimo u poprilično turističkom delu Turske, isprva smo mislili da želi nešto da nam proda, pa smo oklevali da li da uđemo. -Where are you from? - upita on nas Posle ovoga odlučili smo da definitivno probamo grejpfrut. Mustafa nas je odveo do jedne pećine u kojoj je bilo brat bratu par tona grejpfruta. Krenuo je da ih raseca i da nam dodaje jedan po jedan. Ovaj grejp nije bio kao onaj naš gorko-kiseli, bio je potpuno zreo i sladak kao med. Ako smo ga dobro razumeli, rekao nam je da mu kompanije koje se bave trgovinom agruma plaćaju zakup pećina. Razlog tome su temperature u njima (leti hladno, zimi toplo) Takođe mu daju da ga jede, deli i da koristi otpatke za ogrev zimi. Nismo imali nikakav suvenir iz Srbije da mu poklonimo, pa smo mu dali novčanicu od 20 dinara za njegovu kolekciju. Nekad je teško poverovati da u ovom materijalnom svetu još postoje ljudi koji i dalje stavljaju osećanja drugih ljudi ispred želje za zaradom. |
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.