Muškarac iz naroda Inuit greje stopala svojoj ženi. Fotograf: Robert E. Peary, oko 1890.
Knjigu „Poezija eskima“ izdala je 1961. izdavačka kuća Bagdala iz Kruševca, u okviru edicije „Mala biblioteka – poezija u prevodu“. Ove su pesme prevedene iz francuske zbirke „Poemes eskimo“, koju je za francusku publiku priredio Pol Emil Viktor, istraživač koji je pesme zapisao tokom svog boravka među Eskimima. Zbirku je sa francuskog preveo Miodrag Šijaković, koji je napisao i predgovor:
Eskimi žive oko Severnog ledenog mora, uglavnom na Grenlandu, Aljaski i severnom delu Kanade. Oni su mongolskog porekla, što se može lako uočiti po njihovoj fizionomiji: omanji su, imaju jako razvijen gornji deo glave, sitne oči, žutosmeđu boju kože i crnu kosu. Njih nema mnogo, jedva pedesetak hiljada, pošto je u tim krajevima naseljenost vrlo mala usled velikih naslaga snega i leda.
Eskimi žive nomadskim životom, po skupinama patrijarhalnog karaktera; preko leta stanuju po kolibama načinjenim od krzna i koža, a zimi, koja kod njih traje osam meseci pa i više, zavlače se u zemunice i tu provode duge hladne noći, koja se pretvara u beskrajnost. Njihovo glavno zanimanje je lov i ribolov (love najviše foke, bele medvede, irvase, i razne vrste riba), i tome oni traže i nalaze sreću i radosti što im pruža jedno ovako surovo podneblje. Nedogledni snežni vihori, lavine, smetovi, snežne vejavice koje veoma često za kratko vreme zbrišu po čitava naselja – to je priroda ovog severnog kraja, priroda veoma svirepa i nepravedna, te mnogi od njih, oni naseljeni više prema Severu, i ne znaju za zelenilo i drveće.
Kod Eskima se život odvija istim tempom; i oni, kao i svi narodi, imaju svoje radosti i svoje žalosti. Mnogi ih, ne bez razloga, smatraju najsrećnijim narodom na zemaljskoj kugli. Ono što ih naročito čini srećnim – to je nepostojanje privatne svojine. Njihov društveni život otišao je, dakle, daleko u poređenju s duhovnim, kulturnim. Stoga su kod njih i poljuljana osećanja vrednosti: ono što je za nas vredno, dragoceno, za njih nije – i obratno. Mark Tven to odlično parodira u svojoj priči „Ljubavni život jedne Eskimke“. U toj priči mlada Eskimka govori o vrednim i dragocenim stvarima svoga oca i nabraja sve ono što je beznačajno za ostali svet, a ono što je dragoceno – krzna, na primer – ona ne smatra nikakvom vrednošću.
Eskimske drvene mape koje predstavljaju obalski reljef. Ovakve mape male su i lako prenosive, lagane, vodootporne. S obzirom da se čitaju dodirom, mogu se koristiti i u potpunom mraku. Ako slučajnu upadnu u vodu, ostaju da plutaju na površini.
Pošto nema privatne svojine, u podeli dobara svi učestvuju, svako ima pravo na svoj deo. Kad neko ubije foku, ona nije njegova svojina, već se deli na jednake delove za čitav narod, za tu naseobinu ili za taj klan, i onda po skupinama jedu, uz veselje i jako razvijene društvene igre. To je neka vrsta nepisanog zakona, koji se od davnina održava u ovom delu sveta.
Jer, kao što je poznato, sreća i materijalna i duhovna kultura, ne poklapaju se, ne idu skupa.
U motivima je eskimska poezija veoma siromašna, što je sasvim razumljivo, jer je i jezik dosta siromašan u poređenju sa odmaklim evropskim jezicima, ali, verovatno, i jedan od najtežih na svetu. Siromašan je stoga što je za njihov život vezana siromašna okolina, što oni ne poznaju ono što poznaje stanovnik ostalog dela sveta, budući da ih okružuje samo sneg i led. Razumljivo je onda što oni nemaju reči za mnoge naše stvari i pojmove, pošto ne dolaze u dodir sa njima.
Kao što će čitalac videti iz ove male knjižice, eskimska poezija je prilično jednostavna i često lišena jačih poetskih figura, ali, i kao takva, nije bez svojih draži. Ona nam dočarava jedan poseban svet, dalek nama, koji mi teško možemo da shvatimo, i sva je u njemu. Kao i svaka poezija, i ona, prema tome, izražava svoje podneblje, ali i karakter ovog čudnog naroda koji uživa u njoj, i koja ublažava njegov mukotrpni život, čineći ga srećnim, pa možda i najsrećnijim narodom na svetu. Jer, kao što je poznato, sreća i materijalna i duhovna kultura, ne poklapaju se, ne idu skupa.
Proleće
Bio sam napolju u svom kajaku,
Bio sam na moru u svom kajaku,
Veslao sam u svom kajaku,
Sasvim lagano sam veslao,
Po fjordu Amosivik.
Bilo je ovde leda na vodi,
Na vodi takođe beše i galeb,
Koji okretaše glavu na sve strane,
Ne primetivši me kako veslam.
Iznenada ostade samo njegov rep,
A zatim ništa.
On se zagnjuri, ali ne zbog mene:
Jedna ogromna glava beše na vodi,
Glava velike dlakave foke.
Velika glava sa ogromnim očima,
A njeni brkovi svetlucaju,
I sa njih padaju kapljice vode.
I foka prođe lagano
Pored mene.
Ali ja ne bacih harpun!
Zašto?
Možda iz sažaljenja?
Možda zato što je bilo lepo vreme,
I što se foka igrala suncem,
Kao i ja.
