Njujorški metro, autor Leonardo Ruggieri, 1984.
Bilo je tačno pola šest po podne, vreme kada se milionska masa Njujorčana vozovima, autobusima i kolima probija kući, kada su u poslednjem vagonu podzemne železnice trojica mladića prišla dvadeset trogodišnjem Polu Volteru, diplomiranom studentu, i tiho zatražila buđelar.
Pol Volter je učinio nešto što u velegradu smatraju za ludost koja bi mu se jedino mogla oprostiti zato što je mlad: odbio je da izruči pare.
lzbezumjen, ili jednostavno delujući prema nepisanim zakonima velegradske džungle, napadač ga je tri puta udario nožem. Student se sa sedišta voza koji je upravo ulazio iz tunela u stanicu stropoštao na tlo i zanemeo u lokvi krvi. Napadači karakteristični za Njujork, lopovi-siledžije, pobegli su.
Publika je sačekala da dođe policajac, pozove kola za spašavanje i na putu za bolnicu pokuša da veštačkim disanjem oživi žrtvu. U bolnici je Pol Volter već bio mrtav.
U ovom prizoru ističu se tri stepena drame, jedan savremeniji od drugog, svaki u suprotnosti sa onim što bi se očekivalo.
Dogodilo se to u trenutku kada bi se, usred gradske vreve, čovek najmanje morao plašiti čoveka. Linija podzemne železnice, dalje, spada među najposećenije. Najzad, publika koja je kroz sebe propustila napadače sačinjena je od studenata, dakle, uglavnom mladih ljudi od kojih bi se očekivala idealna dela, a ne da stoje skrštenih ruku dok siledžija sa okrvavljenim nožem iščezava u hodnicima stanice...
Stvari postavljene na glavu? Ne, stvari na svome mestu. Najjednostavnije rečeno, svet se boji da bude upleten. Svako misli na sebe, u onom najprostijem i primitivnom obliku, kada se zaboravlja da misliti samo na sebe može da znači činiti sebi štetu. Jer, sutra će neko drugi sedeti u poslednjem vagonu i stropoštati se u lokvu sopstvene krvi.
Nemoguće je, ipak, da su u ovom mladom svetu potpuno zamrli neki opšteljudski ideali. Ali, šta je osećao taj mladi svet u trenucima kada su lopovi-siledžije trčali ka izlazu?
Čovek bi se mogao prisetiti eksperimenta koji je profesor Gradskog njujorškog univerziteta (državnog, prema tome, pristupačnog i za siromašniju omladinu), sproveo na svojim studentima. Pitao ih je da li bi učinili hitno dobro delo, kao što bi bilo, na primer, prebacivanje ulične žrtve u bolnicu taksijem, a da ih to staje pet dolara. U načelu, većina je bila spremna da tuđi život oceni dostojnim takvog izdatka. Zatim su se mišljenja podelila: neki bi to učinili samo kad bi imali dovoljno vremena. Drugi jedino ako žrtva nije belac. A šta bi bilo da su u pitanju dve žrtve, a da treba izdati dvaput po pet dolara, neumoljivo je nastavio profesor, da bi video kako se spremnost na pomoć penje, ali sve sporije, pogotovo kad je stigao na visinu od dvadeset dolara.
Kad je, nešto kasnije, ispitivala putnike da bi došla do opisa napadača, policija je naišla na iznenadnu i živahnu spremnost da se sarađuje, ali na rastojanju, bez rizika, iznad svega bez neposredne upletenosti koje se, čini se, gradski čovek pribojava kao vatre. Lopovi-siledžije, trojica portorikanskih mladića iz čestitih porodica zanatlija, uhvaćeni su idućeg dana. Možda u vozu mlade putnike i nije obuzeo strah, već nisu hteli da maknu s mesta zato što ne odobravaju najnoviji pokret vidžilantizma — građanske samozaštite ili starinskog „uzimanja zakona u svoje ruke" — koji je u njegovim krajnostima tako snažno ovekovečio glumac Čarls Bronson filmom Želja za osvetom?
To je zagonetka Njujorka.
A čoveku dolazi na misao i mogućnost trećeg, najčudnijeg zaključka. U ovom ogromnom gradu svako je biće koje se „na svoj način" grozničavo probija i traži svoje mesto. Milioni žive u Harlemu, ili u lošijim kvartovima Bronksa. Kako da omladina, ako makar i iskra takozvanog idealizma još tinja u dubini njene duše, bude prva u gonjenju nasilja rođenog iz zapuštenosti, iz nemogućnosti da se drukčije stigne do onog što i ona ima?
Plačući, nesrećna majka Pola Voltera, obrazovanog, ozbiljnog mladića koji se bavio matematikom, muzikom i današnjim svetom, a na svom poslednjem putu se vraćao sa predavanja o gladi u Africi, učinila je najveći gest koji majka koja je izgubila sina, može učiniti: rekla je da prašta napadačima koji nisu znali šta čine, jer da su znali njenog Pola, oni to ne bi učinili.
Verovatno se vara. Napadači bi to učinili sigurno, jer nije ih privlačila ničija duša već samo novac. Ali, u jednom dubljem smislu kojeg ni sama, možda, nije bila svesna, izrekla je socijalnu istinu: da žrtva i napadači nisu pripadali dvama društvima, kao što misle „vidžilanti", već jednom, i da, ako veruje da bi bili sposobni da shvate njenog sina, oni nisu nikakvi zli dusi već samo drukčije, unezverene žrtve metropolisa...
O tome vredi razmisliti, istina — ne u vozu podzemne železnice.
—
Tekst preuzet iz knjige Višespratna Amerika, autor Jurij Gustinčič, 1985.
