Žarko Laušević, kadar iz serije "Sivi dom".
Sergej Trifunović: "Tada me je našla Sanja Beštić, koja je radila predstavu na off-off-off Brodveju. Mali teatar preko puta „La mame“, na 4. ulici između Prve i Druge avenije, u kome postoji pozorišni bar, koji se, verovao ili ne, zove KGB, isto kao onaj kod Ateljea, i sa čak identičnim logom, tako da sam se osećao kao kod kuće. A u pozorištu pored, malo većem i uglednijem, igrao je Sem Šepard. Tako sam sretao kolegu Šeparda ujutro dok bismo išli na probe, naravno, svako u svoju kuću. Na kraju smo čak počeli i da se javljamo jedan drugome. Ovo naše pozorište je bilo malo, 100, možda 115 mesta.
Igrali smo na engleskom moja partnerka Natali i ja, mislio sam da se nikad ne bih usudio da igram na engleskom, tek sam u trenutku prvog progona pomislio: jebote, ja igram predstavu na engleskom! I taj predivni komad Miloša Radovića na engleskom zvuči potpuno drugačije, naravno.
Vidim da mi je nešto poznato to sve što izgovaram. Ne znam šta mi je to poznato, ali mi je užasno poznato sve vreme. I onda shvatim: to je Vudi Alen. Tako da sam na kraju igrao Vudija Alena.
Ta predstava je bila užasno jeftina, bio je neki šank, scena za nekih pet slika iz života. Jednog dana dolazim na probu i vidim da neki scenski radnik, koga je Sanja dovela da nam majstoriše po sceni, buši neke dve štangle, tipluje, reže dasku, lakira i montira šank. Gledam ga, pogledam još jednom, kad ono - Žarko Laušević.
Mi, naši, tamo smo neka ekipa koja se drži. Žarko je drug i komšija Sanjinog ujaka Toleta, koji je opet partner u pekari Uliksa Fehmiua, i ona ga je zamolila da nam pomogne. Žare kaže „nema problema“ i dođe da pomogne. Stojim u tom malom njujorškom pozorištu, ispred mene je jedan jedini, jedinstveni Žarko Laušević, koji drži letvu i bor-mašinu u ruci, i kaže: „Serđo, gde ćeš ovu dasku?“ To je verovatno najteži momenat koji sam doživeo u pozorištu. Pozorištu koje mi služi kao idealan kreativni beg od ružne i glupe stvarnosti, gde imam sreću da sa nekim istinskim majstorima skidam zvezde iz kosmosa. Želudac mi se okrenuo. Koliko je život bizaran! Ko sam ja, pizda mi materina, oprosti majko, da mi Žarko Laušević bude scenski majstor? Bem te, živote."
—
Razgovarao Aleksandar Đuričić (2015). Odlomak prenosimo ljubaznošću uredništva Newsweek-a.
