Mi, gubitnici

[Haralampije]

Henri: Neko je smislio to pravilo da svako mora da uradi nešto, da bude nešto. Nekad se umorim razmišljajući o svim stvarima koje ne želim da uradim. O svemu što ne želim da budem. O mestima na koja ne želim da odem, na primer u Indiju, ili na čišćenje zuba. Spasite kitove i to, ništa ja to ne razumem.
Džim: Ne treba razmišljati o tome. Mislim da je u tome trik: ne razmišljati o tome.
(Barfly, 1987) Lift stiže u prizemlje i ja ulazim. Unutra je par ljudi. Vrata se bešumno zatvaraju. Posegnem rukom da pritisnem dugme za 36. sprat ali – nema dugmeta. Nema ničega. Samo glatki metalni zidovi. Lift se kreće, staje po nekim spratovima, sam bog zna kuda ide, putnici ulaze i izlaze, i sve je kao u jednoj od onih epizoda Zone sumraka u kojima iznenada počne da se događa nešto iščašeno i uznemirujuće, ali to primećuje samo jedan čovek... koji na kraju izgubi razum. Za razliku od njega, ja mirno čekam da se logička anomalija sama od sebe razreši i pravim se da se sve odvija po planu; velik napredak u odnosu...

Pročitajte Mi, gubitnici

[noskich]

Odlicno!

[Indijanac]

Нисам још прочитао чланак Шинјун Хуанга (који се спомиње у Лазаревом тексту), али овако, на прву лопту то ме подсећа на кинеску верзију панк субкултуре. Морају (ли) Кинези да имају своју одвојену верзију свега за младе (од друштвених мрежа до псеудо-панк начина размишљања)... Упореди то са западњацима из видеа у наставку. Поздрав за Лазара, очекивао сам овакве текстове много раније. Браво!

 

 

 

 

[marica]

Zanimljivo mi je da ovo gledaš sa aspekta uspeha i neuspeha koji je već negde utvrđen, jasno definisan. (poznat, bogat, beo vs. oni što to nisu).

A meni ovo pre izgleda kao bunt upravo protiv te definicije uspeha i neuspeha. Kao da šalju poruku: "Ja ne želim da me vrednuju prema tim utvrđenim pravilima. Ako ne promenite definiciju uspeha, ja sam onda ponosan što sam neuspešan." . Dođu mi te njihove stidne dlake, kao hipsteri na zapadu. Neaktivni i površni. Ne sviđa im se svet oko njih, ali revolucija i aktivizam nisu opcije. Sve hejtujem i kritikujem, ali ne delam. 

Doduše, možda grešim. Možda mi se samo snilo, ono što mi milo. 😉

 

[Lazar]

Hvala na komentarima  

@Indijanac nisam se uopšte setio pank pokreta, a zapravo to je to, samo (kao i sve u Kini) sasvim drugačije. Mda, hteo sam i ranije, ima ovde svakakvih priča, ali sve je teže naterati se na piskaranje 

@marica ja samo pričam onako kako čujem  

[Indijanac]

Ево након што сам прочитао споменути чланак (од Шинјун Хуанг) само да додам да остајем при коментару "на прву лопту". (За разумевање суштине није потребно губити време на тај научни рад. ) 

У претхондом посту сам окачио линк, више као саундтрак, са јутуба. Сетих се да у Кини то можда није могуће погледати, па да овде опишем:

Извођач: Пекиншка патка; Нумера: Бити ружан паметан и млад; По лиценци: Jugoton - Croatia Records doo

Чекам још оваквих прича.

 

 

[Lazar]

@Indijanac radi youtube, samo mora preko VPN  Kad smo već kod muzike, evo jedne "luzerske" pesme u izvođenju jednog šangajskog hora. Uključi titl. 

 

[noskich]

Cela naša generacija od 1980 pa nadalje je luzerska, i na globalnom nivou a pogotovu u ex-YU. Nekada je porodica mogla da se izdržava od jedne plate, kuća ili stan da se otplaćuju bez ikakvog stresa, posao je bio siguran, sindikati su bili jaki, imali smo finansijsku regulaciju i znalo se šta je štednja a šta spekulacija. Sa završenim fakultetom gotovo je bila zagarantovana neka menadžerska pozicija. Moglo se raditi u fabrici ili biti kafe kuvarica i živeti pristojno. Sada više kafe kuvarica ne postoji, a čak ni dva fakultetska posla ne garantuju takav život. Sindikati su senka, finansijski mesetari rade šta hoće po celom svetu, plate stagniraju, troškovi rastu... Takozvana generacija Y je posisala veslo. Prva generacija od kraja Drugog svetskog rata kojoj je gore nego što je bilo njihovim roditeljima...

Edited November 11, 2018 by noskich

[Indijanac]

@Lazar Интересантно је. Да ли можда због марамица из твог текста али када поредим кинеску и домаћу "лузерску" музику (и текст)  стичем утисак да домаћа више вуче на агресију а кинеска више на депру. Али у оба случаја важи да "што је за неког идентитет, за другог је тржиште".

@noskich И поред тога што се слажем са многим што си написао, једно ми боде очи. Није овде у питању нека конкретна генерација,  јер све генерације осећају последице кризе. Ни једна генерација није провела читав живот у благостању. Или су се мучили у детињству (предратна, ратна, прве послератне) или у старијим данима (касније послератне) до тзв. генерације Х. Ја сам ту, неку годину, старији од тебе и мислим да смо имали среће да нас кризе задесе "на време" - када смо довољно стари да имамо нечег другачијег из детињства да се сећамо, а довољно млади да можемо да се прилагодимо новонасталим околностима. Ту је наша предност у односу на бејби-бумерсе (послератне генерације које је криза задесила под старе дана) и миленијалсе (који за друго и не знају). 

[noskich]

Ne bih se slozio. Generacija nakon drugog svetskog rata u iole razvijenijim zemljama (prvog i drugog sveta, to jest "zapada" i istocnog bloka) je maltene presla iz zivotnih uslova koji su bili blizi srednjevekovnim nego modernim u nesto sasvim drugacije. Recimo ko je imao protocnu vodu, struju u svim prostorijama i centralno grejanje pre WWII? Imali su naravno ljudi u velikim gradovima, ali je to postalo skoro pa preko noci standard koji se podrazumeva. Jedino ono sto nasa generacija Y zaista ima od tehnoloskih dostignuca se sve svodi na informacione tehnologije. Dok su sve ostale stvari koje se danas podrazumevaju u vecem delu sveta postale standard nakon WWII i od tada se samo kvalitativno, a ne sustinski menjale: ves masina, kola, TV, frizider, mikrotalasna, telefon... Zamisli ljude koji su prali do juce ves na ruke, vadili vodu iz bunara, a sada koriste ves masinu. Ne moras mnogo daleko da ides, to je bio slucaj sa recimo mojom majkom, generacija 1945 i to ne na selu, vec u centru jednog od gradova srednje velicine u Srbiji. I to su sve promene koje su se merile godinama u njihovim zivotima. Osim IT-ja (u koji svrstavam i mobilnu telefoniju) sta je to postalo deo svakodnevnog zivota a sto nisu imale te bejbibumerske generacije? 

Rec je o tome da su ti ljudi od pocetka svog zivota pa do neke vec starosti iz dana u dan mogli da vide da se njihovi zivoti poboljsavaju, u svakom smislu. I onda je lako biti optimistican i osecati se kao pobednik. Zato i jesu iz najbolje namere savetovali svoju decu, to jest nas, da zavrsavamo fakultete, da radimo i stedimo. Jer je to bio put do blagostanja otvoren svakom. A danas fakultet ne garantuje nista, od postenog rada mnogi jedva prezivljavaju, a novac orocen na stednju je ustvari bacanje novca jer kamata cesto cak ni ne prati inflaciju...

Drugo, nakon WWII na zapadu si imao drzavu blagostanja, a na istoku socrealizam. I jedan i drugi sistem je tezio punoj zaposlenosti i niskoj inflaciji. Sto je znacilo da je skoro bukvalno svako mogao da nadje posao (naravno tada su prevashodno muskarci radili) i da od tog posla otplacuje kucu na zapadu, ili da dobije stanarsko pravo na istoku i da izdrzava celu porodicu kao jedan jedini zaposleni. Istovremeno, mogao si da uocis realno povecanje plata i zivotnog standarda iz godine u godinu.

Gde to danas na svetu skoro svako olako moze da obezbedi sebi krov nad glavom i izdrzava porodicu sa jednim poslom? I zena i muz nase generacije, oboje fakultetski obrazovani, rade i prekovremeno, pa opet traze od roditelja pomoc da otplacuju kredite.

Edited November 17, 2018 by noskich

[Lazar]

“I’m So Qiou” – The New Chinese ‘Character of the Year’ is ‘Dirt-Poor & Ugly’ If there is one single word for being ‘dirt-poor’ and ‘ugly’ it would be ‘qiou’ – a character many self-mocking young Chinese say they identify with.

https://www.whatsonweibo.com/the-new-chinese-character-of-the-year-is-dirt-poor-ugly/