Followers 0

Subvencioniranje umjetnosti: crowdfunding, država ili nešto treće?

4 posts in this topic

“Umjetnost je stvaranje nečega od ničega i prodavanje toga.” (Frank Zappa)

Ovaj citat nas je potaknuo na razumišljanje.

Je li umjetnost javno dobro? Trebamo li subvencionisati kulturu koja ne donosi profil? Što mislite o modelima poput crowdfundinga, modelima gdje kulturu financiraju pojedinci i zajednice umesto država i tvrtki?

Nadalje, u marketingu, pri kreiranju reklamnih kampanja i sadržaja za web stranice, koristi se Flesch-Kincaid test čitljivosti – naime, što je manji broj riječi i slogova po rečenici, to je tekst čitljiviji i ima bolji doseg potrošača – i proizvod će biti profitabilniji.

Trebamo li pustiti da ovaj sustav njeguje umjetnost po prilagođenom programu? Trebaju li umjetnici učiniti svoje radove “čitljivijima” ne bi li dobili sredstva za svoj rad?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni se čini da se itekako vredi boriti za kulturu crowdfundinga, posebno u našim krajevima, gde su države uglavnom bezočne i poluraspale a tržište kulture sistematski zatupljivano i uništenog ukusa.

Zato su jako važne zajednice kao što je naša, gde će se okupiti ljudi i podržati projekte kao što je Putnička kuća. Putnička kuća nikada ne bi zaživela da se oslonila na državu, kompaniji ili neku fondaciju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mislim da je i čitav koncept "grassroots" NGO potekao od te ideje. Samonikla organizacija, kreće iz "naroda", ne zastupa interese finansijske elite, pa može iskreno da se pozabavi nekim društvenim problemima. Nažalost, čini mi se da je to uglavnom ostalo samo na konceptu. Ljudi ulaze u nevladin sektor kako bi namakli neke pare, a ne zarad društvene promene. Dovoljno je pročitati bilo šta pisano NGO žargonom: sve je to suv tekst, prazan, lišen emocija, neiskren.

Ko daje pare za rad organizacija? Institucije, u kojima sede političari i birokrate, koji opet zastupaju interese i ideale svojih stranaka. Bezbroj puta su me pitali zašto Klub putnika ne piše projekte. Kad god sam uzeo da pročitam neki konkurs, video sam da su tamo veoma jasno definisane ideološke smernice onoga za šta se daju pare. Drugim rečima, svuda se vrlo otvoreno kaže: dobićete pare ako ćete raditi ono u šta mi verujemo na način koji vam mi kažemo. I tu, po meni, pada u vodu čitav koncept nevladinog sektora.

Isto važi i za medije, i za umetnost. S tim da mediji i umetnici mogu da idu na shock-value, pa će namaći nekakvu publiku i uspeti da se pokriju. Međutim, ako se svode na shock-value, to onda više nisu ni pravi mediji, ni prava umetnost (šta god značilo "prava umetnost"). Čini mi se da, u današnje vreme, postoji jedna zamena pojmova, paralogizam, logička greška koja se uglavnom ne primećuje. U skladu sa tim paralogizmom, holivudski blokbaster koji nije ništa drugo do komercijalni proizvod, otprilike kao patike ili televizor, i dalje se naziva "film", zato što on to fizički jeste. Ljigavi bestseleri su "knjige", a ljudi koji su se na njima obogatili su "pisci". Ljudi koji su upropastili pola Novog Sada jezivim nekvalitetnim zgradama koje se već raspadaju su - arhitekte, iako sa arhitekturom nemaju nikakve veze. I tako dalje. Ali sve je ovo digresija, izvinjavam se.

Da se vratimo na crowdfunding. Mislim da koncept ima ogroman potencijal upravo zato što niko ne mora da obija pragove kojekakvih ministarstava i fondacija, povlači veze ("komšijin mali radi u opštinskoj kancelariji, vi samo predajte projekat a ja ću reći da pogura, moj ujak je onomad njemu nabavio radijatore po fabričkoj ceni") niti da podilazi ideologiji onih koji odobravaju sredstva.

Naravno, pojedinac ili grupa koja zatraži novac od naroda mora prvo da ubedi taj narod u valjanost svoje zamisli, što bi se takođe moglo smatrati podilaženjem. Međutim, i dalje mi to deluje hiljadu puta bolje od ostalih mogućnosti. Ti izložiš zamisao, neko te sasluša i sam razmisli hoće li te podržati. Umesto da projekat šalješ, u pisanoj formi, nekom pospanom ćati koji sedi ko zna gde i mrzovoljno prelistava tonu papira a pare dodeljuje po svom sopstvenom zamrženom algoritmu, koji predstavlja presek političkih pritisaka i rodbinskih veza.

Ne kažem, naravno, da se sav taj ogroman novac koji cirkuliše kroz NGO sektor troši isključivo na gluposti, ali ubeđen sam da se njegov dobar deo troši na gluposti, osipa se, netragom nestaje po kojekakvim tabelama, a čitava jedna armija ljudi štancuje generičke rečenice filovane ključnim rečima. Čini mi se da u toj priči najbolje prolaze koristoljubivi (koji pogledaju ključne reči u tekstu konkursa, pa onda skroje projekat oko tih reči), a najgore iskreni idealisti (koji s mukom nabijaju svoj projekat u kalupe profitabilnih ključnih reči).

Kod crowdfundinga, naravno, postoji problem publiciteta. Bez publike nećeš skupiti novac ni za kakav cilj, ma koliko on bio plemenit i pametan i dobro osmišljen. Publicitet je uglavnom u rukama medija, koji mogu odlučiti da promovišu ili ignorišu tvoju zamisao, a mediji su u rukama istih onih koji odobravaju novac za projekte "nevladinog" sektora. Međunarodni sajtovi za crowdfunding takođe imaju svoje favorite koje guraju u prvi plan (da ne pominjem da ti sajtovi pojedu i lep deo kolača), ali ipak dopuštaju svakome da objavi svoju zamisao i pokuša da sakupi sredstva da je sprovede u delo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Što više se krećem u krugovima projekatskog finansiranja, više mislim da bi za savremenu kulturu najbolja bila neka kombinacija direktnog mikrofinansiranja od strane građana, tj. zainteresovane publike, i institucionalnog finansiranja bližeg po načinu dodele crowdfundingu, zapravo idealno sasvim nalik macarthur genius grant-u. Kad bi se te pare koje ko god da ima (države, kompanije, fondovi, filantropi, mizantropi, arapi), a da ih je već opredelio za određene ciljeve, a koje kane ostvariti preko kulture; dakle, kad bi se te pare direktno davale onim prepoznatim pojedincima ili grupama koje kreiraju sadržaje ili ostvaruju određene rezultate ili stvaraju delajuće mini-zajednice, onda bi ostvarivanje i datih ciljeva i stvaranje nekih smislenih sadržaja bilo beskonačno veće. Naravno, suština bi bila u rasformiravanju ogromne (i narastajuće) i sasvim beskorisne (često čak kontraproduktivne) birokratije namenjene uniformisanju celog procesa, i izabiranju adekvatnih projekata (ova se birokratija nalazi s obe strane, tj. sve je veći deo posla koji mora da radi i neko ko želi da se bavi umetnošću ili bilo kakvom kulturnom delatnošću). Novac bi bio davan bez mnogo uslova i bez konkursa, ko god ga daje, birao bi kome, isto kao u slučaju Macarthura ili bilo kakvog crowdfundinga.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Restore formatting

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Followers 0