Uselili smo se u Putničku kuću 27. juna uveče, a narednog dana smo počeli da pripremamo sve što je potrebno da bi mogla da počne da funkcioniše. U ovom postu navodimo šta je urađeno i koliko je to koštalo, u turskim lirama. Jedan evro je 2,25 lira, dakle jedna lira je oko 50 dinara.
- Zamenili butan-bocu: 75 lira.
- Uveli internet: 2x113 lira (za 2 meseca).
- Kupili frižider: 125 lira.
- Kupili orijentalnu garnituru za sedenje i leškarenje: 50 lira.
- Velika mapa sveta (za na zid) 15 lira.
- Dve debele sveske (za upisivanje gostiju itd) i ostale gluposti iz papirnice: 25 lira.
- Veliki polovan tiganj: 5 lira
- Dušek: 5 lira
- 5 l maslinovog ulja: 32 lire
- So, šećer (2 kg), brašno (2 kg), deterdžent: 12 lira
Ukupno 570 lira ili 249 evra.
Evo kako je bilo sa frižiderom. Videli smo na sajtu craigslist da se neki stranci sele iz Istanbula, pa hitno rasprodaju sve što imaju. Za oko nam je zapala orijentalna garnitura za sedenje i leškarenje, koja se sastoji od devet četvrtastih jastuka sa naslonima. Imali su i frižider, ali su tražili 200 lira (87 evra), što nam je bilo skupo, a nisu hteli da spuste. Međutim, kada smo otišli tamo, Irac dvometraš je rekao: „Daj mi 150 za ovaj frižider, i nosi“. Na kraju nam ga je dao za 125. Dakle, potpuno nov, ogroman frižider, jedva korišćen, za 55 evra. To već nismo mogli da odbijemo.
I tako, sasvim neočekivano, našli smo se u deset uveče na ulici, a pored nas je stajao frižider visine prosečnog čoveka, koji smo jedva spustili niz stepenice. Stajali smo tamo bez ikakve ideje kako da prebacimo to čudo na drugi kraj grada. Da bude zanimljivije, imali smo i orijentalnu garnituru za sedenje i leškarenje, jedan veliki madrac, tiganj i još ponešto. Tada se Lazar setio Sedata, svog istanbulskog prijatelja koga godinama nije video, i poslao mu poruku sa pitanjem da li bi bio raspoložen da nam preveze neke stvari.
Dok smo čekali Sedata, nešto preko dva sata, noću, na ulici, sa mamutskim frižiderom, nismo imali predstavu kakva kola ima. Ukoliko nisu baš velika, frižider nikako neće stati. Ako su i velika, ili imaju krovni nosač, i ako nekom čarolijom ubacimo frižider, nema šanse da stane i sve ostalo. Ali ta razmišljanja smo ostavili za kasnije i stoički se prepustili čekanju.
Sedat je došao divovskim landroverom, koji je jedva prošao kroz usku ulicu. Uspeli smo sve da naguramo u njega, ali više nije bilo mesta za Marka, koji je morao da dođe taksijem.
Onda je usledilo podizanje čudovišnog frižidera na treći sprat bez lifta. Pomalo izgreban i izubijan, sada ponosno stoji na svom kuhinjskom mestu.
Slika gore: Slikano iz frižidera.
Narednog dana smo, šetajući krajem, pored kontejnera videli zgodnu poličicu i sto. Sa nama je bio Neo, jedan Njujorčanin koji je na CS-u pročitao o Putničkoj kući, pa je svratio da vidi kako to izgleda. Nagradili smo prvog posetioca Kuće time što smo ga upregli da tegli nameštaj, prvo uzbrdo do naše ulice, a zatim i na treći sprat.
Jedna nezgodna stvar je internet. Kupili smo dva usb modema sa po 4 GB mesečno; međutim, kada smo, posle tri dana vrlo štedljivog korišćenja (nikakav download, youtube ili slično) proverili koliko smo potrošili, ispostavilo se da je na svakom modemu otišao po skoro 1 GB, što nas je potpuno zaprepastilo (mi smo računali da nije otišlo više od 200 MB). Malo smo se raspitali, i saznali da Vodafon u Turskoj često ovako krade, i da se stotine i hiljade ljudi žale na to, ali da tu nema pomoći. Drugim rečima, internet će se u Putničkoj kući koristiti štedljivo: samo za mejl. Nema fejsbuka, gledanja slika itd. Jedino tako će biti dovoljno za sve. Za sve krupnije stvari, tu je internet kafe (2 lire, odn. 100 dinara sat).
Putnička kuća je sada spremna. Ima kompletnu kuhinju, kupatilo, pa čak i nešto nameštaja. Na zidovima su (osim Ataturka) mape sveta, Turske, Istanbula, kućni red, redovi vožnje svih gradskih autobusa za dolazak i odlazak itd.
Kućni red i formular za prijave postavljeni su na sajt. Što se pre prijavite, to je sigurnije da će za vas biti mesta. Stan jeste prostran, ali ipak ima ograničen kapacitet.
