Posle pedeset dana rada Putničke kuće u Istanbulu, evo, pre svega, malo bljutave statistike. U kući je dosad noćilo ukupno 196 osoba, a broj zemalja iz kojih su došle nije moguće utvrditi bez opsežnog istraživanja knjige gostiju i zamršenih organizacionih tabela koje sadrže imena, datume, države, informacije o zauzetim i slobodnim mestima itd. Sve to ćemo objaviti naknadno, kada se jednom usudimo da se time pozabavimo.
Najveći broj ljudi koji su istovremeno noćili u kući je 28, i to je bilo sinoć, kada smo imali – evo kurioziteta – i jednu devojku iz republike San Marino.
Posetilo nas je nekoliko ljudi koji su već prisustvovali sličnim projektima, i svi su pohvalili organizaciju i efikasnost. Mnogi dolaze očekujući haos, galamu, gužvu, planinu od cipela i pod prekriven vrećama za spavanje; međutim, slučajni posetilac teško da bi mogao da nasluti koliko ljudi ovde boravi. Putnička kuća se, uz malu pomoć pretećih poruka koje reže sa zidova, samoreguliše: ljudi samoinicijativno čiste, spremaju, peru sudove, vraćaju ključeve, slažu cipele, ostavljaju donacije, upisuju se u svesku, kupuju potrepštine i stišavaju preglasne.
Jedna stvar koju nismo uspeli da rešimo su oni koji se prijave i ne pojave. To je nezgodno jer, zbog ograničenog kapaciteta, odbijemo nekog drugog misleći da neće biti mesta, a onda prijavljeni ne dođu, mesta zvrje prazna a neko ne dobije priliku da boravi u Putničkoj kući. To uglavnom rešavamo tako što primamo više ljudi nego što je maksimalan kapacitet, u nadi da se neće svi pojaviti.
Naravno, nekada se baš svi pojave, što je prilika za istraživanje novih oblika zbližavanja.
Posetili su nas Paivi i Santeri, bračni par Finaca koje su Iva i Lazar upoznali 2007, na jednom davnom putovanju, u Mongoliji. Oni su nomadi, što znači da nemaju kuću, i već su osam godina na putovanju. Sada povremeno rade za finsku nacionalnu TV, koja im je obezbedila profesionalnu opremu. Doleteli su iz Indije da bi snimili prilog o Putničkoj kući za finsku televiziju.
Jedan i po dan su jurili ljude po stanu, saterivali ih u uglove i uspeli da izmame gomilu razgovora uprkos zastrašujućem hladnom oku kamere. Sav materijal su nam ostavili, tako da možda na kraju i mi izmontiramo nešto.
Finci su nam ispričali da je neka ekipa pokušala da napravi nešto slično u Berlinu, i da su posle samo tri dana morali da zatvore kuću, jer je zavladao neopisivi haos, nered i prljavština. I oni su bili iznenađeni koliko je ovde sve čisto i uredno.
Dosta ljudi poseti Putničku kuću u odlasku, zatim putuje ko zna kuda, i onda je ponovo poseti u povratku. Denis i Grigorij, otac i sin iz Perma u Rusiji, uspešno su ispunili svoju misiju ispisivanja reči „Turkey“ po površini Turske autostopom i GPS uređajem. Ostavili su nam mapu na kojoj se može razaznati njihov geografski krasnopis.
Lupajući glavu oko toga šta da radimo sa Muahibom iz Sirije kada se Kuća zatvori, obišli smo srpski konzulat da pitamo da li može da dobije vizu da ga vodimo u Srbiju. Unapred smo se narogušili i naoštrili zube u očekivanju birokratskih gastropoda koji će sažaljivo odmahivati glavom, ali smo zapravo zatekli fine, civilizovane ljude koji su nam ljubazno objasnili šta treba da uradimo. I sada, kada pričamo o tome, nismo sigurni da sve to nismo sanjali. U svakom slučaju, Muahib je u međuvremenu pronašao posao u Istanbulu, tako da će, na kraju krajeva, ipak ostati u Turskoj.
Posetila nas je Ester, strip-umetnica iz Belgije koja obožava mape, i nacrtala nam detaljnu mapu centra Bešiktaša, kao i mapu okoline Putničke kuće. Obe mape su umnožene i ostavljene na raspolaganje posetiocima Kuće. Evo mape centra Bešiktaša:
Link za radionicu ste verovatno već videli, ali za svaki slučaj evo ga ovde.
Ovo nam je dalo ideju da organizujemo kartografsku radionicu sugestivno nazvanu „Slepi kartografi“, u kojoj će Uroš i Ester truniti o filozofskim, umetničkim, praktičnim i drugim aspektima kartografije, odnosno o tome kako se sve mapa može napraviti, šta sve mapa uopšte može da bude i šta je sve moguće ispričati mapom.
Putnička kuća, svojevrstan socijalni eksperiment, povremeno pravi neočekivane zaokrete. Jednog dana primetite da je većina ukućana ošišana po vojnički, doduše ukrivo i nevešto, i saznate da je Muhamed iz Teherana doneo mašinicu za šišanje. Drugog dana primetite da manje-više svi stanari imaju tetovaže, i saznate da je Natalija iz Novosibirska donela iz Indije nekakvu tečnu kanu za tetoviranje. Ovde ćemo diskretno napomenuti i da smo u kući imali čak i jednu prosidbu.
Još jedan kuriozitet je da smo, ekspedicijom za doček 2012, izgleda lansirali Severni Irak kao putničku destinaciju. U poslednja dva dana vratile su nam se dve ekspedicije iz Iračkog Kurdistana: prvo Jovan i Vlada (poznati kao Đera i Kuvar), a zatim i Jelena i Tibor.
Putnička kuća će raditi još deset dana, a onda treba da se pokupimo i nestanemo odavde. U međuvremenu treba da se ratosiljamo frižidera i ostalog pokućstva, vratimo stan u pređašnje stanje, inšalah uzmemo depozit i predamo gazdarici ključ. Još uvek nismo odlučili da li da joj predamo i sve u međuvremenu izrađene kopije ključa (cca ½ kg gvožđa). Argument za je da želimo da joj vidimo izraz lica (a i šta će nam toliki ključevi?) Argument protiv je da se plašimo da se ne onesvesti, pozove policiju ili pobegne vrišteći.
Svima koji slave: bayramın kutlu olsun!
