Na samom istoku zemlje Kirgizije, nalazi se Karakol. Nekada nazvan Przewalsk, po velikom ruskom istrazivacu majoru Prezewalskom, bivsa ruska baza i kolonijalni grad, danas preimenovan u Karakol sto znaci "Crna ruka". U grad smo planirali da stignemo u Subotu vece, kako bi u Nedelju jutro mogli da posetimo jednu od najvecih stocnih pijaca centralne Azije :). U Cholpon Ati smo jedva pronasli prevoz, za koji su nas poprilichno odrali, i posle oko 2 sata, doklackali se do doline Karakola severnim obodom Kungey Alatau-a. Bilo je prilicno kasno, nasli smo se usred potpuno nepoznatog mesta, i dok smo pokusavli da prokljuvimo kuda i kako, prisla nam je jedna devojka, i upitala treba li nam smestaj, besplatno :D...
Nasa domacica zove se Dilya, i rodjena je u obliznjem selu Ak-Suu. Trenutno zivi u Bishkeku, a dosla je da poseti familiju. I dovela goste :). Pokupio nas je njen rodjak u crvenoj Ladi, i za nekih 10-tak minuta obreli smo se pred seoskom kucom kolonijalnog tipa,.Svetlo plava kapija, glavna kuca, letnja kuhinja, pozadi kuce veliki vocnjak... ...kao da sam posao u posetu svojim rodjacima u Banatu. Familija nas je ugostila na najbolji moguci nacin. Ko se seca pesme "al se nekad dobro jelo" moze da zamisli pun astal domacih djakonija. Kumis, kajmak, kefir, raznorazne kerefeke od testa, domaci puter, dzem od malina, dzem od kupina... ...i naravno crni caj. Kirgisko gostoprimstvo :)!
Izjutra na predlog nase domacice, posle jednog oblinog dorucka, resismo da se zaputimo do termalnih izvora u blizini. Ak-Suu znaci bela voda, a povise sela nalazi se banja sa odlicnim mineralnim i termalnim kupatilima. Posle kupke, bilo je vreme da se krene prema gradu...
U Karakol stigosmo nesto posle 10, da bi uspeli da vidimo samo fajront na velikoj stocnoj pijaci. Po gomili nereda koju su ostavili za sobom , mogli smo samo da naslutimo kolika je to pijaca... Nego resismo da se prvo zaputimo do lokalnog bazaara. Miris zacina i Dunganske kuhinje,ukus jela ashlam-fuu koje smo tamo probali, pogled na zardjale Gaz kamione , zene koje prodaju pokrivace i jastuke rucno radjene, muskarce koji prodaju cilime i tepihe... Bazaar... Posto sam kupio izgubljeni peskir, i jedva uspeo da ubedim Mariju da ne pokupuje celu godisnju proizvodnju prekrivaca (koje svakako delom i ja treba da nosim), krenusmo do najinteresantnijeg objekta ovih krajeva.
Na nekih 15-tak minuta hoda od bazaara, nalazi se ovo cudo. Kineska dzamija :D. Objekat izdaleka izgleda kao regularni budistichki hram, medjutim kad mu pridjete... Prvo sto upada u oci je minijaturni drveni minaret, potom polumeseci na krovu objekta i minareta, a zatim natpisi Allah i Muhamed na arapskom :)...
Nisam siguran da je ovo jedini ovakav hram na svetu, ali znam da je jedini u Centralnoj Aziji... Nego, pustise nas da udjemo unutra i razgledamo ovo cudo. Hram je sagradjen pocetkom 20-tog veka, za tri godine, vestinom Kineskog dundjera i njegovih 20 pomocnika. Sagradjen je kompletno od drveta, bez ijednog eksera (kao i crkva u Almati)...
Vratismo se u Ak-Suu, gde nam je gospodja mama ponudila rucak. I kako da odbijemo...
Posle oprostaja krenusmo da hvatamo prevoz za juznu stranu jezera...
Kineska dzamija
Natpisi nad ulazom
Unutrasnjost dzamije
