Desilo se da je u jednom momentu ekskurzija na sever Tajlanda, u Cheing Mai, koju sam sa nestrpljenjem chekao, otkazana i nekolicina mojih prijatelja iz Chom Bunga zajedno sa mnom bejasmo potishteni. Drugi vikend decembra 09.12. - 12.12, kada je ova ekskurzija trebala da se odrzhi je poput onog prvog takodje veliki, buduci da je obuhvacen ogromnim praznikom Kraljevog rodjendana, shto podrazumeva neradni ponedeljak a to vecini Tajlandjana legne k'o budali shamar. Svi koriste ovaj vikend i prelepo vreme da negde odputuju, posete rimotovanu rodbinu i tako svashta neshto.
Osakacenom za put u Cheing Mai, behu mi ponudjene 2 mogucnosti:
1. Sa IAESTE studentima na razmeni u Bangkoku: 3 dana na ostrvu Ko Samet, malom, tropskom ostrvu iz snova sa obecavajucim rajskim plazhama, na istoku Tajlanda... Hmmmm 2. Sa malim i odabranim drushtvom iz Chom Bunga: 3 dana poseta rodnom selu moje dobre drugarice Parichat, u najvecu od svih provincija - Nakhon Rachasimu, poznatiju u narodu kao Korad, smeshtenu u centru Isana, severoistocnog Tajlanda gde zhive mirni ratari, ljudi Tajlanda meshani sa narodom Laosa, veoma ponosni na svoj jezik (Isan) i kulturu. (Moje ime, BoJan, na jeziku Isana znachi Bez-Straha iliti Nebojsha prim. aut.)
Ove dve mogucnosti stavio sam samo da bih se hvalio kako sam mogao da biram a zapravo nista nije moglo da osujeti moju zelju i odluku da se pridruzim svojim tai-drugarima i iskoristim savrshenu priliku da zadjem u pore ruralnog tajlandskog nachina zhivota i sve to dokumetujem na sebi svojstven nachin.
09. 12. 2005. Petak popodne, kombi ChomBung-Bangkok uzurpirala je ekipa u sledecem sastavu: Pa, Ku, Djeng, On, Of i moja malenkost - Ja (chisto da bude u skladu sa tai-imenima). Nista nije bilo unapred isplanirano tako da smo po dolasku u Bangkok seli u prvi bus koji vodi do zheleznichke stanice u blizini aerodroma u isochnom Bangkoku. Buduci da sa vozovima u Tajlandu nikad nisi nachisto po izrazima lica mojih drugara shvatio sam da smo imali srece da uhvatimo jedan za provinciju Buriram, koja lezhi juzhno od Korada a odatle cemo vec nekako stici u Pa-ino rodno selo. Usput, s obzirom na to da jedino Djeng govori engleski, ova ekskurzija se ukazala kao dobra shansa da unapredim znanje tai-jezika. U tu svrhu sa sobom sam poneo svoju "Learn to speak Thai" knjigu. Inache knjiga je vishe nego dobra, izuzetno pregledna i laka za upotrebu, ali je nemoguce uchiti thai samo iz knjige buduci da je "tonalni" jezik, tako da je u kombinaciji sa tai-prijateljima nezamenljivo shtivo. Sa klupe na zheleznichkoj stanici milicajci oterashe neku odrpanu babu. Dosh'o voz.
O vozovima ima dosta toga da se kaze a malo da se ispricha. KAo prvo uzhasno su jeftini. Prvu klasu nisam probao iz politichkih uverenja. Ostale klase su grom i pakao. Ako ste dovoljno veshti da se izborite za sedishte posle dovoljno mnogo vremena shvaticete da je stojanje svakako bolji izor, a vreme je nesto chime zasigurno necete oskudevati u Tajlandskim vozovima imajuci u vidu da su ovi toliko spori da imam utisak da ljudi konstantno ulaze i izlaze, stojao voz ili ne. Sedishta ekstremno neudobna onemogucila su moj pokushaj da prespavam noc, a sve i da sam bio smeshten u najudobnijem krevetu pod sedativima, spavanje ne bi bilo moguce iz sledeceg razloga: Mnoshtvo fantastichno dosadnih trgovaca bez prestanka se shetkaju kroz vagon, agresivno reklamirajuci svoju robu, uglavnom organskog porekla, sve vreme uzvikujuci nazive svojih proizvoda nezamislivo iritantim polu-umornim polu-ochajnim glasovima, a sva imena se gotovo sablasno zavrshavaju dugim samoglasnicima. Celu noc u vozu se aspolutno nista ne chuje niti se pomera - osim njih! Ponekad chitave porodice se udruzhuju u ovakav vid trgovine. Ali kad se voz zaustavi na stanici, sto mu muka, 10 trgovaca napusti vagon, ali ih zato udje 20 novih! Pa sve ispochetka... Pokushao sam da zamislim kakav ekonomski sklop mozhe da natera ljude da im zhivot i posao bude valjanje usoljenih svinjskih shtangli po vagonima trece klase, nocu! Ono shto me svakako fascinira u vezi sa tajlandjanima je da se ljudi ne stide i ne plashe rada. Nema prosjaka, osim onih jako osakacenih, bez nogu i ruku... Svi i svako radi, bez obzira na pol, godine i boju! E moja Srbijo...
Ujutu sunce je granulo a mi smo put prezhiveli nekako naslonjeni jedni na druge. I stigosmo u Buriram na nashu stanicu. Toliko o vozovima...
10. 12. 2005. Nismo mnogo chekali na stanici a Parichatin otac je doshao po nas u svom pik-apu (inace najpopularniji vid vozila medju tajlandjanima). Jedno vreme vozili smo se putevima koji zasluzuju to ime samo zbog povremenog asfalta koje se moze naci u tragovima ne obrazujuci nishta drugo osim ogromnih rupa i uvala. Ako ikada budem otvorio svoj zabavni park, jedna od atrakcija ce biti "ekstremna vozhnja putevima u Tajlandu". Medjutim posle 30 minuta vozhnje kroz ravnice Korada, konachno smo sishli sa "puta" i nastavili u pravcu kuce nashih domacina. Vozhnja po zemljanim putevima je bila znatno podnoshljivija, put je sekao kroz pirinchana polja i povremene listopadne shumarke. To je trajalo sat vremena...
Radnice u pirinchu duz puta...
Kako smo stigli odushevila me je prijatnost njihovog doma. Kuca na stubovima u klasichnom tai-isan stilu, sa ogromnom otvorenom sobom i nekoliko manjih zatvorenih, kuhinjom i trpezarijom, sve na gornjem nivou i sve u drvetu. Dusheci na podu nadkriveni "shatorima" tj. mrezhom protiv insekata. Na donjem nivou su shpajiz i spremishte za svilene bube. Odvojeno tai-style kupatilo.
Ispred kuce nalaze se bachve od gline u kojima skupljaju kishnicu. Iznenadio sam se chinjenicom da kishnicu koriste za pice. Okolo se nalaze banane. Sitne tajlandske dosadne banane :) . Svuda ih ima. Stara Pa-ina baka svakog dana na tremu pravi zachine u velikom keramichkom avanu. Pa-ini roditelji, prijatni ljudi i stvarni domacini ugostili su nas po obichajima. Ruchak na podu, na koji zbog svog degenerichnog sklopa kostiju i ravnih tabana nikako nisam mogao da se naviknem u Tajlandu. Ali to je od svega najmanje bitno jer sam u tom momentu uzhivao u najukusnijem Kao Nijao - domacem lepljivom pirinchu, chuvenom nashiroko, sochnoj pechenoj svinjetini kakvu nikad jeo nisam i finim komadicima przhene govedine uz naravno predivni Som Tam Isan po bakinom receptu i sa bakinim zachinima... Posle toga savrshen popodnevni odmor na drvenom podu velike otvorene dnevne sobe... Imao sam osecaj da je idila nastala upravo ovde, u srcu Isana. Kasnije, pre vechere, obishli smo ovo mestashce. Selo se sastojalo od malog broja drvenih kuca, sve u istom stilu, rashtrkanih jedna pored druge, medju kroshnjama velikog drveca. Sve porodice se bave zemljoradnjom i stocharstvom i na taj nachin shkoluju mladje pripadnike po univerzitetima shirom Tajlanda. Imao sam i priliku (koji sam i iskoristio) da vidim nachin dobijanja chuvene tai-svile u jednoj od susednih kuca. Gostoljubiva i naravno nasmejana domacica je ukratko prosla kroz sve faze svilogojstva a chak mi je i dozvolila da diram simpatichne larve svilene bube... :)
Jednu od najlepshih noci u Tajlandu prespavao sam bash u ovoj ruralnoj porodichnoj atmosferi, pod svilenom mrezhom protiv insekata, pod kojom sam mogao da vidim zvezde... Petlovi nas bez blama probudise u zoru i tada vec svi poustadoshe.
11. 12. 2005. Nakon doruchka krenuli smo u shiri obilazak provincije Nakhon Ratchasima. Imali smo tu chast da nam Parichat bude vodich i vozach u ochevom pik-apu :). Prvo obilazak radnog mesta njenog mladjeg brata, koji sa svojih 19 godina vec ima zhenu i dete. Nakon toga, po planu posetili smo Prasat Pimai, chuveni drevni grad-tvrdjavu u ovoj provinciji, zaostavshtina starog naroda Isana, slichna svim drugim tvrdjavama a opet posebna jer svojom arhitekturom i motivima oslikava duh ovog dela Tajlanda.
Prasat Pimai...
Pogled sa zapadne strane.
Ekipa u kompletnom sastavu izuzev mene koji sam doprineo kreaciji ove fotografije izabravshi ugao i pritisnuvshi okidach. S leva na desno (vashe levo): On, Pa, Djeng, Ku i Of.
Nedaleko od Prasat Pimaia nalazi se park koji bih u najmanju ruku mogao da opishem rechju charoban. Na jezeru velichine fudbalskog igralishta raste gusto isprepleteno granje nekakvog vodenog drveta i obrazuje prirodni lavirint nad povrshinom jezera, sa krovom od upletenih kroshnji! Kroz taj lavirint, na povrshini jezera napravljene se staze koje su u jednom delu poplavljene a drugim delom vode do svetilishta, budine statue, koja se nalazi na sred jezera, ispod kroshnji ovog vodenog rastinja. A oko jezera shetaju slonovi.
Ukazali smo poshtovanje ovom mestu, ruchali u restoranu pored jezera i vratili se u selo... Nismo imali mnogo vremena za odmor jer Pa-ini roditelji su imali nameru i bili sa odusevljenjem podrzani u istoj da nas izvedu u "all you can eat"-restoran u susednom selu. O ovakvom obedu sam vec prichao ranije, mogu samo da dodam na nema boljeg od vechere sa dobrim prijateljima i izvrsnim domacinima. Ovoga puta sve smo dobro zasuli tajlandskim viskijem, pored piva jedinim alkoholnim picem koje se u okolini moze naci. Viski tajlandjani meshaju sa sodom i stavljaju dosta leda tako da se mozhe gustirati satima. Chak i pivo stavljaju led prim. aut. E sad, da li zbog dovoljno efektivne doze viskija sa sodom ili zbog tradicije, Pa-in brat insistirashe da se zhurka nastavi u oblizhnem kafe-karaoke-baru, pri chemu je akcenat na onom KARAOKE. Nisam video narod koji toliko voli da peva a zbog prirode njihovog jezika skoro svi imaju sluha. Na karaoke mashinu mozhete naleteti u sred njive u ataru najzabachenijeg sela! Svaka zhurka pochinje i zavrshava se karaokama. Tako i ova. Pevali su svi, od brata, preko Pa, Ona, konobarice do vlasnika kafane... Jedina stvar koja je mene spasla kontakta sa karaoke-automatom je chinjenica da je ovaj napunjen samo tajlandskim hitovima :). Uz sve to pojeli smo jako mnogo kikirikija u nekoliko izvornih oblika! U trenutku kad je prva osoba medju nama pochela da zeva, svi ustadoshe i krenusmo kuci. Mushkarcu su bili natrpani u prikolicu pik-apa, tako da sam povremeno caskao kompanjonima polu-tai polu-engleskim jezikom a povremeno sam posmatrao poznate zvezde Zimskog Shestougla na nocnom tajlandskom a opet, dobro poznatom nebu...
12. 12. 2005. Posle izvarednog sna, ranom zorom, odvezli smo se do autobuske stanice u Buriramu. Osim putovanja i kuntanja po autobusu, jedan dogadjaj mogu da istakenm kao interesantan. Sedeli smo u sharagama u momentu kad je jedan budistichki monah ushao u autobus. Kontukter nam je prishao i ljubazno zamolio da se premestimo napred, a bilo je gomila slobodnih mesta. Kako je monah seo u sharage, svi iz zadnjeg dela autobusa su se premestili u prednji, sasvim opusteno i u tisini... Zadrzhao sam znak pitanja iznad glave neko vreme a onda sam i pitao.. I dobio ochekivani odgovor - niko ne sme, a narochito ne zhene, da sede monahu iza ledja a najblizhe monahu mora da bude mushkarac... Dovoljno fer :)
Do kraja dana promenivshi 2 autobusa i jedan kombi, stigli smo u Chom Bung. Kada sam sveo rachunicu na kraju ispostavilo se da za tri i po dana odmora u dalekom Isanu, najvishe zahvaljujuci pravim domacinima, nisam potrosio vishe od 1000 dinara, zajedno sa troshkovima puta. Ih, taj Tajland.
