Kashgar

Vec nakon prve kratke shetnje po Kashgaru, u ochi nam je upalo nekoliko interesantnih detalja...

Kapa i nozh

Ujgur koji drzi do svog ujgurstva zivi u neraskidivoj simbiozi sa svoja dva nerazdvojna prijatelja: kapom i nozem. Kapa obavezno skache na glavu pri svakom izlasku iz kuce, chvrsto se za nju hvata, i nameshta se tako da je iz njenog polozaja sasvim jasno da je nishta ne moze naterati da odatle sidje: ujgursku kapu nikada necete videti okachenu na chiviluk, zguzvanu u nervoznim shakama ili kako, parkirana na stolu, ponizno cheka da njen Ujgur dovrshi kebab, popricha sa drugarima ili srkne chaj.

Noshenje kape pochinje kada glava proceni da je zrela, a druzenje sa nozem traje od rodjenja, kada se sveze rodjenom ujgurchetu sechivo stavi pod jastuk, da se jedno na drugo na vreme priviknu. Noz zivi u koznoj futroli o pojasu svog Ujgura, odakle izviruje u svet raznobojno ukrashenom drshkom. Kada dva Ujgura sklapaju dogovor, izmedju sebe, u zemlju na kojoj sede, zabodu nozh da bude treci, svedok da data rech nece biti pogazena i obecanje olako zaboravljeno.

Zenska lepota

Ujgurska zena takodje drzi do svog ujgurstva. Od najmladjih nogu vodi se rachuna o lepoti - vezene koshuljice, tunike jarkih boja i geometrijskih shara, obavezne kape, koje se od mushkih razlikuju po tome shto su zivljih boja, i nose se u detinjim godinama, posle chega glavno mesto zauzima marama.

Marama ima koliko i zena, a i nachina vezivanja otprilike isto toliko. Zenski chlan ovog putnichkog dvojca okushao se u noshenju marame "po ujgurski", ali znatizeljni pogledi i salve smeha ukazuju na diskutabilnu verodostojnost ovog pokushaja. Osim marama, i zenske haljine sa godinama vlasnice postaju sve sharenije i kompleksnije. Da se haljine shiju u kucnoj radinosti uverili smo se na pijaci, gde u kaleidoskopu chipkastih, svilenih, vezenih, zlatnih, sharenih, i kakvih vam dusha ishte materijala, horde zena rasprostiru, premeravaju i odmeravaju tkanine koje bez greshke mozete videti na svakoj od njih, samo prema veshtini i umecu vlasnice uoblichenih u odevni predmet.

U lepoti ujgurskih zena svih uzrasta neizbezno je i farbanje kose kanom, a kao vrhunski znak lepote ovih crnpurastih zena oblih crta lica smatraju se guste, debele, crne obrve, koje se pri korenu nosa spajaju u jednu izlomljenu crtu koja natkriljuje razigran pogled. Zene koje nemaju srecu prirodno chupavih obrva, iscrtavaju ih i dopunjavaju, a sve ovo savrsheno pristaje njihovim licima i jarkoj odeci. Ujguri!? Ali, chekaj malo... Ko su uopshte ti Ujguri? I otkud oni u Kini? I zashto ovde nema Kineza??

Zapadna kineska provincija Sikjang je, istovremeno, i najistochniji deo Istochnog Turkestana, u kome zivi mnoshtvo turkijskih naroda (Kazasi, Kirgizi, Uzbeci, Turkmeni, a medju njima i Ujguri, koji se od ostalih razlikuju po tome shto nemaju svoju drzavu). Sikjang je, zapravo, drzava u drzavi, sa svojim jezikom, pismom, religijom, kulturom, i nezvanicnom, ali opshte prihvacenom vremenskom zonom. Ujguri ne zive u preteranoj ljubavi sa novodoseljenim Kinezima, chiji jezik govore slabo i nerado, i sa kojima zive u geografski istom, ali u svakom drugom pogledu razlicitom svetu, u skladu sa politikom medjusobnog ignorisanja.

Ujgurska lica slichna su evropskim, izuzev blago zakoshenih ochiju; koriste jednu vrstu arapskog pisma, a pet puta dnevno okrecu se u pravcu daleke Meke, koja je, u ovom sluchaju - na zapadu. Naziv Sikjang na mandarinskom kineskom znachi "Nova teritorija", no naziv koji starosedeoci koriste kada govore o svojoj zemlji je jednostavno - Ujguristan.

Mozda najujgurskiji od svih ujgurskih gradova je Kashgar, grad u kome se susrecu severni i juzni krak drevnog Puta svile.

Grad u gradu

Dok pomalo pognuti manevrishete kroz nisko zasvodjene ulice zemljanih nakrivljenih kuca, izmedju dece odluchne da ih bash vi, bash tog momenta fotografishete, istovremeno pazeci na svoj raznjic od celih przenih zumanaca uvaljanih u ljutu paprichicu, ni ne primecujete da ste se odjednom nashli na shirokom bulevaru modernih trznih centara i ovde izuzetno popularnih, nechujnih motora na elektrichni pogon. Eto vas u kineskom Kashgaru, koji sa svih strana opkoljava onaj stari, ujgurski.

Dve kulture opstaju bez previshe meshanja. Tako, postoje dva glavna gradska trga. Ukoliko ste priklonjeniji Alahu, verovatno cete odabrati plato ispred, kazu, najvece dzamije u Kini, Id Kah dzamije, koja je podignuta u periodu 1442.-1444. godine. Ova zuta dzamija prima i do 10.000 ljudi verskim praznicima, a obichnim danima sluzi kao okupljalishte za odmor u hladovini i radoznalo posmatranje prolaznika (nikad ne znash kad moze da naidje stranac...)

Ukoliko ovo bash i nije vasha pricha, verovatno cete odabrati prostran, uredan trg sa lampionima, mosticima i luna-parkom, nad kojim se nadnosi 18 metara visok mermerni Mao, koji sa visine neshto objashnjava svome narodu i narodnostima, a vama u svest priziva popularnu kinesku pesmicu iz minulih dana:

Dva trga nude i dva sasvim razlichita pristupa nocnom zivotu. U prvi sumrak, Ujguri pale veliki video-bim i udobno se, u veselim grupicama, smeshtaju na plochnik odakle ce sa zanimanjem pratiti radnju ujgurskih komedija. (Kolektivno ulichno gledanje filmova prisutno je i tokom dana, na pijacama i u radnjicama, odakle dopiru prepoznatljivi zvuci kung-fu okrshaja, pred napetim licima slepim za ostatak sveta). Kinezi uveche svechano osvetljavaju trg, i na velikoj bini izvode kostimirane komade iz chuvene Pekinshke opere, kao i tradicionalna kineska zavijajucevrishtecavokalno-instrumentalna dela, na potpuno odushevljenje prisutnih Kineza, ali uz izraz blagog neshvatanja na licu ponekog zalutalog sedobradog Ujgura - i nas.

 
Stari Kashgar

Chim veliko belo sunce, koje za dana predano przi oazu na samom rubu pustinje, sedne za horizont, stari Kashgar pomalja nos iz zemljanih kuca, uskih sokaka i pritvorenih kapija, pokazuje se i razliva svojim ulicama kao plimski talas vezenih kapa, dugih sedih brada, crnih magarecih ushiju, sharenih marama, tankih omladinskih brkova i, po poslednjoj modi docrtanih, spojenih damskih obrva.

Armija prodavaca ulichne hrane ne prestaje da viche, cokce usnama, doziva i mami gladne setacke stomake, koji ce na spavanje otici barem duplo tezi. Danju uozbiljen i radan, tek sa odlaskom obdanice, kada strese suncheve okove i rashiri se u toploj vecheri, u kebab-izmaglici, zhagoru shetacha i mirisu tople jagnjetine, stari Kashgar postaje bliska, kao odnekud poznata varosh, u kojoj izgleda kao da sve, pa i mi sami, ima svoje mesto pod Mesecom. Vechernje opushtanje na ulici traje nekoliko sati, a zatim grad josh jednom menja izgled; restoranchici na tochkovima se prilagodjavaju za spavanjac,

odnekud se izvlache cebad i jastuchici, i, kako je kuca daleko, a vec kroz par sati treba ustati i pocheti novi radni dan,stari grad vec oko ponoci zaspiva na ulici, u kolektivnom ritmu uspavanog disanja, mestimichnog hrkanja, i chesto sa neizbezhnom kapom koja glavu chuva i tokom ovih par sati nocnog ulichnog odmora.

~~Legenda o mirisnoj konkubini~~

Nekada davno, pre mnogo leta, u vreme kada je kineski car Quian Long sa svojim trupama osvojio Kashgariju, zhiveshe u gradu Kashgaru devojka Iparhan, unuka chuvenog sufija Abak Hodze.

Iparhan, istini za volju, ne beshe nadaleko chuvena sa svoje lepote; umesto da privlachi zadivljene poglede, svoje je bitke dobijala na drugom polju: za njom su se okretala i svuda je pratila jata chezhnjivih noseva, chije su shirom otvorene nozdrve ochajnichki pokushavale da uhvate, upiju i zadrze svaki srecni molekul vazduha koji se ikada ocheshao o njeno mirisno telo. Kineski car, poznat kao chovek od njuha, pozhele da ugodi svoje presvetlom nosu i svoj harem obogati ovakvim jednim - kuriozitetom.

Kako se careva ne poriche, mirisnu Iparhan umotashe u svilene marame i dadoshe caru na poklon.

Od Kashgara do carskih dvora u Pekingu put je dalek i tezhak, i vodi kroz ogromne vrele pustinje, prashnjave kamene doline i visoke planine. Niko nije znao kako Iparhanina kozha postize svoj jedinstveni miris, ni da li ga, uopshte, moze izgubiti.

No, za svaki slucaj, tokom dugog i napornog putovanja, carska svita je devojku svakodnevno marljivo prala prvoklasnim kamiljim mlekom, shto, kao sto je poznato, moze imati samo blagotvorno dejstvo. Otrgnuta od voljenog Kashgara, Iparhan zapade u nekakvu tugu i duboko, muchno cutanje. Shvativshi da za mirisnu konkubinu srece i zhivota ne moze biti bez pustinjskog peska, zemljanih dzamija nakrivljenih minareta i cenjkanja oko svetlucavih marama (nedeljom, na bazaru), car naredjuje da se usred Pekinga, pod samim devojchinim prozorom, izgradi chitav jedan mali Kashgar, gotovo isti kao onaj pravi shto ostade na dalekoj zapadnoj granici carstva.

Carev napor osta bez rezultata, a Iparhan i dalje mrachna i daleka. Posle dugih besanih noci, u carskoj glavi zasvetle petrolejska lampa i on se doseti, i odjednom sve shvati, i brzo odasla glasnika na konju, koji se vrati sa zlatnim plodovima jojobe, kineske urme, uvezanim u svilenu kashgarsku maramu. Ugledavshi voce svojih zavichajnih snova, Iparhan zivnu, jezik joj se odreshi, ochi zacaklishe, i ona zamirisa jache i opojnije nego ikad do tada, i sa blazhenim osmehom pade domisljatom caru u zagrljaj.

Legenda dalje kaze da je, posle dugog i mirisnog zivota, mrtva Iparhan odneta nazad u Kashgar, gde je sahranjena u velikoj porodichnoj grobnici Abak Hodze, za koju se danas veruje da u njoj pochiva ukupno 72 osoba iz pet generacija. Mauzolej iz 1640. godine je u stanju raspada, shareno oslikane glazirane plochice otpadaju sa kupole i minareta, a svuda unaokolo prostire se ogromno groblje nalik na stotine zutih glinenih brezuljaka.