Neshto vishe od 200km juzhno od Kashgara, na chetvoromedji Kine, Tadzikistana, Afganistana i Pakistana, lezi Tadzichka autonomna oblast, poznata kao Tashkurganska visoravan. Njeni stanovnici su Selekuri, planinski Tadzici, narod sivkastih ochiju koji smatra da je njihov predak - orao. Jezik koji se ovde govori je jedna varijanta farsija, koja nema pisani oblik. Glavni grad oblasti zove se Tashkurgan (tash - kamen, kurgan - kula) i lezhi na visini od 3.600 metara. Prosechna nadmorska visina cele pokrajine iznosi 4.000 m, a sa svih strana je okruzhuju shiljati planinski vrhovi masiva Hindukush, Kunlun i Tjen Shan, koji zajedno chine Istochni pamirski plato. Pamir, "tvrdjava bez vojnika", predstavlja veliku dzombu na kori planete koja, od davnina, zadaje glavobolje putnicima. Josh je Marko Polo pisao da ovde, zbog strashne zime, vatra nije tako svetla, i ima neobichnu boju, a hrana se teshko kuva. (Marko nije znao da krivac za ovo nije zima, nego nizak vazdushni pritisak, koji smo i mi sasvim lepo osetili u vidu visinske bolesti.) Izgradnja karakorumskog puta, koji prelazi Pamir i povezuje Kashgar i Islamabad, trajala je gotovo 20 godina, a za vreme radova poginulo je preko 400 radnika. Put je otvoren samo 6 meseci godishnje, ali ni tada nije sasvim bezbedan - odroni gotovo svakodnevno zatrpaju ili odnesu nekoliko metara puta, pa se brojne ekipe radnika povazda motaju okolo i krpe. Osim nekoliko mesta na kojima je put bio delimichno zatrpan odronjenim stenjem, videli smo i jedan prevrnut kamion, pored puta, dopola u nekoj vodi i, dva dana kasnije, spasilachku ekipu kako ga izvlachi. Plan je bio da, krenuvshi ujutru iz Kashgara, za dana stignemo u Tashkurgan, i tamo prenocimo. Zavidan broj ljudi nam je objasnio da na karakorumskom putu nije moguce stopirati, da nam niko nece stati, ako i stane, da nas svakako nece povesti besplatno, i tako dalje. Strpljivo saslushavshi sve to, krenusmo na stop. Posle 10ak minuta na putu, kraj nas se zaustavljaju besna kola i nakon ekspresne udobne vozhnje, par sati kasnije, besplatno i ruchamo u Tashkurganu. Toliko o tome. Tashkurgan
Dan je bio vedar i topao, veche prohladno i prijatno, a naradno jutro, kada smo, prepuni entuzijazma, ustali rano i istrchali da istrazhujemo gradic - belo, mokro, zamagljeno, sa kishom koja prodire kroz sve, a posebno kroz rupe na djonovima. Poshto se prvi pokushaj shetnje time izjalovio, nash trenutak smo dochekali kada su se oko podne oblaci sasvim razishli. Manja prepreka zeljenoj shtenji je ovoga puta doshla u obliku Kineza-recepcionara, koji je odbio da nam vrati depozit za sobu, pa poshto burna svadja nije upalila, preduzeli smo krajnje mere - kao taoca smo zarobili jedan veliki digitron, a zatim pokazali da je Kinezovo umece vikanja i mahanja rukama prilichno naivno u poredjenju sa nashom iskrenom spremnoshcu da, ako zatreba, udarimo. Ovo je bilo dovoljno da izvojujemo malu pobedu, stavimo rancheve na ledja, i, napokon, krenemo u istrazivanje ovog neobichnog tadzichkog grada. Novi deo grada, koji su, u poznatom komunistichkom stilu, sagradili Kinezi, je sasvim dosadan, sa svom vrcavom originalnoshcu koju sa sobom nosi soc-realizam. Na srecu, na obodu se i dalje nalazi drevni Tashkurgan, sa kockastim kucicama od blata i, malo dalje, ogromnim vlazhnim livadama sa zelenom travom, crvenkastim planinama i ponekom jurtom. Proskitali smo zemljanim putem, proshljapkali polumochvarnim dolinama, a zatim, kroz shikaru i kamenite brezuljke, nekako izbili na karakorumski drum i krenuli, peshke, u pravcu Kashgara. Neshto kasnije, sa nogama po drugi put potpuno mokrim u toku istog dana, ustopirasmo troje Kineza sa bebom, koji nas povezoshe do jezera Karakul. Jezero Karakul Par desetina kilometara severno od grada Tashkurgana, prestaje Tadzichka autonomna oblast, i persijski jezik, a pochinje - kirgiski. Shachica Kirgiza naseljava, sa svojim jurtama, okolinu jezera Karakul (kir.- crno jezero). Ovi Kirgizi ne znaju ni kineski, ni ujgurski, a ni ruski jezik; ne piju kimiz, umesto konja jashu stare motocikle, a o Kirgiziji prichaju nezainteresovano, kao o nechemu apstraktnom i dalekom. Samo jezero lezhi na visini od, prema razlichitim izvorima, izmedju 3.500 i 3.900 metara, i najvishe je jezero na Pamiru. Sa tri strane okruzhuju ga tri planinska vrha - Kongur Tag (7.649 m), Kongur Tiube (7. 530 m), i Mustag Ata, "otac ledenih planina" (7.546 m). Mustag Ata je, prema legendi, nekada bio chovek. Njegove tri kceri behu pametne, ali, nazhalost, nezavidnog fizichkog izgleda, (i bez specijalnih efekata poput Mirisne konkubine), pa podjoshe u svet da trazhe lepotu. Ova potraga im, izgleda, nije lako ishla za rukom, jer se ne vratishe brzo, a njihov otac je chekao, chekao, i onda se, od tuge, okamenio i zaledio, te i sada stoji tamo i cheka, i gleda se u jezeru. Na jezeru Karakul najmanje zanimljivo je samo jezero. Lepo je ono, i lednichko, i vishe puta dnevno potpuno promeni boju u zavisnosti od polozhaja Sunca (sve nijanse plave, zelene, ljubichaste, pa chak i narandzaste dolaze u obzir), itd, ali ono shto je nas u potpunosti opchinilo su prostrane grbaste doline ispod snezhnih vrhova, ispresecane potochicima i barama, na kojima nesmetano zhive velika krda miroljubivih i pitomih - kamila i jakova. Jak nas je ocharao u najkracem mogucem roku. Ova nadasve simpatichna i potpuno mirna zivotinja poseduje veliki grudni kosh, prilagodjen razredjenom vazduhu na visinama na kojima zhivi.
Jak ce vas, medjutim, drage volje primiti u svoje drushtvo na visokim goletnim prostranstvima poput ove na Pamiru. Gotovo chitavo popodne proveli smo u njihovom dobrocudnom drushtvu - za njih ne znamo, ali mi ovaj susret necemo zaboraviti lako. Prve komshije jakova su dzinovske azijske kamile, pomalo neochekivane u snezhnoj scenografiji, ali jednako dobrocudne i pune gostoprimstva. Lagan oblik visinske bolesti koji smo iskusili manifestovao se u najvecoj meri kroz neobichan, vrlo plitak san prepun snova i chestih budjenja. Kada se naglo probudite, chini vam se da vas hvata vrtoglavica i neka daleka muchnina, ali niste sasvim sigurni da li sve to osecate ili i dalje sanjate. Tokom dana, jedino shto zapazhate je da je hodanje mnogo lakshe ako istovremeno ne prichate i ne skachete od odushevljenja, ali da se i tako prilichno brzo zadishete. ~~Sharamik~~ Sharamik, veliki ujgurski heroj, pada, oseca da ce umreti; razmishlja kako je othranio cerku, pa je dao proscu; konja, pa ga dao drzavi; jagnje, pa ga zrtvovao velikom kanu. Onda pochinje da peva:
Nocimo u jurti jedne kirgiske porodice na samoj obali jezera. Nakon vechere, zamire zvuk motora koji nashe domacine nose u selo gde ce oni spavati, a nasha jurta tone u tishinu. Malo dalje, u mraku, cuti staro kirgisko groblje, shachica zemljanih grobnica okrunjenih i napuklih od sunca i vetra, od kojih se jedan grob popeo visoko u brdo, na strmu liticu, odakle se, mozda, najbolje vidi celo jezero, i gde se najvishe oseca vetar.
U krugu tankog plamena prelivaju se shareni shirdaci, po chijim ivicama, iz mraka i u mrak, u vezenoj shari klizne oblik nalik na orla, savijenu granchicu, ovnove rogove, ili nepoznat, nestvaran cvet. A dok u polusnu stiskamo trostruki vezeni pokrivach od kamilje dlake, iznenada zachujemo trupkanje, a zatim i odskora poznato frktanje kroz jakove nozdrve. Iz na jedvite jade zagrejane postelje izlachi nas zvuk pljuskanja i gacanja kroz vodu tik uz nashu jurtu; provirujemo kroz teshki vuneni zastor, i gledamo neobichnu povorku jakova kako polako, jedan za drugim, ulaze u kao ogledalo mirnu jezersku vodu, i korachaju kroz nju u mukloj tishini, kao jedina pokretna bica u ovoj pamirskoj noci.
|
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.