1. Ja'njetina

Ujgur, kao svaki dobar musliman, ne voli svinju, a voli ovcu. Tu svoju ljubav prema ovci pokazuje uglavnom tako shto je vodi svuda sa sobom, ali i prozhdire u ogromnim kolichinama. Nije lako pronaci proizvod u kome, veshto skriveno i maskirano, ne chuchi jagnje.

Od raznobojnog zelatinastog sala (roze, narandzasto, plavo...) koje se seche u kockice i rezance, preko rumenih hlepchica punjenih jagnjetom i jagnjecih srca nabodenih na shtapic, pa sve do jagnjecih trupova koji, crveni, odrani, vise na ulici, i na licu mesta se obradjuju sekiricom i peku - ljubitelj jagnjetine verovatno ce pomisliti da je umro i dospeo u raj, gde se zivi u oblacima jagnjeceg dima.

2. Pljuvanje

Kina je od davnina poznata kao pljuvachka zemlja, shto putnik u ove krajeve vrlo brzo iskusi kako zvuchno, tako i vizuelno i olfaktorno. Ipak, teshko je reci ko se od koga nauchio pljuvanju - Kinezi od Ujgura, ili Ujguri od Kineza. Ako su Ujguri, kao mladja, i slabije razvijena civilizacija, ovu kulturnu tekovinu primili od sedmomilenijumskog carstva, moze se slobodno reci da su u njenoj eksploataciji ispoljili zavidan talenat i, mozda, nadmashili svoje uchitelje.

Pljuvanju prethodi priljezno prochishcavanje grla, tokom koga se nepozeljna technost, uz odgovarajuce zvuchne efekte, sakuplja, chini se, iz najdubljih i najskrivenijih kutaka organizma. Kada su pripreme zavrshene, pljuvachka se eruptivno izbacuje u pravcu plochnika, kome su generacija pljuvacha dale specifichnu patinu i aromu.

Putniku iz gutachkih civilizacija ponekad se, po dolasku u pljuvachku civilizaciju, uchini kako je sve to strashno nepristojno i za svaku osudu. Prosechan Ujgur ili Kinez verovatno bi bio sasvim zgranut kada bi otkrio da postoje takve divljachke zemlje u kojima se nepotrebna sluzava izluchevina, u ime kulture i higijene, jednostavno - guta.

3. Guzvanjac

Ujguri vole guzve. Da nije tako, ne bi se, po pravilu, uvek zaletali tamo gde je guzva najveca, odluchni da upravo tuda, ne brojeci zrtve i ne obracajuci paznju na lichnu i kolateralnu shtetu, proteraju svoj motorchic sa prikolicom (punom lubenica, dasaka, ovaca, kokoshaka ili drugih Ujgura) ili magarecu zapregu slichnog sadrzaja. Uobichajeni uzvik je "bojsh, bojsh" - michi se, gazim. To, naravno, ne vazi za one srecnike koji imaju neku vrstu sirene. Posedovanje sirene dovoljan je razlog da se sa njenim korishcenjem nikada ne prestane. Bez obzira da li stoji ili se krece, da li je u saobracajnoj guzvi ili je, podlom igrom sudbine, samo na shirokom bulevaru, ujgursko vozilo, radosno shto postoji, svima gromko obznanjuje svoje prisustvo.

Uprkos nezamislivoj buci, pregazenim stopalima i ostalim rezultatima ovakvog pristupa javnom zivotu, ni na jednom licu necete opaziti i najmanji trag nervoze: zachuvshi prodorni zvuk sirene, Ujgur se refleksno pomera za par santimetara, uopshte ne rasipajuci vreme i energiju da pogleda ko mu to, upravo, tochkom prelazi preko noge.

4. Zubi

Kirgizija voli zlatne zube, a u Ujguristanu su u modi beli. Naravno, ne pravi.

Vece ulice imaju destine malih zubarskih ordinacija, kroz chija otvorena vrata vidimo najmodernije zubarske stolice i osoblje u belim mantilima, shto sve pomalo odudara od gradskog okruzenja kojima dominiraju magarece zaprege i chereci zhivog mesa.

Desetine mashtovito osmishljenih reklamnih tabli mame mushterije u ordinaciju: fotografije ogromnih crnih zuba, desni u nezavidnom stanju ili stilizovana romantichna shaputanja zenskog i mushkog zubala, poruke su na koje nijedan vlasnik zuba nece ostati gluv. Da sve to nisu samo prazna obecanja, svedochi bleshtavo beli osmeh zalepljen na prozore ordinacija, kao i na lica bakica i dekica na nedeljnoj pijaci.


5. Odgajanje dece

Srpske tetke, ujne, bake i strine bile bi iskreno pogodjene nachinom podizanja dece u Ujguristanu.

Ovde ne samo shto se deca ne umotavaju u desetak slojeva odece (da se jadno ne smrzne), ne nutkaju hranom svaki chas (da ne ostane gladno) i oko njih ne obigrava armija andjela chuvara koji brinu da se neshto ne desi ("ne tamo!", "pazi da ne padnesh", "ne diraj to, prljavo je!" itd), vec je situacija potpuno drugachija.

Kako je cela porodica ukljuchena u proces rada, i ne postoji institucija jaslica ili vrtica, bebe i malu decu nema ko da chuva kod kuce, pa se ona mogu zateci na najneochekivanijim mestima.

Bebe od nekoliko meseci spavaju na cebencetu ispod zaprege sa lubenicama, sede na sred ulice izmedju uzurbanih nogu, igraju se na tezgama sa povrcem na pijaci - da vec sa 5-6 godina i sama pochnu na licu mesta da peku zanat, i ne primetivshi razliku izmedju igre i posla.

Kako se nema vremena i sredstava da se detetu, josh uvek bez razvijenih higijenskih navika, svaki chas brishe guza, oprobani patent (star koliko i kineska civilizacija, kao motiv prisutan na klasichnim delima kineske likovne umetnosti) predstavljaju specijalne dechje pantalonice, rasechene izmedju nogu, tako da dete nesmetano moze da obavi malu ili veliku nuzdu gde god da se zatekne, a da to ne omete preterano ni njega ni njegovu okolinu.

Gomile obuchene a opet gologuze dece koja sede u prashini i bave se svojim stvarima sasvim su uobichajena pojava, i niko na njih ne obraca posebnu paznju osim osetljivih zapadnjachih dusha, koje se uspaniche i kada im pchela pridje na

blizinu od dva metra, ili ne daj boze dune vetric a oni nemaju pri ruci shal (daleko bilo)... Pa ipak, i deca odgajena po prashnjavim budzacima pijace izgleda izrastu u sasvim zdrave i jake ljude, pride i neshto priviknutije za uslove zhivota neshto zahtevnije od onih na koje smo mi navikli...

6. Ujgur i stranac

Ujguri su, najblaze recheno, potpuno zgranuti kada vide stranca, i nije retkost videti stoletnog sedobradog starca, sa ujgur-kapicom, odevenog u togu, kako je razrogachio ochi, otvori usta, i u potpunom zaprepashcenju i samozaboravu zuri u vas, kao da upravo vodi teshku unutrashnju bitku da li ili ne poverovati svojim ochima.

Deca su, takodje, hipnotisana, ljudi i zene se smeshkaju uz gurkanje laktovima, ili daju sebi odushka eksplozijom grohotnog smeha. Gledate sebe: kineske patike kupljene na buvljaku u Kirgiziji, kineske pantalone kupljene u Srbiji, obichna bela majica. Shta, kog djavola...

Posle nekog vremena provedenog u Sikjangu, zatichete sebe kako, mljackajuci jagnjeci kebab tesno priljubljeni uz saputnika i sluchajne prolaznike, sa nakrivljenom kapom, dobro otpljunuvshi u stranu, razmishljate o tome kako vam zubi i nisu idealno beli, a pri sluchajnom pogledu u ogledalo usne vam se, sasvim mahinalno, shire u jedan veliki, iskreni - osmeh...