1. Ja'njetina Ujgur, kao svaki dobar musliman, ne voli svinju, a voli ovcu. Tu svoju ljubav prema ovci pokazuje uglavnom tako shto je vodi svuda sa sobom, ali i prozhdire u ogromnim kolichinama. Nije lako pronaci proizvod u kome, veshto skriveno i maskirano, ne chuchi jagnje.
Od raznobojnog zelatinastog sala (roze, narandzasto, plavo...) koje se seche u kockice i rezance, preko rumenih hlepchica punjenih jagnjetom i jagnjecih srca nabodenih na shtapic, pa sve do jagnjecih trupova koji, crveni, odrani, vise na ulici, i na licu mesta se obradjuju sekiricom i peku - ljubitelj jagnjetine verovatno ce pomisliti da je umro i dospeo u raj, gde se zivi u oblacima jagnjeceg dima.
2. Pljuvanje Kina je od davnina poznata kao pljuvachka zemlja, shto putnik u ove krajeve vrlo brzo iskusi kako zvuchno, tako i vizuelno i olfaktorno. Ipak, teshko je reci ko se od koga nauchio pljuvanju - Kinezi od Ujgura, ili Ujguri od Kineza. Ako su Ujguri, kao mladja, i slabije razvijena civilizacija, ovu kulturnu tekovinu primili od sedmomilenijumskog carstva, moze se slobodno reci da su u njenoj eksploataciji ispoljili zavidan talenat i, mozda, nadmashili svoje uchitelje. Pljuvanju prethodi priljezno prochishcavanje grla, tokom koga se nepozeljna technost, uz odgovarajuce zvuchne efekte, sakuplja, chini se, iz najdubljih i najskrivenijih kutaka organizma. Kada su pripreme zavrshene, pljuvachka se eruptivno izbacuje u pravcu plochnika, kome su generacija pljuvacha dale specifichnu patinu i aromu. Putniku iz gutachkih civilizacija ponekad se, po dolasku u pljuvachku civilizaciju, uchini kako je sve to strashno nepristojno i za svaku osudu. Prosechan Ujgur ili Kinez verovatno bi bio sasvim zgranut kada bi otkrio da postoje takve divljachke zemlje u kojima se nepotrebna sluzava izluchevina, u ime kulture i higijene, jednostavno - guta. 3. Guzvanjac
Ujguri vole guzve. Da nije tako, ne bi se, po pravilu, uvek zaletali tamo gde je guzva najveca, odluchni da upravo tuda, ne brojeci zrtve i ne obracajuci paznju na lichnu i kolateralnu shtetu, proteraju svoj motorchic sa prikolicom (punom lubenica, dasaka, ovaca, kokoshaka ili drugih Ujgura) ili magarecu zapregu slichnog sadrzaja. Uobichajeni uzvik je "bojsh, bojsh" - michi se, gazim. To, naravno, ne vazi za one srecnike koji imaju neku vrstu sirene. Posedovanje sirene dovoljan je razlog da se sa njenim korishcenjem nikada ne prestane. Bez obzira da li stoji ili se krece, da li je u saobracajnoj guzvi ili je, podlom igrom sudbine, samo na shirokom bulevaru, ujgursko vozilo, radosno shto postoji, svima gromko obznanjuje svoje prisustvo. Uprkos nezamislivoj buci, pregazenim stopalima i ostalim rezultatima ovakvog pristupa javnom zivotu, ni na jednom licu necete opaziti i najmanji trag nervoze: zachuvshi prodorni zvuk sirene, Ujgur se refleksno pomera za par santimetara, uopshte ne rasipajuci vreme i energiju da pogleda ko mu to, upravo, tochkom prelazi preko noge. 4. Zubi Kirgizija voli zlatne zube, a u Ujguristanu su u modi beli. Naravno, ne pravi.
Srpske tetke, ujne, bake i strine bile bi iskreno pogodjene nachinom podizanja dece u Ujguristanu.
Bebe od nekoliko meseci spavaju na cebencetu ispod zaprege sa lubenicama, sede na sred ulice izmedju uzurbanih nogu, igraju se na tezgama sa povrcem na pijaci - da vec sa 5-6 godina i sama pochnu na licu mesta da peku zanat, i ne primetivshi razliku izmedju igre i posla.
blizinu od dva metra, ili ne daj boze dune vetric a oni nemaju pri ruci shal (daleko bilo)... Pa ipak, i deca odgajena po prashnjavim budzacima pijace izgleda izrastu u sasvim zdrave i jake ljude, pride i neshto priviknutije za uslove zhivota neshto zahtevnije od onih na koje smo mi navikli... 6. Ujgur i stranac Ujguri su, najblaze recheno, potpuno zgranuti kada vide stranca, i nije retkost videti stoletnog sedobradog starca, sa ujgur-kapicom, odevenog u togu, kako je razrogachio ochi, otvori usta, i u potpunom zaprepashcenju i samozaboravu zuri u vas, kao da upravo vodi teshku unutrashnju bitku da li ili ne poverovati svojim ochima.
|
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.