Stranac je čudan. Drugačiji je od Kineza, bledunjav, nosat, manje pljuje, na leđima vuče svoje stvari i nikada ne gleda svoja posla, nego uvek želi nešto nemoguće, svuda zabada nos i ponaša se, u najmanju ruku, neuračunljivo.
Neće da pogleda Kineski zid koji je, pošto se srušio od starosti, ponovo sazidan 1988. godine. Neće da pogleda hram iz koga su proterani sveštenici, da bi zatim bio do temelja spaljen i, koju deceniju kasnije, specijalno za turiste, ponovo sazidan tako da izgleda sasvim drevno. Neće da sedne u taksi, nego se radije baca na mazohističko pešačenje od sto metara. I, što je najčudnije, odbija da sav svoj novac da onima kojima je, izgleda, uprkos skupim kolima i odeći po poslednjoj modi, novac ipak potrebniji nego njemu koji kroz rupe na đonovima stupa u prisan odnos sa najrazličitijim supstancama koje prekrivaju kinesko tle. Sve ove strančeve sumanute ideje i apsurdna ponašanja izvor su nesporazuma, nervoznog smeha, čuđenja, belog nerazumevanja, a često i parališućeg straha, koje međunarodni susret izaziva kod prosečnog stanovnika Narodne republike... Pored toga što mu, po svoj prilici, fali koja daska, strancu maniri nisu jača strana, a očigledno je i specijalista za cepanje dlake načetvoro.
Nesretni Kinez prvo će pokušati da se jeftino izvuče - sa kiselim osmehom, žustrim odmahivanjem dlanom i izgovaranjem reči ''meyo'' (nema), ili, ukoliko je lingvistički potkovaniji - ''no, no'', često i pre nego što je čuo pitanje. Ako stranac nastavi da insistira, Kinez će se ukočiti, obliće ga hladan znoj, ali će rešiti da stoički podnese mučnu situaciju i sačeka da napasnik odustane i ode. Što duže stranac insistira, to se dublje Kinez ukopava u svom nerazumevanju. 1. Obredni ples Posle nepromišljenog prežderavanja egzotičnom a jeftinom hranom, stranac, šetajući nepoznatom ulicom nepoznatog grada u nepoznatoj zemlji, oseti poznatu potrebu.
Stranac skakuće, ječi, maše rolnom koja se već razmotala, bunca, a zatim otrčava nekuda. Kinez ostaje da stoji na ulici, zamišljen: ne zna šta je tačno video, ali oseća strahopoštovanje. 2. Časovničar Kada se otvara granični prelaz? - pita stranac, na engleskom, ženu koja radi u birou za turističke informacije u pograničnom gradiću. Ona, očigledno, nikada nije čula za taj jezik. Stranac širi mapu i pokazuje prstom. Ovo je Kina. Ovo je Mongolija. Klim glavom, razumemo se. Linija između, to je granica. Klim. Stranac pokazuje kineski karakter za ''otvoreno'', zatim pokazuje na zidni sat, i čeka. Kineskinja ljubazno trepće. Ponovo: granica, otvoreno, sat. Kina, Mongolija, granica. Otvoreno, zatvoreno, sat. Kineskinji je neprijatno. Pokušava da nasluti zašto stranac želi da uzme njen zidni sat, odnese ga na granicu, i tamo ga otvori. No, no. 3. Nevidljivi zid
4. Matematika Stranac sedi u vozu, i pored njega prolazi Kineskinja u uniformi železničkog radnika, gurajući kolica sa voćem.
Stranac joj gura u ruku 5, i ona, kao probuđena iz sna, žurno odlazi. Onih 0.40 nadoknadiće iz svog džepa. Samo kad je prošlo. 5. Prečica Stranac vuče svoje torbe kroz hodnike ogromne železničke stanice, pokušavajući da nađe peron dva. Penje se na sprat, i nailazi na ženu u uniformi, koja stoji na vratima. Pokazuje joj kartu, a ona pokušava da mu je istrgne i pocepa. Stranac joj otima kartu i pokazuje, na njoj, broj dva. Kineskinja shvata i pokazuje na pod: dole. Stranac upitno pokazuje na stepenice koje vode dole. Kineskinja odmahuje šakom i opet pokazuje pod. Aha, misli stranac, to je ovde. Kineskinja opet odmahuje i pokazuje na pod, uz promrmljanu englesku reč ''down''. Znači, ipak je dole. Ali ne stepenicama. Stranac gleda u pod: crn, mermerni, teško se prolazi kroz njega. Na kraju se odlučuje za oprobanu metodu i ipak silazi stepenicama. Na spratu niže ostavlja torbe pored zida, i proverava da li je na pravom mestu pokazujući kartu drugoj železničkoj radnici. Ona mu otima kartu, cepa je, i pokazuje rukom: da, to je ovde, prođite. Stranac odlazi tri metra dalje, uzima svoje torbe, i vraća se. Kineskinja je zbunjena. Kako stranac misli da prođe sa pocepanom kartom? No, No.
Dve priče iz metroa jedan Kinezi imaju jedinstven osećaj zajedništva: kud jedan krene, drugi ga slede. Dolazite da kupite kartu za metro, uočavate ogroman red pred šalterom, i stajete, prirodno, na kraj. Posmatrate, i primećujete da postoje dva šaltera. Oba rade. Na oba stoji identičan natpis. Ispred jednog ne čeka niko, ispred drugog je dvadesetak ljudi. Pošto ste već neko vreme u Kini, razvili ste nekakav instinkt za preživljavanje, koji vas, već sledećeg trenutka, navodi da napustite svoj red i kupite kartu na drugom šalteru, na kom nema gužve. Kinezi iz vašeg reda sada su videli da je i drugi šalter otvoren, ali niko neće istupiti iz kilometarskog reda. Strpljivo će sačekati, jedan po jedan kupiti svoju kartu, i stati na pokretne stepenice koje vode do metroa. dva Kada se metro zaustavi i vrata se otvore, oni unutra požele da su napolju, a oni napolju neodoljivo požele unutra, te se i jedni i drugi zalete da neodložno prođu kroz jedna ista vrata i jedni kroz druge, slepi za sve ostale, i nastaje neviđeno guranje i gaženje. Ljudi čekaju metro. Stiže policajka. Na pločniku su ucrtane strelice i linije gde će se, kada metro stane, nalaziti vrata.
Zatim se, u trenutku munjevitog prosvetljenja, svi odjednom zaleću u otvorena vrata kroz koja upravo izlazi reka ljudi, i ponovo biva uspostavljen prirodni poredak stvari. |
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.