Stranac je čudan. Drugačiji je od Kineza, bledunjav, nosat, manje pljuje, na leđima vuče svoje stvari i nikada ne gleda svoja posla, nego uvek želi nešto nemoguće, svuda zabada nos i ponaša se, u najmanju ruku, neuračunljivo.

Neće da pogleda Kineski zid koji je, pošto se srušio od starosti, ponovo sazidan 1988. godine. Neće da pogleda hram iz koga su proterani sveštenici, da bi zatim bio do temelja spaljen i, koju deceniju kasnije, specijalno za turiste, ponovo sazidan tako da izgleda sasvim drevno. Neće da sedne u taksi, nego se radije baca na mazohističko pešačenje od sto metara. I, što je najčudnije, odbija da sav svoj novac da onima kojima je, izgleda, uprkos skupim kolima i odeći po poslednjoj modi, novac ipak potrebniji nego njemu koji kroz rupe na đonovima stupa u prisan odnos sa najrazličitijim supstancama koje prekrivaju kinesko tle. Sve ove strančeve sumanute ideje i apsurdna ponašanja izvor su nesporazuma, nervoznog smeha, čuđenja, belog nerazumevanja, a često i parališućeg straha, koje međunarodni susret izaziva kod prosečnog stanovnika Narodne republike...

Pored toga što mu, po svoj prilici, fali koja daska, strancu maniri nisu jača strana, a očigledno je i specijalista za cepanje dlake načetvoro.

Kada mu donesu jelovnik na engleskom, s dirljivom pažnjom sročen upravo za njega, stranac traži da mu donesu na kineskom, a zatim poredi ta dva i pita zbog čega u engleskom cene imaju dodatnu cifru; cenjka se oko sobe, u radnji traži da mu se vrati kusur, a u Internet-kafeu, gde mu za sat vremena traže 20 juana, kucka prstom po tabli na kojoj, na kineskom, jasno piše da sat košta 2 juana.

Od stranca se, iznad svega, očekuje da gleda svoja strana posla, a ne da prilazi ljudima i gnjavi ih. Kada ga stranac oslovi, Kinez se svim silama trudi da se spase iz neprijatne situacije, istovremeno se boreći protiv galopirajućeg napada panike.

Nesretni Kinez prvo će pokušati da se jeftino izvuče - sa kiselim osmehom, žustrim odmahivanjem dlanom i izgovaranjem reči ''meyo'' (nema), ili, ukoliko je lingvistički potkovaniji - ''no, no'', često i pre nego što je čuo pitanje. Ako stranac nastavi da insistira, Kinez će se ukočiti, obliće ga hladan znoj, ali će rešiti da stoički podnese mučnu situaciju i sačeka da napasnik odustane i ode. Što duže stranac insistira, to se dublje Kinez ukopava u svom nerazumevanju.

1. Obredni ples

Posle nepromišljenog prežderavanja egzotičnom a jeftinom hranom, stranac, šetajući nepoznatom ulicom nepoznatog grada u nepoznatoj zemlji, oseti poznatu potrebu.

Prilazi slučajno odabranom Kinezu, i zavereničkim glasom izgovara: toalet. Kinez uplašeno odmahuje rukom, ali stranac je uporan: vadi iz ranca rolnu toalet-papira i gura je nesrećnom Kinezu pod nos: toalet.

Kinez ne želi da kupi strančev toalet-papir, pa ponovo odmahuje šakom. Strancu izbijaju graške znoja po čelu. Pokazuje na svoj stomak, maše toalet-papirom, zatim opet pokazuje na svoj stomak i, za svaki slučaj, ubacuje i bolnu grimasu. Kinez, konačno, shvata: u pitanju je neki neobičan ritual iz daleke zemlje – neka vrsta spontane kulturne razmene. Stranac pokušava da izgovori kinesku reč za toalet, cesuo, ali tonovi nisu dobri, pa ne vredi.

Stranac skakuće, ječi, maše rolnom koja se već razmotala, bunca, a zatim otrčava nekuda. Kinez ostaje da stoji na ulici, zamišljen: ne zna šta je tačno video, ali oseća strahopoštovanje.

2. Časovničar

Kada se otvara granični prelaz? - pita stranac, na engleskom, ženu koja radi u birou za turističke informacije u pograničnom gradiću. Ona, očigledno, nikada nije čula za taj jezik. Stranac širi mapu i pokazuje prstom. Ovo je Kina. Ovo je Mongolija. Klim glavom, razumemo se. Linija između, to je granica. Klim. Stranac pokazuje kineski karakter za ''otvoreno'', zatim pokazuje na zidni sat, i čeka. Kineskinja ljubazno trepće. Ponovo: granica, otvoreno, sat. Kina, Mongolija, granica. Otvoreno, zatvoreno, sat. Kineskinji je neprijatno. Pokušava da nasluti zašto stranac želi da uzme njen zidni sat, odnese ga na granicu, i tamo ga otvori. No, no.

3. Nevidljivi zid

Stranac dolazi do Kineskog zida, ali ga zid trenutno ne zanima: on bi, zapravo, samo da prođe pored i ode do morske obale. Kinez koji prodaje ulaznice za zid ga primećuje i maše mu rukom, pokazujući oduševljeno u pravcu zida.

Stranac nastavlja svojim putem. Kineza obuzima panika: stranac, očigledno, ne vidi Kineski zid. Treba mu pomoći. Stranci treba da gledaju kineske zidove, a ne da skitaju ko zna gde. Kinez počinje da cupka u mestu, maše obema rukama i ispušta poluartikulisane krike. Jedva se odupire porivu da glupog stranca silom ugura kroz ulaz. Stranac prolazi pored zida i odlazi svojim putem. Kinez, u neverici, više nije siguran da se sve ovo zaista dogodilo. Možda je samo sanjao stranca.

4. Matematika

Stranac sedi u vozu, i pored njega prolazi Kineskinja u uniformi železničkog radnika, gurajući kolica sa voćem.

Stranac joj mahne rukom, i ona se sledi: celog života znala je da bi se ovako nešto moglo dogoditi, ali se uvek nadala da neće. Stranac pokazuje kutiju sa iseckanom dinjom, na kojoj je napisana cena: 5,40.

Kineskinja stoji u trenutnom napadu paralize. Stranac uzima dinju, pruža 6, i čeka kusur. Kineskinja se znoji i gleda nekud u daljinu. Stranac pokazuje na cenu, zatim na pare. Kineskinja gleda pare i pokušava da se nasmeši, misleći - sve se ovo i nije moralo desiti. Stranac ponovo pokazuje na cenu: 5,40, i zatim joj pruža novac: 6. Kineskinja gleda kroz njega, kao da pokušava da se, u mislima, prebaci negde daleko odatle.

Stranac joj gura u ruku 5, i ona, kao probuđena iz sna, žurno odlazi. Onih 0.40 nadoknadiće iz svog džepa. Samo kad je prošlo.

5. Prečica

Stranac vuče svoje torbe kroz hodnike ogromne železničke stanice, pokušavajući da nađe peron dva. Penje se na sprat, i nailazi na ženu u uniformi, koja stoji na vratima. Pokazuje joj kartu, a ona pokušava da mu je istrgne i pocepa. Stranac joj otima kartu i pokazuje, na njoj, broj dva. Kineskinja shvata i pokazuje na pod: dole. Stranac upitno pokazuje na stepenice koje vode dole. Kineskinja odmahuje šakom i opet pokazuje pod. Aha, misli stranac, to je ovde. Kineskinja opet odmahuje i pokazuje na pod, uz promrmljanu englesku reč ''down''. Znači, ipak je dole. Ali ne stepenicama. Stranac gleda u pod: crn, mermerni, teško se prolazi kroz njega. Na kraju se odlučuje za oprobanu metodu i ipak silazi stepenicama. Na spratu niže ostavlja torbe pored zida, i proverava da li je na pravom mestu pokazujući kartu drugoj železničkoj radnici. Ona mu otima kartu, cepa je, i pokazuje rukom: da, to je ovde, prođite. Stranac odlazi tri metra dalje, uzima svoje torbe, i vraća se. Kineskinja je zbunjena. Kako stranac misli da prođe sa pocepanom kartom? No, No.

Dve priče iz metroa

jedan

Kinezi imaju jedinstven osećaj zajedništva: kud jedan krene, drugi ga slede. Dolazite da kupite kartu za metro, uočavate ogroman red pred šalterom, i stajete, prirodno, na kraj. Posmatrate, i primećujete da postoje dva šaltera. Oba rade. Na oba stoji identičan natpis. Ispred jednog ne čeka niko, ispred drugog je dvadesetak ljudi.

Pošto ste već neko vreme u Kini, razvili ste nekakav instinkt za preživljavanje, koji vas, već sledećeg trenutka, navodi da napustite svoj red i kupite kartu na drugom šalteru, na kom nema gužve.

Kinezi iz vašeg reda sada su videli da je i drugi šalter otvoren, ali niko neće istupiti iz kilometarskog reda. Strpljivo će sačekati, jedan po jedan kupiti svoju kartu, i stati na pokretne stepenice koje vode do metroa.

dva

Kada se metro zaustavi i vrata se otvore, oni unutra požele da su napolju, a oni napolju neodoljivo požele unutra, te se i jedni i drugi zalete da neodložno prođu kroz jedna ista vrata i jedni kroz druge, slepi za sve ostale, i nastaje neviđeno guranje i gaženje.

Ljudi čekaju metro. Stiže policajka. Na pločniku su ucrtane strelice i linije gde će se, kada metro stane, nalaziti vrata.

Policajka postrojava ljude pokazujući im, palicom, gde da stanu: ti tamo, ti ovde.

Kada metro stigne i vrata se otvore, izlaziće se kroz srednji deo vrata, a ulaziti bočno, uz levu i desnu ivicu vrata, i tako neće biti guranja. Ljudi poslušno staju tamo gde im palica pokaže.

Metro stiže, ali staje tako da vrata ne dolaze na svoje (na pločniku ucrtano) mesto, nego metar i po dalje. Postrojeni ljudi su izigrani: ispred njih uopšte nema nikakvih vrata.

Oklevaju, upitno gledajući u policajku, koja skreće pogled i pravi se da upravo sada kucka veoma važnu poruku u mobilni.

Zatim se, u trenutku munjevitog prosvetljenja, svi odjednom zaleću u otvorena vrata kroz koja upravo izlazi reka ljudi, i ponovo biva uspostavljen prirodni poredak stvari.