Bus pun ušminkanih Italijana, priprostih Rumuna, crnomanjastih Indusa i debelih Senegalki, tocilja se niz Emilijev put. Fermata Porta di San Felice... Velika drevna kapija, drum se pretvara u kaldrmisanu ulicu sa zasvođenim trotoarima... Visoke crvenkaste i narandžaste kuce, gužva, mirisi svežeg slatkog peciva, mračne radnjice prepune ogromnih, mirisnih koturova na kojima je istačkano Parmigano Reggiano... U daljini se naziru dve čudne, vitke građevine, jedna neobično visoka, a druga opasno nakrivljena. Put je sve širi, pred očima se ukazuju grandiozne crkve, mnoštvo stubova, zidine sa puškarnicama, kupole, tornjevi, ogromni trgovi, u pozadini obronci Apenina... Dobrodošli u Bolonju!
 |
| Bolonja sa kule Asineli: u centru je Piazza Maggiore, a na vrhu brda u sredini crkva svetog Luke |
Via Emilia
Kad je imperator Marko Emilius Lepidus uvideo da bi bilo zgodno povezati severne krajeve sa Rimom, via Flaminia, novosagrađeni put koji je Rim spajao sa Jadranom, dobio je nastavak. Tako je 187. godine pre Hrista nikao još jedan od puteva, koji, kao i svi ostali, vodi u Rim. Via Emilia, 259 kilometara, od Ariminuma (Riminija) do Placentie (Pijaćence), pravo kroz plodne doline reke Po, tik uz Apenine... Na tako lepom parčetu zemlje, počele su da niču rimske kolonije, jedna za drugom: Bononia (Bolonja), Mutina (Modena), Regium (Ređo Emilija), Parma... Prva i najvažnija, dobila je ime po keltskim plemenima Boii koji su se tu još ranije zgodili (a koji su se muvali i po srednjoj Evropi, pa eto zašto se i Češka (Bohemia- Boio-haemum) i Bavarska (Baiovarii) baš tako zovu.
Alma Mater Studiorum
I dođe začas Srednji vek i Bononia dobi Archiginnasio (iliti Nad-gimnaziju), koja od onda pa do danas evo osta ista: Alma Mater Studiorum, najstariji univerzitet zapadnog sveta, osnovan 1088. Nije loš osećaj biti u amfiteatru i nagađati gde su sedeli Petrarka i Dante pre nekih 700 godina, a sve to dok slušate predavanja profesora Umberta Eka! A ako ste raspoloženi, možete i pročeprkati po nekoj originalnoj renesansnoj umetničkoj monografiji u prvoj univerzitetskoj biblioteci, ili bar prošetati oslikanim hodnicima velelepnog zdanja zvanog Palazzo di archiginnasio, gde je bilo glavno sedište univerziteta. Poseban ugođaj je ošmekati mali amfiteatar, sav u drvenim duborezima, koji je bio namenjen za javni čas anatomije, sa velikim mermernim stolom za seciranje na koji sa visine gledaju dve drvene čovečije figure bez kože, dok vam se iza leđa smeška drvena verzija Gasparea Taljiakozija, prvog plastičnog hirurga sa sve nosem u ruci!
Danas je pola starog grada zapravo univerzitet: malo-malo, pa natrčite na neki fakultet ili biblioteku. Ipak, nije lako opslužiti oko 100 000 studenata svake godine...
Kad je imperator Marko Emilius Lepidus uvideo da bi bilo zgodno povezati severne krajeve sa Rimom, via Flaminia, novosagrađeni put koji je Rim spajao sa Jadranom, dobio je nastavak. Tako je 187. godine pre Hrista nikao još jedan od puteva, koji, kao i svi ostali, vodi u Rim. Via Emilia, 259 kilometara, od Ariminuma (Riminija) do Placentie (Pijaćence), pravo kroz plodne doline reke Po, tik uz Apenine... Na tako lepom parčetu zemlje, počele su da niču rimske kolonije, jedna za drugom: Bononia (Bolonja), Mutina (Modena), Regium (Ređo Emilija), Parma... Prva i najvažnija, dobila je ime po keltskim plemenima Boii koji su se tu još ranije zgodili (a koji su se muvali i po srednjoj Evropi, pa eto zašto se i Češka (Bohemia- Boio-haemum) i Bavarska (Baiovarii) baš tako zovu.
Alma Mater Studiorum
I dođe začas Srednji vek i Bononia dobi Archiginnasio (iliti Nad-gimnaziju), koja od onda pa do danas evo osta ista: Alma Mater Studiorum, najstariji univerzitet zapadnog sveta, osnovan 1088. Nije loš osećaj biti u amfiteatru i nagađati gde su sedeli Petrarka i Dante pre nekih 700 godina, a sve to dok slušate predavanja profesora Umberta Eka! A ako ste raspoloženi, možete i pročeprkati po nekoj originalnoj renesansnoj umetničkoj monografiji u prvoj univerzitetskoj biblioteci, ili bar prošetati oslikanim hodnicima velelepnog zdanja zvanog Palazzo di archiginnasio, gde je bilo glavno sedište univerziteta. Poseban ugođaj je ošmekati mali amfiteatar, sav u drvenim duborezima, koji je bio namenjen za javni čas anatomije, sa velikim mermernim stolom za seciranje na koji sa visine gledaju dve drvene čovečije figure bez kože, dok vam se iza leđa smeška drvena verzija Gasparea Taljiakozija, prvog plastičnog hirurga sa sve nosem u ruci!
Danas je pola starog grada zapravo univerzitet: malo-malo, pa natrčite na neki fakultet ili biblioteku. Ipak, nije lako opslužiti oko 100 000 studenata svake godine...
 |
 |
 |
|
| Sala za anatomiju, figura bez kože i doktor Gaspare sa nosem u ruci |
||
Biblioteca Sala Borsa
Prve asocijacije za biblioteku - prašnjave police pune knjiga, velike čitaonice gde vlada mir i tišina, prepoznatljiv miris stare hartije... Prva asocijacija za botaničku baštu – velika kupola prepuna egzotičnih biljaka... Prva asocijacija za berzu – mnoštvo užurbanih poslovnih ljudi, hektika, napetost... E, pa pomešajte sve ovo i dobićete Sala Borsu, najveću medijateku u Italiji, otvorenu 2001. godine! Neverovatno zdanje, spolja kao srednjevekovna tvrđava, a unutra dizajnesko čudo moderne tehnologije – trospratni atrijum sa providnim podom ispod koga se vide ostaci nekadašnjih etrurskih i rimskih vila koje su nekad bile na tom mestu. Enterijer centralnog atrijuma je nasleđen od botaničkog vrta prirodnjačkog fakulteta, koji je izmešten odatle još u XVIII veku, a duh berze, koja je tu bila skoro sto godina i po kojoj se biblioteka i zove Sala Borsa, je svakako ostao: čim uđete u hol, mnoštvo studenata sa gomilama knjiga se vrzma svuda okolo, poslovni ljudi sa laptopima namršteni nešto kuckaju, dok pored njih sede neki turisti sa razmotanom mapom i razmatraju gde bi dalje mogli da putuju... A sve to sedeći u neobičnim šarenim multifunkcionalnim stolicama, čiji nasloni mogu da posluže i kao stočići, ako sednete naopako...
Prve asocijacije za biblioteku - prašnjave police pune knjiga, velike čitaonice gde vlada mir i tišina, prepoznatljiv miris stare hartije... Prva asocijacija za botaničku baštu – velika kupola prepuna egzotičnih biljaka... Prva asocijacija za berzu – mnoštvo užurbanih poslovnih ljudi, hektika, napetost... E, pa pomešajte sve ovo i dobićete Sala Borsu, najveću medijateku u Italiji, otvorenu 2001. godine! Neverovatno zdanje, spolja kao srednjevekovna tvrđava, a unutra dizajnesko čudo moderne tehnologije – trospratni atrijum sa providnim podom ispod koga se vide ostaci nekadašnjih etrurskih i rimskih vila koje su nekad bile na tom mestu. Enterijer centralnog atrijuma je nasleđen od botaničkog vrta prirodnjačkog fakulteta, koji je izmešten odatle još u XVIII veku, a duh berze, koja je tu bila skoro sto godina i po kojoj se biblioteka i zove Sala Borsa, je svakako ostao: čim uđete u hol, mnoštvo studenata sa gomilama knjiga se vrzma svuda okolo, poslovni ljudi sa laptopima namršteni nešto kuckaju, dok pored njih sede neki turisti sa razmotanom mapom i razmatraju gde bi dalje mogli da putuju... A sve to sedeći u neobičnim šarenim multifunkcionalnim stolicama, čiji nasloni mogu da posluže i kao stočići, ako sednete naopako...
 |
 |
|
| Sala Borsa spolja - ulaz je pod zastavama... | Neobična čitaonica u holu i neobične stolice |
Kada iz ovog impozantog atrijuma prođete u odaje sa knjigama, atmosfera se menja: police, računari, čitaonice, mir... Odatle, niz stepenice - i eto nas u carstvu muzike i umetnosti: enciklopedije svega i svačega, umetničke monografije, CD-i i DVD- i svih žanrova muzike, od klasike, jazz-a, preko punka do electro-popa! Pa onda, uz stepenice na drugi nivo: sve novine i časopisi koje čovek poželeti može, zatim filmski kutak – ogromna DVD i videoteka, a kao kruna svega kulturni i putnički kutak: sve Lonely Planet knjige, vodiči i putopisi po Italiji i svetu (na italijanskom i engleskom), svaka ikad izdata knjiga i monografije o Bolonji... Odmah tu su i sve mape koje vam na pamet padnu: od geoloških, preko geografskih, do turističkih, a pored, u specijalnim metalnim velikim fiokama – topografske karte celog regiona, drugim rečima Emiliia Romagna u kamen! A ko je raspoložen da vidi kako se Bolonja razvijala od svog osnivanja i koji su urbanistički planovi za budućnost, nek’ se izvoli popeti na treći sprat! Ono što je najbolje ovde je to što svi imaju pristup svim knjigama i materijalu, a kažu da kolekcija Sale Borse broji oko 250 000 artikala. Na svakom koraku su računari preko kojih se dobije šifra željene knjige, CD-a ili mape, a na osnovu koje možete utvrditi njenu lokaciju. Sve knjige tražite sami, a osoblje se brine da sve uvek bude na svom mestu! Ako imate dozvolu boravka u Italiji, možete se i besplatno učlaniti i uzeti 10 knjiga na do mesec dana, ili 4 DVD-a na do 7 dana, ili kombinovano. A tu je i internet: wireless, računarski centar i kafe, naravno... I ko onda da dane i nedelje ne provodi na ovakvom mestu? Šteta samo što ne radi i noću...
 |
| Grandiozni hol Sala Borse - knjige, cd-i, mape i još štošta se nalaze u odajama iza lukova |
Lukovi i Sveti Luka
Posebno zgodna stvar u srednjevekovnom neimarstvu bili su lukovi, zapravo zasvođene ulice. Na ovaj način je javni, gradski prostor tako korišćen kao privatni, jer je tako deo sprata zapravo bio iznad ulice, a radnjice i radionice su bile u prizemlju. Kako se to smatralo uzurpiranjem javne teritorije, već u XII veku je veku bila zabranjena slobodna gradnja ovakvih zgrada i lukova uopšte, odnosno bila je potrebna specijalna dozvola. Tako su gradovi polako gubili svoje arkade. Medutim, Bolonjezi su uvideli praktičnost ovakve gradnje, tako da je 1288. godine donet specijalan zakon kojim se gradnja lukova uvodi kao obavezna, na svim mestima gde to može biti od javnog interesa, čime je ozvaničena gradnja ovih zgodnih zaklona. I tako ostade do dan danas, jer ovaj zakon još uvek nije prestao da važi! Zahvaljujući tome što je u Bolonji zasvođeno 38 kilometara trotoara, ne možete ni pokisnuti niti se upržiti na suncu. Kapije, ulazi i radnjice su lukavo smeštene između lukova, ceo univerzitet, sa svojim prostranim atrijumima je skriven između kolonada, pa čak i zgrade u novim predgrađima imaju arkade. Lukova ima raznih, od drvenih srednjevekovnih, preko skromnih zemljanih, niskih, uskih, pa do raskošnih kamenih, kitnjastih, visokih... Ali među svima njima, jedan je posebno zanimljiv, i to baš najduži od svih! No, da krenemo od Kulina Bana...
Posebno zgodna stvar u srednjevekovnom neimarstvu bili su lukovi, zapravo zasvođene ulice. Na ovaj način je javni, gradski prostor tako korišćen kao privatni, jer je tako deo sprata zapravo bio iznad ulice, a radnjice i radionice su bile u prizemlju. Kako se to smatralo uzurpiranjem javne teritorije, već u XII veku je veku bila zabranjena slobodna gradnja ovakvih zgrada i lukova uopšte, odnosno bila je potrebna specijalna dozvola. Tako su gradovi polako gubili svoje arkade. Medutim, Bolonjezi su uvideli praktičnost ovakve gradnje, tako da je 1288. godine donet specijalan zakon kojim se gradnja lukova uvodi kao obavezna, na svim mestima gde to može biti od javnog interesa, čime je ozvaničena gradnja ovih zgodnih zaklona. I tako ostade do dan danas, jer ovaj zakon još uvek nije prestao da važi! Zahvaljujući tome što je u Bolonji zasvođeno 38 kilometara trotoara, ne možete ni pokisnuti niti se upržiti na suncu. Kapije, ulazi i radnjice su lukavo smeštene između lukova, ceo univerzitet, sa svojim prostranim atrijumima je skriven između kolonada, pa čak i zgrade u novim predgrađima imaju arkade. Lukova ima raznih, od drvenih srednjevekovnih, preko skromnih zemljanih, niskih, uskih, pa do raskošnih kamenih, kitnjastih, visokih... Ali među svima njima, jedan je posebno zanimljiv, i to baš najduži od svih! No, da krenemo od Kulina Bana...
 |
| Svodovi Bolonje: od retkih srednjevekovnih drvenih, preko baroknih kitnjastih, do običnih modernih... |
Legenda nas vraća negde u XI vek u Konstantinopolj, gde je u crkvi Svete Sofije jedan vizantijski monah otkrio neobičnu ikonu Bogorodice sa Hristom. Ubrzo se ispostavilo da je to čuvena ikona koju je nacrtao lično evanđelist Luka i da je namenjeno da ona bude odnešena na „Monte della Guardia“ (verovatno ne na italijanskom, ali to sad nije važno). Tako je monah krenuo u potragu za utočištem za ikonu i stigavši u Rim, od bolonjskog ambasadora saznaje da je to brdo koje on traži upravo ono iznad Bolonje. Tako ikona biva odnesena na obećano mesto. Lepa legenda, al’ je pitanje koliko je baš pouzdana, jer su baš u to doba krstaši harali Carigradom, pa je mnogo više verovatno da su zapravo oni odatle doneli vizantijsku ikonu u Bolonju. E sad, da li original ili ne, u to već nećemo ulaziti... Bilo kako bilo, ikona je dospela na svoje mesto, negde oko 1160. godine i smeštena je u mali ženski samostan. Sve više i više ljudi je počelo da dolazi na ovo brdašce da bi videlo novu svetinju, vremenom se ovaj put pretvorio u svojevrsno hodočašće, a ikona je postala zaštitnica grada. Da bi svoju zaštitnicu učinili što dostupnijom, bogatiji stanovnici Bolonje su, u svom stilu, donirali izgradnju puta od gradske kapije, pa do same crkve na vrhu brda, što mu ukupno dođe 3,7 kilometara svodova bez prekida! Ovaj poduhvat je izveden negde tokom XVII i XVIII veka, a u međuvremenu je na mestu starog ženskog samostana nikla nova crkva, koja je tu i danas. Na početku, lukovi deluju slično kao i drugi u gradu, ali uskoro počinju da se primećuju promene: put počinje da vijuga, stepenice da se nižu, gradske ulice polako se pretvaraju u brdovit krajolik, a arkade se i dalje nižu nad glavom... I tako lagano, nogu pred nogu, uz table sa imenima donatora, statue, freske i još kojekakve divote, stižete na obronke Apenina, a da niste ni izašli pod vedro nebo!
 |
| Put do crkve svetog Luke i crkva Svetog Luke |
Kule
Kažu da je u Bolonji nekad bilo oko 180 kula, raznih visina, od 30 do 100 metara, ali čemu su one služile i zašto su izgrađene baš nije najjasnije... Zapravo, sve su nastale negde između XII i XIII veka, dok su u jeku bile borbe za prevlast između moćnih gradskih porodica, pa su verovatno simbolisale nadmetanje, po principu: ko podigne višu kulu, taj je jači... Sve su zidane sa kvadratnom osnovom, od opeke uz kamena ojačanja i potporu drvenih greda. Za izgradnju je trebalo između dve i deset godina, u zavisnosti od visine. I kako je vreme prolazilo, neke su se pretvorile u stambene zgrade, neke u osmatračnice, neke su se zbog nevešte gradnje brzo urušile, a neke su se samo nakrivile. Sve u svemu, danas ih osta svega dvadesetak, od kojih se većina skrila među bolonjske kuće, sem dve najimpozantnije koje su postale simbol grada i koje stoje jedna uz drugu, u samom centru varoši. Prva, zvana Asineli kula je najviša sa svojih 97 metara, a druga, zvana Garisendi kula je najkrivlja od svih i na svojih 48 metara visine, odstupa od prave linije za čitava 3,2 metra!
 |
 |
|
| Glavna ulica Rizzoli i čuvene dve kule: krivi Garisendi i visoki Asineli | ||
Piazza Maggiore
Jedno od onih magičnih mesta gde čovek ne zna gde da gleda: dal’ u okolne srednjevekovne palate, dal’ u ogromnu baziliku svetog Petronija, dal’ u Neptunovu fontanu… Zato je najbolje sesti na prostrani plato nasred trga i uživati! A ako poželite uđete u crkvu svetog Petronija, bićete detaljno pretreseni i to zbog jedne nesmotrene freske. U XV veku, majstoru Ðovaniju od Modene palo je na pamet da u svoju predstavu Danteovog pakla ubaci i Muhameda, sa sve imenom ispod. Lepo se vide kako đavolci čupaju nesretnog proroka, koji go, kao od majke rođen leži na nekoj steni iznad Lucifera koji proždire neke druge grešnike. Zbog ove za oko prijatne i nadasve živopisne scene, muslimanski teroristi su pripretili bombaškim napadom... Inače, ova crkva je po veličini trebala da nadmaši hram svetog Petra u Rimu, ali su fondovi ipak preusmereni na izgradnju univerziteta, tako da je ostala blago nedovršena... Kasnije se ispostavilo da je to bio dobro preusmeren novac!
 |
| Piazza Maggiore i crkva svetog Petronija |
Bologna – la rossa
Kad bacite pogled sa vrha Asineli kule, jasno je zašto se Bolonja naziva crvenim gradom – cigla, crevene fasade, crepovi – sve je u nijansama crvene, narandžaste i žute! A postoji i još jedan razlog koji naslućujete: ovde je bilo jedno od glavnih uporišta pokreta otpora (italijanskih partizana) tokom II Svetskog rata, a komunistička partija je i nakon rata na gradskim izborima uvek ubedljivo pobeđivala.
Selam, selam, kobasica mortadela!
Bolonju karakterišu tri epiteta – la dotta, la rossa, la grassa – učena, crvena, debela! Ko je čitao tekstove iznad, mogao je lako da uoči zašto je učena i crvena, a ko dođe da proba ovdašnju hranu, shvatiće i zašto je debela! Restorani, osterije (atmosferski restorančići, nešto poput taverni, gde se mezi uz vino) i tratorije (mesta gde se kupuju i jedu razne vrste testenina, vina, šunke, sirevi...), krcati su u vreme ručka (od 13 do 15h) i večere (uveče od 20h), a u međuvremenu se za šankom nekog bara ili pastićerije (nešto između kafea, pekare i poslastičarnice) može srknuti kapućino (ovde ga od milja zovu kapućo) ili espreso ’s nogu’, uz fokaču (vrsta peciva pečenog sa paradajzom, maslinama ili lukom), kroasan ili neki biskvit... Posebno zanimljiva stvar je aperitiv bar: to je zapravo bar u kome se u vreme ručka i večere iznosi i hrana, kao mali švedski sto. Ukoliko uzmete neko piće, ta hrana je gratis, pa se čovek može fino najesti za svega par evra, koliko košta čaša vina ili piva.
Definitivno prva asocijacija za Bolonju širom sveta su tzv. špagete alla bolognese, ali je zapravo drevni bolonjski specijalitet samo RAGU alla bolognese, koji se pripravlja od goveđeg mesa, slanine, šargarepe, celera, luka, suvog belog vina, mleka i, naravno paradajza. Nama to deluje svejedno (kad kažeš špageti, misliš na bolonjeze), ali Italijani su neverovatne gurmanske cepidlake, tako da se mogu čak i uvrediti kad čuju da brkate špagete i ragu alla bolognese! Špagete su zapravo delo Arapa sa Sicilije, a ovde se mnogo češće jede lokalna pljosnata testenina - taljatele, koje je osmislio Masto Zafirano, kuvar čuvenog bolonjskog grofa Ðovanija Bentivoljija, još davne 1487. godine. Legenda kaže da mu je kao inspiracija mu poslužila zlatna kosa Lukrecije Bordžije, koja je posetila Ðovanijeve dvore povodom svadbe sa Alfonsom od Estea, vojvodom od Ferare.
Kad bacite pogled sa vrha Asineli kule, jasno je zašto se Bolonja naziva crvenim gradom – cigla, crevene fasade, crepovi – sve je u nijansama crvene, narandžaste i žute! A postoji i još jedan razlog koji naslućujete: ovde je bilo jedno od glavnih uporišta pokreta otpora (italijanskih partizana) tokom II Svetskog rata, a komunistička partija je i nakon rata na gradskim izborima uvek ubedljivo pobeđivala.
Selam, selam, kobasica mortadela!
Bolonju karakterišu tri epiteta – la dotta, la rossa, la grassa – učena, crvena, debela! Ko je čitao tekstove iznad, mogao je lako da uoči zašto je učena i crvena, a ko dođe da proba ovdašnju hranu, shvatiće i zašto je debela! Restorani, osterije (atmosferski restorančići, nešto poput taverni, gde se mezi uz vino) i tratorije (mesta gde se kupuju i jedu razne vrste testenina, vina, šunke, sirevi...), krcati su u vreme ručka (od 13 do 15h) i večere (uveče od 20h), a u međuvremenu se za šankom nekog bara ili pastićerije (nešto između kafea, pekare i poslastičarnice) može srknuti kapućino (ovde ga od milja zovu kapućo) ili espreso ’s nogu’, uz fokaču (vrsta peciva pečenog sa paradajzom, maslinama ili lukom), kroasan ili neki biskvit... Posebno zanimljiva stvar je aperitiv bar: to je zapravo bar u kome se u vreme ručka i večere iznosi i hrana, kao mali švedski sto. Ukoliko uzmete neko piće, ta hrana je gratis, pa se čovek može fino najesti za svega par evra, koliko košta čaša vina ili piva.
Definitivno prva asocijacija za Bolonju širom sveta su tzv. špagete alla bolognese, ali je zapravo drevni bolonjski specijalitet samo RAGU alla bolognese, koji se pripravlja od goveđeg mesa, slanine, šargarepe, celera, luka, suvog belog vina, mleka i, naravno paradajza. Nama to deluje svejedno (kad kažeš špageti, misliš na bolonjeze), ali Italijani su neverovatne gurmanske cepidlake, tako da se mogu čak i uvrediti kad čuju da brkate špagete i ragu alla bolognese! Špagete su zapravo delo Arapa sa Sicilije, a ovde se mnogo češće jede lokalna pljosnata testenina - taljatele, koje je osmislio Masto Zafirano, kuvar čuvenog bolonjskog grofa Ðovanija Bentivoljija, još davne 1487. godine. Legenda kaže da mu je kao inspiracija mu poslužila zlatna kosa Lukrecije Bordžije, koja je posetila Ðovanijeve dvore povodom svadbe sa Alfonsom od Estea, vojvodom od Ferare.
 |
| Mali Venerini pupkovi |
Druga bolonjska đakonija je čuvena mortadela, koja isto vuče korene još iz srednjevekovnih dana. Iz ovih krajeva potiče i par legendi o nastanku tortelina, od kojih je najzanimljivija (i istovremeno najmanje verovatna) ova: U jednu krčmu nadomak Castelfranco Emilia (varošica između Bolonje i Modene), banuli su Jupiter i Venera. Posle obilne večere, otišli su u sobu, a znatiželjni krčmar je malo zvirnuo kroz ključaonicu i ugledao venerin pupak. Fasciniran, otišao je u kuhinju i napravio torteline. Po drugoj vrlo sličnoj legendi, Venerin pupak zamenjen je pupkom Lukrecije Bordžije. No, opet su sa jedne strane lepe legende, a u realnosti su krstaši (ili čak Arapi), koji su najverovatnije doneli ideju punjene testenine sa istoka...Tortelini imaju i malo veće rođake - tortelone, koji izgledaju slično, samo su malo veći i obično punjeni spanaćem i sirom, umesto mesom ili šunkom...
Naravno, niste ništa uradili ako niste probali sijaset vrsta sireva (posebno parmezan, ali o njemu ćemo posebno, jer je on zapravo iz Parme, a ne iz Bolonje), šunki, peciva, čuvenih vina... I na kraju, da ne zaboravimo dezert: torta di riso, ili torta od riže, sočna zlatno-žuta masa sa rižom, žumancima i marcipanom, specijalitet još od antičkih vremena!
 |
 |
|
| Torta di riso | Đanijev sladoled - Happy Hippo i čokolada |
Gelateria Gianni
Svi kažu da je italijanski sladoled dobar, ali ovo prevazilazi sva očekivanja! Odmah uz dve kule, na uglu, ubedljivo najbolji sladoled dosad proban! A nema gde nismo probali: Damask (koji nakon ove posete Ðaniju pada na odlično drugo mesto), slastičarne širom Grčke, Turske, Srbije, Nemačke, pa i Italije... Dakle, gust ledeni nugat krem prošaran nutelom, miris pistacije i pinjole, komadi najbolje crne čokolade u tamnom, tamnom kakao kremu, komadi happy hippo čokoladica u vanili i još sijaset ukusa...Uhhhh...
Svi kažu da je italijanski sladoled dobar, ali ovo prevazilazi sva očekivanja! Odmah uz dve kule, na uglu, ubedljivo najbolji sladoled dosad proban! A nema gde nismo probali: Damask (koji nakon ove posete Ðaniju pada na odlično drugo mesto), slastičarne širom Grčke, Turske, Srbije, Nemačke, pa i Italije... Dakle, gust ledeni nugat krem prošaran nutelom, miris pistacije i pinjole, komadi najbolje crne čokolade u tamnom, tamnom kakao kremu, komadi happy hippo čokoladica u vanili i još sijaset ukusa...Uhhhh...
