|
Predrenesansa, pizanska renesansa, bezbrojne hipoteze, ogromna zbirka esejista. Ravenski pejsaž sa crtežom indijskih pećina, Gotika, puna persijskih uticaja, preko Sijera Nevade i Provence, na ljubavnim slikama krstaškog hrišćanstva. Nikola Pizanac kao Etrurac, Latin, Sicilijanac, genije, imitator, histerik. Trecento pod uticajem japanskih lakova, Leonardovi pejsaži pod školom iranskih primitiva – umorni mozgovi istoričara umetnosti. A sve te veze, u stvari, jedno jednostavno i večno jedinstvo zemalja, brda, umetnosti. Zemlja je jedan pastir, a ne dva, koji leži poleđuške u travi i svira u frulu. Lepi i čudni zbir brojeva, što povezan treperi. Davno sam znao da ispruženom rukom, ako je blaga, mogu da pomilujem čak Ural.
Miloš Crnjanski, Ljubav u Toskani, Piza
Pruga vijuga preko Apenina, pa preko severnih obronaka toskanskih brda... Fantastični prizori, kule i drevni gradovi raštrkani po žuto-zelenim brdima, između čempresa... Pa moćne renesansne zidine – bastioni grada Luke, u podnožju oštrih špiceva Apuanskih Alpa. I onda opet ravnica, već se oseća miris, ali more se ne vidi... Tu je samo mala stanica, lepa varošica, ogromna, bela crkva i jedan nakrivljen toranj...
U Pizi me dočekao beli oblak, koji se vremenom, dok sam hodio ulicama prema velikoj zelenoj poljani sa belim crkvama i tornjem, pretvorio u tamno, tamno sivi oblak, tako da sam na kraju našao utočište u ogromnoj pizanskoj katedrali i proučavao dela Nikole Pizana, dok je napolju besnelo nevreme... A onda jedna kišna šetnja po mokrim pizanskim sokacima...
Nekada rival Veneciji i Đenovi, moćna trgovačka i pomorska sila koja je harala Mediteranom, sad je fin provincijski studentski gradić... Uličice, vile, sjajni trg, mutni Arno koji seče grad po pola... Ali prava moć nekadašnje Pize vidi se tek na zelenom polju, tik uz severne zidine. Gigantska mermerna bela crkva, loše isprojektovan toranj, preterano kitnjasta krstionica i novi stilovi – pizanska romanika i gotika – su rođeni! Ko je sve uticao na stvaranje ovih stilova najbolje se vidi kad uđete u romaničku kateralu - niste sigurni da l' ste u Damasku, Alhambri, Kelnu ili možda negde u Indiji... U to doba, negde u XI veku, Pizanski trgovac Guljelmo, poznatiji kao Bonačo (dobar čovek), poveo je svog sina Leonarda, da mu pomogne u trgovini sa sultanatom Severne Afrike. Znatiželjan i bistar Leonardo, kasnije poznat kao Fibonači (Bonačov sin), uočio je da Arapi korste zgodnije brojke, i fasciniran novim saznanjima, ostao da putuje po Mediteranu i izučava numeriku širom arapskog sveta... Sva svoja genijalna izučavanja, predstavio je u knjizi Liber Abaci, i tako je Evropa upoznata sa Hindu-arapskim brojnim sistemom, koji se i danas koristi. Pored toga, u ovoj knjizi spominje se i jedan zanimljiv niz, koji predstavlja sponu između matematike, prirode, umetnosti i svih drugih nauka. Fibonači je ovaj niz objasnio preko zečeva. Tačnije, ovako: Imamo par zečeva. Taj par prvog meseca donese na svet novi par zečeva. Sledećeg, drugog meseca, svaki od ova dva para donese na svet novi par, ali prvi, stariji par umre. Trećeg meseca imamo, dakl
 e, 3 para zečeva, svaki od njih donese na svet novi par, i onda najstariji zečevi-roditelji umru. I tako se nastavlja loza zečeva u beskraj, a mi dobijamo niz brojeva kod koga važi pravilo da je svaki sledeći član niza zbir prethodna dva člana, sa tim da su prva dva broja 0 i 1. Prema tome dobijamo niz 0, 1, 1 (0+1), 2 (1+1), 3 (2+1), 5(3+2), 8(5+3) i sve tako... Članovi ovog niza, zovu se fibonačijevi brojevi i nalaze se u osnovi svih prirodnih zakonitosti. Odnos između ovih brojeva je zapravo odnos zlatnog preseka, savršene proporcije koja se koristi u umetnosti i u kojoj je sazdano čovečije telo. Ako bi obratili pažnju na neke, naizgled slučajne prirodne pojave, npr. listanje ili cvetanje biljaka, videli bi da su latice i listovi raspoređene "fibonačijevski" (npr. raspored "listića" na šišarci). Genaološko stablo pčela je vođeno fibonačijevim zakonom: iz oplođenog jajašceta rađa se pčela, a iz neoplođenog trut. Tako trut ima samo mamu, a pčela i mamu i tatu, pa kad razvijemo celo porodično stablo, vidimo da je svako naredno koleno, zapravo naredni fibonačijev broj! I da ne pominjem silne primene u matematici, programiranju, muzici i poeziji (ovim brojevima se postiže savršena, skladna ritmika)...I tako je Piza gospodarila okolnim morima, nekih 400 godina... Potom Firentici pobediše, a Piza postade univerzitet par ekselans, sa sve Galileom Galilejem! I to je to, a od lađi i pizanskih oklopa nema više ništa. Samo se crvena zastava sa krstom viori sa krivog tornja...
|
||||||||
Pozivamo vas da podelite utiske i pridružite se diskusijama na našem forumu.
—
Sav rad u Klubu putnika je volonterski, a sav eventualni prihod investira se u troškove sajta, konkursa, knjiga, putničkih kuća i drugih projekata. Podržite nas skromnom redovnom donacijom na sajtu Patreon i tako nam omogućite da uradimo još više.