Kada je gos'n Tanurdžić hiljadu devetsto trideset i neke sazidao svoju zgradu sa pogledom na Miletićev trg, nije znao šta će ga dvadesetak godina kasnije zadesiti. Cela zgrada, sa sve hotelom, bioskopom, luksuznim lokalima i velikim stanovima je odmah posle rata nacionalizovana. Stanovi su izdeljeni, ispregrađivani i jedan od njih je sedamdesetih godina prošlog veka došao u posed moje bake. U stan se ulazilo preko velike zajedničke terase, ušuškane između hotela Putnik i okolnih zidova, tačno iznad tadašnjeg Narodnog bioskopa. I upravo ta terasa, kao neki svet za sebe u strogom centru grada, obeležila je veliki deo mog detinjstva. Sve je bilo kao iz nekog starog italijanskog filma: terasa je bila poput velikog zajedničkog dvorišta u kome se uvek nesto dešavalo. Tu je povazdan neko sedeo, pričao ili nešto radio. A dok smo se mi kao deca pentrali po krovovima hotela, igrali vije i jurcali biciklom u krug, svi su uporno i beznadežno pokušavali da nas utišaju:
– Ne larmaj!
– Poludeću od te dece! Probajte bar da ih umirite od dva do četiri, stvarno nema smisla...
–Hajde ih ti uhvati, pa im objasni...
Na desnom kraju terase živeo je čika Janika. Bio je to oniži, dobroćudni čikica, ali veoma debeo, poput lopte. To je bilo njegovo tajno oružje.
– Ako se ne smirite, sve ću vas pojesti!
–Nećete!
– A šta misliš, otkud meni ovoliki stomak? Ja obožavam da jedem decu! Ali samo nevaljalu...
I tako čika Janika nije morao ni da podvikne. Samo bi izašao na terasu i počeo da oštri noževe, a mi bismo se svi za čas posla razbežali...
Dok sam, već kao tinejdžer, kopao po tatinim starim pločama, našao sam jednu sa posvetom čika Janike Balaža – Osam tamburaša s Petrovaradina. I tako sam shvatio čime se on bavio: svetska tamburica broj jedan, trideset i šest nastupa u čuvenoj Olimpiji u Parizu! Zato mi je i dan-danas žao što sam na velikoj terasi u ulici Modene 1 bio samo klinac koga je čika Janika morao da plaši da bi mogao da odrema na miru.
