Govori: Arif Heralić
Onda sam se razbolio... '57. godine sam se razbolio, otišao sam u Sarajevo u bolnicu, čitam u "Oslobođenju" da će Željezara Zenica bit... na novcu... njen najbolji radnik.
- Ma naćeš ti njega, druže, kod kuće je, idi ti gore, idi, on ne radi, on pije.
Kaže, da nemam zakonskog prava, ja kao građanin Federativne Socijalističke Republike Jugoslavije, na novcu, a moj je lik ukrađen, moje je lice ukrađeno, moj je obraz i moje lice ukrađeno. Niko nema većeg prava nego ja.
On mi je rekao da nemam pravo da naplatim, šta ja znam, da nisam slikan nego da sam ja crtan. Ja sam otišao u centralu Narodne banke FNRJ-a, oni su rekli da imam pravo. Ja sam se vratio u Zavod za izradu novčanica, po drugi put. Onda su oni potpisali da meni dadnu neku izvesnu svotu novca, s tim što novinari mi došli kući i kazali da su mi poslali oni ovde 250.000, a dočim ja nisam dobio ni dvadset i pet para.
Popijem svaki dan... barem pola litra... a nekad bude i litar, i... možda i dva litra rakije, al vječito sam pametan i svjestan, sin ove zemlje, nikada pogriješit neću, nit smijem da pogriješim.
--
Odlomci zvučnog zapisa preuzeti iz dokumentarnog filma Devalvacija jednog osmijeha, režija Vojdrag Berčić, Zagreb film, 1967.
