Pisma sa Zakavkazja

14. juli

Selo pokraj Spitaka okruženo slikovitim planinama. Volonterski kamp. Petnaest volontera - četiri Francuza, dva Ukrajinca, dve Belgijanke, Italijanka, Nemica i četiri Jermena. Škola u kojoj smo smešteni, i vesela deca oko nje.

15. juli

Valerija, ovakvo mesto nisam ni u najkreativnijim trenucima mogao zamisliti. Svi volonteri su divni, lepo se slažemo. Podelili smo zadatke oko podučavanja ovdašnje dece. Ja, Ani iz Jermenije i Roman iz Ukrajine ćemo podučavati geografiju i i istoriju, ja na engleskom, Roman na ruskom, Ani na jermenskom. Ova letnja škola koju držimo nam omogućava da izbliza osetimo duh jermenskog naroda. Valerija, krupan talas radosti je uleteo u me i zapljusnuo mi srce.

20. juli

Selo je konačno dobilo vodu i vreme se poboljšava. Međutim, umalo da se kamp raspadne jer je sinoć došlo do ozbiljnog sukoba i raskola među volonterima te je kamp-lider, kritikovan od strane većine, zapretio da će otići. Danas je doputovao i sam šef Volonterskog saveza Jermenije, i ceo kamp je visio o koncu, ali najzad se sve dobro okončalo.

Kretanje po selu mi je sve napornije zbog gomile dece koja me opkoljava i ponavlja ''sikter, Marko!'' (ja sam im prvi spomenuo tu reč jednom prilikom ne znajući da oni imaju puno turcizama poput nas). 24. juli U subotu smo posetili Erevan a u nedelju smo se otisnuli duboko u Kavkaz na severu zemlje, posetili neke stare manastire, siromašna sela, napravili piknik itd.

U ponedeljak smo se vratili napornom ali ispunjujućem radu sa decom, popodne se odmarali, uveče plesali. Šteta što kroz nekoliko dana napuštam kamp, volontere i decu, jer moram da krenem nazad sa jedva dovoljno novca i vremena.

27. juli

Izuzev jednog incidenta u kome su momci iz susednog sela napali naše volonterke te umalo da celo naše selo udari na njihovo, preostali dani su protekli u igri, plesu, smehu, zabavi sa decom... Petnaest volontera iz sedam zemalja je sraslo u jednu međunarodnu porodicu, i vreme je teklo strelovitom brzinom. Svake noći sam im priređivao Marko show sa svojim ludorijama, svake noći smo igrali mafiju, i svake noći sam odlazio dockan u krevet punog srca.

Rastanak je bio jako bolan. Bio sam svestan činjenice da možda nikada više neću videti tu decu, koja su sva pohrlila meni u zagrljaj. Najzad, bacajući suznih očiju poslednji pogled na našu školu iz maršrutke za Erevan, shvatio sam da to bacam poslednji pogled na dve najlepše nedelje svoga života.

28. juli Erevan. Gužva i dinamika su potisle setu i nostalgiju za kampom. U Stepanovoj kući sam ostavio ranac i počeo da se sastajem redom sa svakim koga sam znao, čak i sa Markom Petrovićem, prijateljem iz Niša koji je trenutno ovde. Ćaskati opet na južnjačkom posle pola meseca sa starim drugarom je bilo jako prijatno. Proveli smo sjajno veče i od pričanja sam bio promukao. Ovo pismo, poslednje iz Jermenije, pišem ti, Valerija, čekajući maršrutku za Tbilisi. Opraštajući se od ove zemlje, mislim na ono Jermensko kraljevstvo koje je još pre Hrista bilo toliko veliko da se prostiralo od Kaspijskog do Mediteranskog mora. Toliko veliko je i srce jermensko.