Pisma sa Zakavkazja

29. juli

Maršrutkom, u kojoj sam upoznao Zaru koju nije zaobišla ona posebna jermenska ljupkost, stigao sam u Tbilisi prethodno se iznenadivši na granici zbog graničara koji mi je nabrojao sve igrače Crvene zvezde gen. '91. U gruzinskoj prestonici sam odseo kod Irine u čijoj je kući prava plejada putnika sa svih strana.

Upoznah se s nekim Francuzima, pa sa Česima koji mi dadoše LP guide, te nešto kasnije odoh u šetnju kroz centar koji noću sa rekama ljudi na ulicama i puno kafića izgleda vrlo mediteranski. Najupečatljiviji je Parlament, monumentalna zgrada na koju pada svetlost promenljive boje. Valerija, ponoć je i sledećeg jutra krećem za Kazbegi.

30. juli

Gruzinska granica sa Rusijom. Srce Karpata. Kazbegi.

Put do Kazbegija vodi kroz slikovite predele, crkve pokraj reka, a potom i strašno visoke planine. Samo na tren mi se iz oblaka ukazao taj džin, Mt Kazbek, koji sa pet kilometara visine gleda naniže i uliva strahopoštovanje nalik onom kada pogledamo u nebo misleći da vidimo Boga.

Varoš Kazbegi je okružena strmim i gigantskim planinama iza kojih se nalaze tajanstvene ruske autonomne republike Osetija i Čečenija. Iznad varoši se visoko uzdiže brdo na čijem vrhu dostojanstveno stoji manastir Tsminda Sameba. Penjanje do tog brda je trajalo par sati i tokom njega sam naišao na više bekpekera nego bilo gde druge na ovom putovanju, a sa grupom Bugara sam zgrabio priliku da popričam po naški. Manastir na visini od 2.200 metara iznad kojeg se nalazi samo nebo je prizor koje ostavlja pečat u čovekovo sećanje kao nešto što se jednom u životu doživljava. I u tom manastiru, starom šest vekova i smeštenom u srcu Kavkaza, ja sam primio krst. Ritual u kome me je otac Josef krstio je trajao podugo, i morao sam da ponavljam neke gruzinske rečenice. Nakon toga mi je stavio zlatni krst oko vrata, ne tražeći za to nikakav novac. Kum mi je bio Nik, jedan tamošnji momak.

Iz manastira sam izašao kao pravoslavno novorođenče. Na susedno brdo od nekih 2.500 metara nadm. visine sam se uspeo kao kakav hodočasnik. I, dok sam sa vrha gutao očima lepotu Kavkaza i slušao Van Dyk-a u sluškama, počeo sam da skakućem i igram, radostan pri saznanju da čovekova volja ne poznaje granice.

Dok sam se spuštao prema varoši upoznao sam Martu iz Vroclava za koju se ispostavilo da je njena prijateljica Katarzyna u stvari moja lektorka francuskog iz Srednje škole. Međutim, po povratku u Tbilisi spopadoše me problemi zbog manjka novca.

U džepu imam svega 40 evra, a udaljen sam od kuće bar nekih 2.500 km. Ako ne uhvatim voz za Istanbul prekosutra ujutru, kada mi ističe Balkan flexipass karta, mogu jedino da se molim Bogu.

Dao sam poslednji lari za noćnu maršrutku do Batumija i dok čekam da pođe, pišem ti, Valerija, poslednje pismo iz Gruzije.

31. juli

U Batumi sam stigao u pet ujutru, sačekao da svane kako bi se sa ulica sklonile mamurne aveti, i uputio se ka turskoj granici. Uz pomoć policije dobio sam besplatnu vožnju do granice i odatle uzeo da stopiram jer bus do Erzuruma košta strašnih 12,5 evra. Okrepivši se čorbom počeh da stopiram no, kako sam i zloslutio, sva vozila su išla samo do narednog mesta. Nakon desetak promenjenih vozila, 13 sati stopiranja i oko 300 pređenih kilometara, u sam suton sam se obreo u Erzurumu, gde su ljudi bili jako fini. Sada ti pišem čekajući noć na železničkoj stanici koja je zbog nečega puna vojske, prljav sam kao klošar, umoran, skoro bez para, ali zadovoljan.