Muzej u Jermeniji
|
2. avgust Provedena noć na stanici nije bila tako neudobna, i sledećeg jutra sam se naoružao donerima i hlebom za putovanje vozom od 1.700 km duž cele Turske i dva dana života u vozu. Kušet mi je bio nalik na mrtvačnicu, i činilo mi se da će sunčevi zraci probušiti usijani metalni krov. Do Ankare sam za društvo imao jednu porodicu koja je podelila hranu sa mnom, a od Ankare za druga imam Omera, profesora arapskog i toliko pobožnog da salat, redovnu dnevnu molitvu u kojoj se ćutke klanja Alahu, obavlja i na podu kupea. Uz reči: ''Serbia and Bosnia war, why? You are my brother'', delio je sve što je imao. Trenutno sam na svega nekoliko sati od Istanbula, i ovu noć ću provesti dremajući na stanici.
Sutra će biti mesec dana otkako sam van domovine, i u mome srcu se meša osećaj nostalgije sa naviknutošću na tuđinu. 4. avgust Nit mojih misli o predstojećoj noći na Hajdarpaša stanici prekinuo je momak Erdem koji, iako ne znajući skoro ni reč engleskog, me pozva da prenoćim u njegovoj kući. Tako sam ja te noći spavao u krevetu jako tople muslimanske porodice i čudio se preteranoj dobroti ovog momka.
Na tursko-bugarskoj granici opet problemi jer, iako na mojoj vizi piše da važi 3 meseca, ona važi jedan mesec, a taj mesec je istekao prethodnog dana. Čak i da zatraže da kupim još jednu vizu nemoguće je jer sam ostao bez centa u džepu. Najposle me samo pustiše. U noćnom vozu sam delio spavaća kola sa Ninosom koji, tamnoput i građen kao Supermen, pripada narodu sirjoja, potomaka Vavilonaca. 5. avgust Povratak u Srbiju i poslednje pismo sa putovanja na Zakavkazje. Znaš, Valerija, ranije mi nije bilo jasno zašto Marko Petrović po drugi put za redom odlazi na Zakavkazje, pored toliko drugih zemalja. Sada ga razumem, i znam da ću se i ja nekada tamo vratiti. Obećao sam to i ocu Josefu. ----------------------------------------
|
