datum: 01. - 06. jul 2005.
učesnici: Jelena, Iva, Baki, Lazar
Priča ide (otprilike) ovako...
Krenuli smo u petak, večernjim vozom za Beograd, tamo pokupili Ivu i ukrcali se u noćni autobus za Vranje, grad poznat po tome što glasi isto u svi padeži... :)
Stigli smo rano ujutru, i krenuli malo da obilazimo grad... prvo što upada u oči jeste da je ceo grad lud za Borom Stankovićem... kafana "Sevdah", obućar "čika Mitke", poslastičarnica "Koštana", prodavnica "Tašana", itd itd... tu smo na ulici upoznali čika-Boru, koji nam je objasnio šta sve da vidimo i gde se to nalazi. A ispričao nam je i priču o Ajši i Stojanu.
beli most u Vranju
Elem, bio jedan paša, i imao ćerku-lepoticu, Ajšu, za koju su mu proročice prorekle da će se zaljubiti u Srbina, te ju je otac iz pravedne roditeljske brige zatvorio u bijeli dvor, da joj se slučajno nešto takvo ne desi. Imala je samo jedan mali prozor kroz koji je gledala napolje, a baš ko za inat, pod tim prozorom je svakodnevno prolazio srpski pastir Stojan. I naravno, zaljubiše se, ona nekako izađe iz dvora da se sastane sa njim, ali ih paša uhvati na delu i izvadi pušku da ubije Stojana.
vezirov zapis. Inače, na turskom se ovakva ploča zove "tarih" i stavlja se na zadužbine
Ajša skoči da zaštiti svog voljenog i metak je pogodi u srce, a Stojan izvuče svoj nož i preseče sebi grlo, i pade mrtav preko nje. Onda je paša na tom mestu podigao beli most, sa natpisom "proklet neka je onaj ko rastavi što ljubav sastavi" - i most, i natpis, i dan danas su tamo.
Obišli smo i amam, i Pašin konak, na pijaci se snabdeli sirom, rakijom i ljutim paprikama, onda malo lutali po starom Vranju i konačno stigli do kuće Bore Stankovića, u Baba-Zlatinoj ulici. Kuću je podigla pomenuta Baba Zlata, Borina baba, oko 1850 godine. Ulazi se kroz veliku drvenu kapiju, a unutra je sve kao u pričama - u dvorištu bunar i veliki šam-dud, u kući sobice sa ćilimima, sahanima, zarfovima, testijama, minderlucima, a u vazduhu - neizbežni karasevdah. Ako ste čitali "Koštanu" i "Nečistu krv", tek posle šetnje starim Vranjem će vam se sve objasniti i doći na svoje mesto... :)
pijaca u Vranju :) :) :)
konak Raif-bega Džinovića, poznatiji kao Pašin konak
rodna kuća Bore Stankovića, u Baba-Zlatinoj ulici
Na autobuskoj stanici sugestivno nazvanoj "Jedinstvo" uhvatili smo autobus za Krivu Feju. Autobus staje u usputnim selima, seljaci ulaze, zdrave se i tri puta ljube, i svi pričaju, šale se i dovikuju... kakva razlika u odnosu na gradske autobuse, u kojima svi ćute i gledaju u svoje cipele :) Jelena se ovde raspričala sa dedom koji je imao punu kutiju pilića... Da li sam pomenuo pljusak? Vec u autobusu smo bili prilično mokri, a onda nas je čekalo još 5 kilometara pešačenja uzbrdo po kiši i magli. No eto, nađosmo nekako i taj dom.
Dom je zidan 1950. godine, ambiciozno, a sada predstavlja pravu poovsku "kuću Ašerovih", ogromnu sablasnu zgradurinu na sprat, sa desetinama praznih soba, dugačkim hodnicima, ogromnom trpezarijom, kupatilom, toaletima... sve to u "nezavidnom stanju" kako piše na vratima doma. Bili smo, naravno, jedini gosti, a domar nas je zaključao unutra i izgubio se u magli.
veseli trenuci u ukletom planinarskom domu, dok čekamo da vreme napolju postane podnošljivo..
Sledeći dan smo proveli manje-više sedeći u domu, izuzev jednog silaska dole u selo, radi nabavke... napolju je bila takva magla da je, posle par koraka, dom potpuno nestajao, a padala je i kiša, tako da smo vreme provodili sedeći uvijeni u ćebad i dovijajući se kako da ne poludimo...
Sutradan smo Iva i ja krenuli "da malo prošetamo", ni ne doručkovavši, pokušavajući da se ne izgubimo u magli... posle nekih sat vremena pešačenja stigosmo i na najviši vrh planine... i bukvalno nosom udarismo u TV-toranj koji je iznenada izronio pred nama, iz magle... zgrade oko tornja su polu-raspadnute od bombardovanja, i prvo smo pomislili da tamo niko ne živi... no ipak smo pokucali na vrata :)
daždevnjak veselih boja...
Trebalo je videti lice momka koji radi u tornju, kada je otvorio vrata i video, po najvećoj magli i hladnoći, dva priviđenja, od kojih jedno umotano u ćebe... tako smo upoznali dvojicu mladih pustinjaka, električare čiji je posao da po ceo dan gledaju dva televizora, pazeći da se ne pokvari slika na RTS1 i RTS2. Dve nedelje sede tamo, onda im dođe smena pa idu kući na nedelju dana, i tako u krug... tu smo se osušili, ručali pohovane tikvice, malo pogledali televiziju, slušali priče o tome kako zimi sneg bude preko pet metara a vetar duva brzinom oko 100 m/sec, kako se vukovi igraju na snegu oko tornja a povremeno prođe i medved... čak su nam pokazali i snežno vozilo iz šezdeset i neke, koje je jedini način da se zimi siđe dole, do sela, koje je deset kilometara niže.
Naša vrhunska oprema pomogla nam je da savladamo ćudi vremena...
Kad smo se spustili u dom, zatekli smo Bakija i Jelenu kako poslušno sede u trpezariji, dok im čika-Marjan, domar, pedantno i detaljno izlaže svoju životnu priču... njihovo zanimanje moglo se videti po virtuoznim, kompleksnim šarama načinjenim na stolu od mrvica hleba :)
Popodne se magla malo razišla, dovoljno da kroz prozor vidimo konje i odmah navrat-nanos izjurimo na livadu ispred doma... na pitanje čiji su konji, seljaci nam rekoše da su "ničiji, divlji... odu gore u planinu, posle opet siđu, i tako... lutaju..."
evo ih i konjići :)
Kasnije se još malo razvedrilo, te smo svi četvoro krenuli da još jednom, istog dana, osvojimo najviši vrh. Posle pola sata magla je ponovo bila potpuno gusta i ništa se nije videlo... tako da smo, po drugi put toga dana, svratili do pustinjaka u TV-tornju :)
sunce nas nije dugo obasjavalo... naiđe oblak, potopi planinu, i za par minuta sve ponovo izgleda ovako.
Tokom noći se magla potpuno razišla, i zvezde su se videle kao na dlanu... ujutru smo odlučili da pokušamo da sprovedemo u delo Ivinu zamisao - peške do Vlasinskog jezera. Usput smo, po treći put, osvojili najviši vrh (1922 mnv), posetivši drugare iz tornja, koji su nam rekli da ne veruju da se može stići peške do jezera, da smo odrasli ljudi, da to radimo na svoju odgovornost, da nisu još čuli da je neko to uradio... što je sve, možete zamisliti, prilično ubilo moral ekipe, al rešili smo da svejedno pokušamo.
tv toranj na najvišem vrhu Besne Kobile
Sa vrha su nam pokazali jezero - veoma, veoma sitna sivkasta mrlja na horizontu, užasno daleko. Tako da smo prvih par sati uglavnom ćutali i pešačili, svako sa svojim mislima :)
Evo nas u gostima u Donjoj Ržani :)
U malenoj, dubokoj dolini, sa svih strana ograđenoj šumom, između planina Besne Kobile i Vardenika, nalazi se selo Gornja Ržana, sa nekih petnaestak kuća. Tu smo upali u dvorište deda-Dragana, da se raspitamo za put, gde su on i baba odmah izneli pred nas sir, mladi luk, sok, i rakiju, taman da se malo ugrejemo i ohrabrimo...
senke oblaka na pašnjacima...
e da... i zar treba komentar... :)
Tako smo završili sa Besnom Kobilom, i započeli uspon na Vardenik, kada je zaista počeo pravi ispit naših psihofizičkih mogućnosti... od tada, pa sve do jezera, nismo sreli nikoga, niti smo videli bilo kakav znak civilizacije.
Negde oko 10 uveče, prešavši brda i doline, šume i livade, posle par kratkih pauza za branje divljih jagoda i uspon na jedan vrh koji uopšte nije bio usput (ali se sa njega videlo jezero, što nam je bilo potrebno da bi smo podigli moral i borbeni duh) konačno smo stigli do mesta Promaja na obali jezera. Tu smo, sedeći ispred prodavnice, upoznali gazda-Saleta, koji nas je pozvao da prenoćimo kod njega.
jedna od padina negde pri vrhu planine Vardenik
Njegov zaselak nalazi se u sred šume, tako da nam je trebalo još nekih pola sata pešačenja... Saletova mama nam je iznela sir, pečene paprike, džem od šipaka, itd, a njegova sestra Sanja nam je namestila krevete... sve na račun gostoprimstva i dobre volje koji, eto, još uvek postoje ponegde.
Vlasinsko jezero u sumrak
Sutradan smo, posle kafe, "slatkog i vode", sira, pečenih jaja, mleka, itd, konačno rešili da se oprostimo od naših divnih domaćina i krenemo kući... podelili smo se u dve grupe, da lakše ustopiramo prevoz, i dogovorili se da se nademo na ž. stanici u Vladičinom Hanu.
U Hanu su Baki i Jelena rešili da sednu na voz za Beograd, a Iva i moja malenkost zaključismo da bi takav povratak bio preveliki antiklimaks posle svega što smo tih dana prošli i doživeli, te rešismo da pređemo nekih 450 kilometara auto-stopom.
jedna (možda) interesantna kuća u Surdulici, koja nam je iza leđa dok čekamo da ustopiramo kola za Vladičin Han
Na izlasku iz Hana nam je trebalo dobrih sat i po da shvatimo da nešto ne radimo kako treba... onda smo promenili mesto stopiranja, i već posle par minuta se zaustavio kamion... da ne dužim priču, od Vlasinskog jezera do Novog Sada promenili smo pet kola i tri kamiona :)
evo i Ive, uhvaćene u jednom nadasve spontanom trenutku zahvalnosti
U Novi Sad stigosmo kasno uveče, i tu se priča, za sad, završava... čestitam onima koji su izdržali da pročitaju tekst do kraja, malo je podugačak... al i ovako sam ispustio milion sitnih i krupnih zanimljivosti, nije se smelo više skraćivati... :)
I konačno, Novi Sad... i tu je, za sada, kraj.
