|
Kina, provincija Shandong
Datum putovanja: novembar 2007.
Nacionalni prevoznik Kine, koji je i oficijalni prevoznik učesnika Olimpijade 2008 u Pekingu, je osrednja avio kompanija čije je glavno jelo vruća i masna riža zapokvana u alumijumsku foliju, podgrejana u mikrotalasnoj i poslužena sa mešavinom piletine, govedine ili ribe. Ponuda je ista za doručak, ručak ili večeru,i služi se bez smeška, sa stujardesama koje obično ne pričaju Engleski. I još jedan važan lajt-motiv ovog prevoznika: nemaju ekrane na svojim internacinalnim letovima. Međutim, sve gore navedeno ne smeta ovom avio prevozniku da bude među prvih deset kompanija u svetu po broju prevezenih putnika. Kada uzmete u obzir da je Kina zemlja sa 1.3 milijarde stanovnika, i da je Kineska vlada skoro, možda pre osam godina, ukinula neophodne dozvole za putovanja Kineza u druge krajeve ove ogromne zemlje, domaći turizam je procvetao. Često, obično za vreme nacionalnih praznika, popularna turistička mesta preplavljena su morem Kineza koji otkrivaju svoju zemlju, možda po prvi put u životu. Nama strancima izgledaju čudno sa svojim žutim, crvenim ili plavim kapicama dobijenim od turističkih agencija da bi se lakše prepoznali u moru turista, sa vodičima koji se deru kroz megafone jačine prosečnog zvučnika na Cecinom koncertu. Jedino što u ovakvim situacijama možete da uradite je da ne putujete u Kinu, bez obzira na vrlo primamljive cene.
Moj poslovni let do Pekinga nije trajao dugo, puna tri bromazepana koja su mi omogućila nesmetano letenje kroz turbulenciju, neukusnu hranu, slušanje muzike i najnovije igrice za proveru starosti i podmlađivanje mozga napravljene po metodi Japanskog naučnika. Za dvanasat sati, koliko je trajao let, uspela sam da podmladim mozak za čitave dve godine. Nažalost, starosne godine su ostale iste.
Pekinški aerodrom je pod rekonstrukcijom, kao i terminal 3 u Londonu; jedina razlika je što je vaš izlazak iz aviona, do izlaska sa aerodroma, organizovan sa švajcarskom preciznošću. U Londonu, terminal 3 izgleda kao pod opsadom. Prvo morate da ga nađete, i kada mislite da ste ga pronašli, onda se neočekivano prošetate po različitim spratovima, dok ne nađete oblast E gde se čekirate. Naravno, sve to radite sa dva ogromna kofera i jednom kabin torbom, udarajući u mase putnika u istoj situaciji, bez šanse da nađete nekoga ko bi mogao da vam pokaže pravac, neku strelicu, centar za informacije. Iscrpljeni, stižete na čekiranje, da bi vas sačekali sa masom pitanja, naročito ako putujete sa pasošem zemlje koja ne postoji. I pored UK pasoša izabrala sam da putujem sa našim, Jugoslovenskim, onim plavim kada smo bili Yugo zemlja sa dve države - Srbijom i Crnom Gorom. Razlog je bio vrlo jednostavan: previše pečata u Britanskom pasošu koji ističe 2012. godine.
U Londonu, službenica na čekiranju, verovatno iz Zimbabvea, prijateljske nesvrstane zemlje, sa izbegličkim statusom u UK, nije mogla da pronađe zemlju kojoj pripadam. Vrtela je pasoš iz leve u desnu ruku, gledala tajno na kolegu do sebe, nadajući se da će joj pomoći, i na kraju me ponizno, skoro izvinjavajući se, pitala iz koje sam zemlje.
-Jugoslavija - odgovorila sam ravnodušno.
Spustila je glavu i tipkala po kompjuteru.
- Da li znate kod zemlje iz koje dolazite?
- YU.
- Ah, da- odgovorila je sa olakšanjem.
Po sletanju u Peking, posumnjala sam da ću možda imati isti problem sa pasošem. Ogroman smešak, dok sam lagano stavljala jeftinih 36 stranica nepostojaće države na visoki pult, nije mi budio nadu. Videla sam sebe u ulozi Toma Henksa, kako sakupljam trole po aerodromu, da bih, gledajući okolo, ustanovila da na pekinškom aerdoromu ne plaćate za trolu. Besplatne su.
Nasuprot mene, na drugoj strani pulta, mogla sam da vidim plavu ispeglanu uniformu sa kapom na očima, ne i oči, i ramena koja su se brzo pomerala. Moja poslovni put u Kinu izgledao je kao da će se završiti ovde, na ulasku u Kinu, noćenjem na aerodromu dok mi se ne odredi država kojoj pripadam. Jak udarac na pult me je probudio. Videla sam veoma tanak otrcan plavi pasoš ispred mene, pogledala službenika sa kapom na očima koji se, čini mi se, nisam sigurna, našmesio, i na perfektnom engleskom rekao: “Welcome to People's Republic of China.”
Pomislia sam da će da mi salutirati zbog pasoša koji niko ne prepoznaje, sem njih, braće nam Kineza. Ovu vrstu dobrodošlice nikada nisam dobijala kada sam putovala sa Britanskim pasošem. Čini mi se da naše ministarstvo za vanjske ili ti spoljašnje poslove, osim ručkova po jeftinim kineskim restoranima, ipak nešto radi. Zapisala sam u podsetnik da treba da glasam za Vuka Jeremića, samo da odredim koju stranku predstavlja.
Na putu od aerodroma do hotela koji, po Kineskom turstičkom rešenju, ima pet zvezdica, uspela sam da se oslobodim kolege iz Pekinga i njegovih tema o visokim cenama turističkih usluga za 2008, padu dolara, uticaju Olimpijade i lepo, nesmetano se ukrcam u taxi do prvog marketa, ili ti pijace namenjene prodaji lažne dizajnerske garderobe. Većina taksista ne priča Engleski, i jedini način da stignete do željene destinacije je da je imate zapisanu na Kineskom. Ponekad, ako ste baš baksuz, može da vam se desi da taksista ne samo da ne priča Engleski, nego ne ume ni da čita kineski, ali vam to nikada neće priznati. Jedini način da uvidite da nešto nije u redu je kada prođete pored Zabranjenog grada nekoliko puta: većina nepismenih taksista misli da svi stranci hoće da idu tamo, pa onda voze u krug nadajući se da ćete ih vi zaustaviti.
Na pijaci sam počastila sebe sa trendi Todd’s torbom za osam funti posle cenkanja, masom Calvin Klain majica za mene, Rachel i Selinu. Lažne dizajnerske satove više ne kupujemm, pošto po sletanju na Londonski aerodrom automatski prestaju da rade. Moj komunistički mozak, tako dobro vajan tokom sedemdeseth i osamdesteih po Beogradu, brzo se promenio u kapitalistički tokom devedestih. Mislim da ovih dana cveta.
Hotel u kome ostajem jednu noć ima pozorište, koje je jedno od najstarijih u Pekingu. Poslovna dužnost mi nalaze da odgledam predstavu, i nemam ništa protiv, pošto volim pozorište, ali ne u Kini. U Pekinškoj operi postoje četri osnovna lika: ženski i muški koji su predstavljeni u prirodnom izdanju, znači bez šminke. Sledeći likovi koji dominiraju scenom su takozvana “ofarbana lica”, koja predstavljaju različite emocije, zavisno od boje koja je nanesena: crvena predstavlja lojalnu and hrabru osobu, zelena nesutrašivu, itd. Četvrti lik koji se pojavljuje u Pekinškoj Operi je komičan junak sa malom količinom bele šminke na licu. Obično je tupav, ali zabavan. Svi likovi su obučeni u šarene, upečatljive kostime iz kineske prošlosti. Jedna boja dominira - zlatna - boja imperatora.
Cela predstava je veoma aktivna, sa dosta starog kineskog pevanja, govora, mimike, akrobacija i, u novije vreme, vizuelnih efekata. U pojedinim pozorištima postoje čak i prevodi na engleski, ali oni oduzimaju dragoceno vreme sa scene, jer se propuštaju vrlo atraktivni pokreti. U nekim pozorištima često postoje stolovi oko kojih može da se sedi, naruči čaj, semenke i masaža. Kinezi zaista vole pozorište, i uživanje je gledati ih kako, omađijani, prate svaki pokret.
Sledeći dan, još uvek jetlaged, srećna sa par sati lične slobode pre leta do Shandong Provincije, odšetala sam glavnom ulicom do ogromne državne knjižare, prolazeći pored izloga sa dnevnim novinama, koje su okupljeni Kinezi revnosno čitali.
Ulazak u knjižaru probudio je sećanja na Prosvetinu knjižaru u Maršala Tita: pusta, sa knjigama ne pokrivenim slojem nego slojevima prašine, prodavačicama koje mizerno sede iza pulta i piju kafu, pardon čaj, sa prošlogodišnjim talogom. Knjige su disciplinovano poređane po zastupljenosti boja, i crvena preovlađuje. Dečije knjige nemaju ni jednog Diznijevog junaka. Obično se pojavljuju amorfne mase žutog paradajza, zelene šargarepe i okrnjenog Meseca. Drugi deo je posvećen kartama gradova, država, planeta, i jedan deo partiji. Imam utisak da su to manifesti komunističke partije, ili knjižice za pripadnost partiji, pošto mnogo podsećaju na naše, one tamo iz nekih godina. Počasno mesto zauzima minijaturna crvena knjiga Mao Ce Tunga, veličine kutije šibica- napravljena za svakodnevno podsećanje na ideologiju kojoj moraju da pripadaju. Malo nize od knjižare nalazi se Beograđanka, ili robna kuća slična našoj iz 70ih, gde malo više sofisticirane tete raspravljaju o boji laka za nokte. Ni u Pekingu, tokom Novembra 2007, situacija nije bolja. Lepo doterane, mlade devojke pokazuju poslednja dostignuća manikira ignorišući kupce, šta i da kupe kada dve ulice niže možete da nađete i jeftinije proizvode.
Aeordrom za domaće letove u Pekingu poslednje je čudo kineske superiornosti: ogroman, čist, pun natpisa na kineskom i engleskom, gde samo glup može da se izgubi, i ja. Ulazak u prodavnicu da “samo proverim cenu” me odveo me je na drugi kraj aerodromske zgrade, gde sam našla šalter za informacije i skoro plačuci pitala za baggy da me odveze do mog deska, kako ne bih propustila let. Ženska ignorancija ili glupost? Hm?
Na letu od Pekinga do Jinan-a, glavnog grada provincije Shandong, koji traje jedva 45 minuta ako se uračuna i kasnjenje putnika, dobili smo najoriginalniji service: malu flašicu vode.
Unapred pripremljena na Kinu, izvadila sam flašu Johny Walkera i CD Robbie Williamsa. Da nije bilo spoljašnjih stimulansa verovatrno bih bila vezana za sedište, ili zaključana u WC-u. Dešavalo se. Nažalost.
|
