datum: 13-14.5.2006
13.5.2006, 4:30, Novi Sad, Železnička stanica:
Novosadska postavka Kluba putnika trlja oči, umiva se 'ladnom vodom, zeva, psuje i prti rančeve na leđa. Na železničkoj stanici polako raste brdo šatora, torbi, kesa, jakni, i čega sve ne. Sve je počelo tako što je Omu na forumu pozvao na akciju postavljanja južne pruge, koja je zamišljena kao malo okupljanje članova Kluba, a doživela je neviđen odziv. Dok smo još uvek sanjivi gledali izlazak sunca, voz koji je po definiciji kasnio, polagano se uvlačio u peron. Na klimavim nogama, pospani Novosađani se pentraju u voz. Beograđani blaženo spavaju, a u Nišu valjda još nije ni svanulo :)
U Beogradu smo pokupili još par ljudi, pa nas je ukupno petnaestoro krenulo za Niš. Dan je bio prelep i ceo vikend nas je pratilo lepo vreme.
Nina: I tako, posle neprospavane noći, obresmo se na železnickoj stanici u Beogradu. Bogo! Nas petnaestoro! Krenule su da sevaju kartice za popust – ETC, ISIC, Euro26, prosta, roze, domaća za 30% popusta na železnički saobracaj...a nama bi pomoglo da uvedu i onaj na količinu. Putnika, naravno. J Mesta u kupeima nije bilo, a gde bi nas i smestili tolike. Neki su bezobzirno svoje zadnjice uvalili u prljavoplava sedišta, a mi ostali smo odlučili da nam je milije da se družimo u maniru pravih backpackera (izraze na licima ljudi iz voza neću spominjati!), stoga smo uzeli svoje podloge za vreće, postavili ih ispred WC-a poslednjeg vagona i uredno se posadili na iste.
Sa prvim „kvrc“ flaše viskija koju je Nikola poneo da proslavimo njegovo unapredjenje u čin full member na forumu, i prvom pljunutom košticom masline iz kesice koje su se nekako stvorile tu, nekolicina alkoholičara iz susednog kupea, ili je dovoljno reći samo- kupea J , je odlučila da treba osmotriti šta to današnja mladež radi. Da osmotre, budu u toku, ništa zlonamerno. I posle glasanja, poslaše najlepšeg medju jednakima, finog, izgužvanog čiku u isto tako finom, zgužvanom odelu sa karo crno-belim dezenom i evidentnim nedostatkom zuba. I dahom koji nas je sve razbudio u trenutku.
„Šnjuf, šnjuf, šnjuf! Šta ti je to tamo?“, upita delegat.
„Viski, čiko, slavimo“.
„ Daj to ‘vamo!“, (čuje se: glu, glu, glu). „Drugari, dolazite, ovde neka fina deca. A dokle vi to putujete? Aaaa, do Niš! Saće siđu svi u Mladenovac, nemo’ se brinete, deco, će bude mesta za vas unutra, u kupe. Znam ja, ja sam železničar. I ovi drugari isto. Sad sa pos’o se vraćamo!“, reče fini čika, dokrajči bocu zajedno sa drugarima i izađe u Mladenovcu.
Putovanje sigurnim prebrzim prugama Srbije se nastavilo. I obećavalo...
U neko doba voz se dovukao do Niša gde su nas na stanici dočekali Dobri koji je sveže stigao iz Sofije i naš drugar Kika, jedan od niških domaćina.
Na niškoj tvrđavi, na dogovorenom mestu, ispod starog hrasta čekao nas je ostatak ekipe. Sada nas je bilo oko tridesetak.
E onda je nastala frka trka panika... Autobus koji je trebao da nas odnese do sela Donja Studena je kretao za nepunih 45minuta a mi nismo bili ni na pola puta sa kupovinom potrepština za kampovanje. Veću trku i gungulu grad Niš nije video još otkako su Turci otišli. Konvoj od tridesetak ljudi teško natovarenih rancima, šatorima, hranom i po kojom flašom zakrčio je ulice grada. Na kraju je jedan deo putnika uleteo u bus, a drugi okupirao najveći travnjak na tvrđavi i, sa slamkom u zubima, krenuo stručno da se izležava u debeloj 'ladovini.
Donja Studena (grupa 1) ... Naravno, stigli smo trčeći do autobusa u poluraspadu koji je već kretao. Trojica mlađanih Nišlija, sveže vrbovanih članova, su u Matrix akciji zaustavili vozilo i mi smo se ukrcali, u oslabljenom sastavu. Boga pitaj gde su ostali. Unutra mi, još 15 putnika i planina ranaca i podloga za vreće. Baš samo kabasti. Prolazili smo kroz divne, ruralne predele na putu do planine, pomenuta 3 momka su nam detaljno objasnila i pokazala gde je Niška Banja a gde Gadžin Han. Stigli smo relativno brzo. Putem smo naišli na traktor sa prikolicom koja je bila prazna. Nije nam trebalo puno da se organizujemo, iako je čičica sve vreme govorio kako idu samo kilometar gore. Ne zna on koliki je kilometar sa rancem na ledjima i još 6 kila prateće opreme u rukama, pretežno hrane. :)
Donja Studena (grupa 2) ... Kada smo izašli iz autobusa sreli smo čičicu planinara koji nam je objasnio kako naći prečicu do starog planinarskog doma i pričao nam o tome koliko puta se on peo na Trem i kako svake godine dolazi na Fruškogorski maraton. Dva dedice su se zamalo za guše u'vatila oko toga da l' do Trema ima tri ili tri i po sata. Onda je krenuo uspon... neki od nas su ga lakše, neki teže podneli... Sat i po pešačenja uzbrdo do planinarskog doma sa celokupnom opremom u rukama i na leđima. Druga grupa nas je strpljivo čekala.
Za tren oka devet manjih i većih šatora bilo je rašireno u velikom krugu u čijem centru je veselo zapucketala vatra, dok se hvatao prvi mrak. Marina uporno pokušava da prebroji ljude, ali niko ne miruje, i uvek ispada drugačije. Dok se vatra polako rabuktavala velika grupa mladih ljudi je uz priču, pesme, roštilj-kobasice i pokoji ćevap, malkice domaće viljamovke i manastirke čekala novo jutro ili duboku noć da krene u osvajanje Trema, najvišeg vrha Suve planine.
Negde oko 2 sata ujutru počelo je komešanje po kampu i 20-tak ljudi krenulo je ka vrhu i dočeku novog dana iz potpuno drugačije perspektive. Ostali su ostali da hrču pod čadorima.
Irena: Pošto smo se podelili na hrkače i ne-hrkače... noć (tačnije cela 2h) sam provela u ne-hrkačkom šatoru sa Ninom, Kikom i Jovanom. Napolju je bilo jezivo hladno, mrkli mrak, duvao je neki nenormalni vetar i samo sam čekala kada će da nam razvali šator! Međutim, to se nije dogodilo. Desilo mi se nešto mnogo gore... Kika, naš domaćin i vođa puta je krenuo da budi ljude jer je bilo vreme za polazak, a meni se nikako nije izlazilo iz moje divne tople vreće. Jovan i Nina su jednoglasno rekli : „Mi ne idemo!“ Meni je laknulo što nisam jedina i samo sam se okrenula na drugu stranu. Ali ne lezi vraže! Kika je bio uporan i na svaka 2 minuta je dolazio i drmusao nas: „ ...’Ajde, pa zbog toga ste i došli!“ Ali on je bio mala beba za Lazara koji je, ni manje ni više, strob lampom izazvao slepilo i definitivno nas naterao da ustanemo. Bilo je to najgore budjenje u mom životu! Ipak, duboko sam im zahvalna na tome, jer sve sto je posle usledilo bilo je vredno tih muka.
Slumpy: Osetno uzbuđenje me je trglo iz sna, i ja se osvrnuh po šatoru tražeci sat i misleći da je već bilo vreme polasku. Bilo je jedan i po posle ponoći. Oslušnuh: više nije bilo žagora napolju i čulo se samo pojačano zavijanje vetra. U glavi mi je još odzvanjalo pucketanje logorske vatre i graja ljudi oko nje koje je trajalo do ponoći. Sklopih oči i zadremah lakim snom. Sledeci put me je probudio budilnik - bilo je 2 sata. Izašao sam iz šatora - sanjivi i ne više tako pričljivi ljudi su izlazili iz svih 9 šatora. Ekspedicija se okupljala za polazak.
Noc je bila sveža ali prijatna. Dok su se ostali pripremali za polazak, ja sam posmatrao Trem na koji su padali slabi zraci mesečine i razmišljao šta da ponesem nemajući pojma sta me čeka tamo gore. Pogledao sam u nebo - bilo je zvezdano i divno. U 2:23h ekspedicija od 20ak ljudi je započela uspon ka Tremu koji je sa 1810 metara nadmorske visine gledao na celu jugoistočnu Srbiju...
Franzee: I ne samo da je bio pun mesec, nego je ekipa Kluba putnika imala tu sreću, i šansu koja se ukazuje jednom u životu (i pri tom se nimalo ne šalim) da vidi sledeću sliku: Sedlo između Trema i onog drugog vrha se proteže u pravcu sever-jug i praktično deli svet na dve polovine, istočnu i zapadnu. U tom trenutku kada smo se ispeli na vrh samog sedla na zapadnoj, i tada mračnoj strani sveta, se ukazao totalno pun mesec, bez oblaka, koji je bacao sivu svetlost po uspavanim selima na tamnom horizontu i planinama u daljini. Na istočnoj strani zora je cepala nocne oblake, zraci izlazećeg sunca su se tek najavljivali u nijansi modrog purpura čijim je gradijentom dominirala Danica. Da, Venera je dostigla svoju kulminaciju tih dana i blještala čitavo praskozorje u svojoj punoj veličanstvenosti rugajći se punom mesecu na suprotnoj strani horizonta uz koji je, za divno čudo i da slika bude jača, još uvek vladao moćni Jupiter, kojem svetlost punog meseca nimalo nije umanjivala veličinu i snagu!
Smrtnici koji su se na tom planinskom sedlu pod snažnim naletima vetra zatekli na granici dva sveta su imali priliku, koju sam na početku ove deskripcije bestidno definisao kao jedinstvenom i neponovljivom, da u istom vremenskom trenutku vide 4 najveća nebeska tela, neometana u svom obliku i pojavi, koja se na bilo koji način mogu videti sa tla ovog našeg plavog kamena od planetice.
Izlazeće sunce, zalazeći pun mesec, Venera i Jupiter posmatrali su taj dan jedni druge ne sluteći da se između njih nalazi kamičak, na čijoj je površini jedna skoro nevidljiva brazda u tom trenutku bivala osvojena od strane entuzijastične grupe nanoorganizama...
Lazar: Posle beskrajnog klizanja po uskoj šumskoj stazi urezanoj u strminu, izbili smo na greben, iza koga nas je, specijalno uparađen za ovu priliku, okrugao i zelenkast, strpljivo čekao gospodin Mesec. Nebo je bilo crno, ledeni vetar urlao je kao ranjena zver nad žućkastim pašnjakom, a negde daleko mesečina je kapljala na usnula sela u dolinama. Slutili smo kameni Trem koji se, kao u bajci, nadimao i rastao u mirisnoj noći. Čvornovati štap u ruku, jakna do grla zakopčana, kapuljača navučena do nosa, i krećemo. Levo od nas, dan je čučao iza horizonta prikupljajući snagu, snevajući kako da napadne noć.
Nekolicina nas je ostala da „čuvamo kamp“, pa dobro, morao je neko i to da radi :)
Marina: Jutro je bilo čarobno... dok sam osluškivala cvrkut ptica i šum vetra leno jutarnje sunce promaljalo je svoje tople zrake kroz šatorsko krilo... ali zemlja je bila hladna i terala me je da ustanem. Moje prvo veliko kampovanje. Tamo, na vrhu osmatračnice oko 5:30 bila sam zajedno duhom sa svojim drugarima koji su sa vrha te čudesne planine gledali u užarenu loptu kako baca svoje prste po celoj južnoj Srbiji... Po koji oblačak koji se razlivao u slabu izmaglicu josh uvek je stajao u udolinama ispod mene ... Vazduh kao iz bajke... bez gradske buke ... obožavam tišinu u rano jutro... Ali i dalje ne volim planine... :)
Mario:
Ja se penj’o na Trem
nisu mi dali da završim drem
Po noći smo krenuli
Al’ se nismo dovoljno odenuli
Kad sam se popeo na ‘iljaduosamstoti metar
Oduv’o me vetar
Ložio sam vatru
da bi zagrejo šatru
Daj nemojte mi tražit’ pesmu
jedva sam u kampu našo česmu
Jelena: Čula sam ih kada su stigli i strpljivo čekala. Videvši da mrak pada, gubim i poslednju nadu da će se to desiti danas. Od njihove blizine, muti mi se svest i padam u košmarni san. U gluvo doba noći, budim se razdražljiva i naprasno odlučujem da započnem igru. Podižem oluju. Ubrzo, čujem tupe zvuke iz podnožja. To najodvažniji pokušavaju da me ignorišu zakucavajući klinove svojih podivljalih šatora. Ipak, budim ih. Kao po naredbi, pospana povorka kreće na put posrćući. Razvijam taktiku: snažim im volju mekanom mesečinom, pitomom prirodom i umirujućom tišinom. Ne dozvoljavam im da odustanu. Umorom im pružam udobnu zavetrinu, upijajući prve kapljice znoja tela njihovih. Okrepljena, ali i dalje suva. Želim još! Opijam ih vedrim nebom da ne izgube snagu. Vešto ih obmanjujem skrivajući udaljene vrhove. Dižem buku, rastežem daljine i odlučujem da tiho čekam u zasedi na vrhu, jedva podnoseći razdiruću žeđ. Sačekujem ih jednog po jednog i za kraj probadam vetrom čija oštrica vešto struže sav nagomilan znoj. Halapljivo upijam svaku kap. Preporođena, podmlađena i ponovo rođena, puštam ih da odu u miru, blago ih milujući toplim sunčevim zracima.
Acketa: ...noga pred nogu , noga pred nogu, noga pred nogu... zrno po zrno-pogača, kamen po kamen-palača, korak po korak-milja, metar po metar-planina... Neke dve cipele, na neke dve noge, respektivno, smenjuju se u perpetualnom naporu da se stigne negde. Ritam veslača na galiji... Neko srce lupa u drugom ritmu dodajuci ovom perkusionističkom ansamblu aritmiju... Dve kapi znoja klize preko obrve, u naporu da se oslobode svog tvorca i vrate Zemlji... ...Pogled na sasušenu travu kojoj je vetar osigurao sudbinu, dva do tri zakržljala žbuna i još dve noge, negde u blizini. Još jedan ritam... negde dalje još dve, još dalje , još dve. Armija nogu dobuje po goleti neki samo njima znani ritam... Okret i pogled, za orkestrom mene, nastupaju razni orkestri drugih, neki veliki ,neki mali, neki brzi, neki sporiji, svaki sledeći svoj ritam ali svirajući sličnu, ali ne i istu melodiju... Dixyland. Timpan sa galije ne dozvoljava predah. I tako melodija narasta između dana i noći, velika kao planina. Prate je prigodni svetlosni efekti... U međuvremenu golet se ponaša kao svadbena torta na sprat, na kojoj se nikada ne vidi ona višnja na šlagu... timpan sa galije u nestrpljenju ubrzava: Ram speed!... Na vrhuncu melodije golet se predaje, i timpan i dve noge prestaju da dobuju... ...negde niže još uvek se osećaju ostali, sakriveni spratovima goleti. Vetar utire poslednje kapi znoja, dubina nas pozdravlja... Sunce, blaženstvo...
A negde na jugu Srbije, na planini koju zovu "Suvom", kažu da se grupa prijatelja popela na vrh, da pozdravi Sunce...
