|
Posle sila jada, preksinoć uveče uspem da nabavim broj telefona Batrića Cerovića, rođenog rođaka Stane Cerović, jedne od poslednjih živih crnogorskih virdžina. Čisto da pitam je li Stana u rodnoj Tušini, selu kraj Plužina, ili je negde po Sinjajevini, na katunu, kako sam ranije načuo.
Pred veče okrenem Batrićev telefon. Javi se starija žena.
- Ođe je, ko traži Baća na televon? Baćo, javi se zove te neki čoek…
Ču se kako škripi patos u sobi i kako Baćo gunđajući prilazi telefonu:
- Svako li ima broj mog telefona Bože mili...
Objasnih mu ko sam i šta hoću, on me prekide u pola rečenice:
- Stana ti je svo ljeto u Odrag polje, đe se živi od nevolje! Ja ti ko čoek savjetujem da sačekaš da Stana siđe sa katuna u Tušinu, pa dođi dolje pa piši, ako nećeš, ti idi sjutra u Odrag polje, i gore ćeš nešta sprtljati…
Potanko mi objasni kako da nađem Stanu u sred Sinjajevine.
- Kad ti Žabljak ostane desno ti udri lijevo, pa kad dođeš u Vrtoč polje ti ponovo okreni lijevo, viđećeš jedan mali mos', pa onda bucaj makadamom sve dok ne ugledaš jedan put kako vodi kroz livadu, to ti je moja kuća… Stanina kuća je pored u bukovoj šumi viđećeš kad priđeš…
- Ima li gore ikoga živog da pitam za put – priupitah ga…
- Bogami nema – i Batrić zastade pred neumitnom činjenicom.
Juče zorom, čim sam minuo Žabljak, i čim sam stigao u Vrtoč polje u kome nema ama baš ni jedne kuće, ni putokaza, niti živa čoveka, nego sam raskrsnicu prepoznao po malom mostiću koji mi je Batrić prethodne večeri opisao, okrenem levo…
Pola kilometra u planinu, nesta asfalta, nesta dobrog puta, stigoh na raskrsnicu sa koje su vodila baš tri putića na sve tri strane…
Poče srce da mi zebe u sred one nedođije, da nisam promašio i Vrtoč i Odrag polje i Bog te pita gde stigao… Srećom, gore, visoko pod nebom, na vrhu kose, u kamenjaru, ugledam kuću i iza kuće kako se na žici suše jedne muške gaće i plava košulja… Kud ću, šta ću, zapucam uzbrdo, uz kamenjar po jutarnjoj rosi…
Gore, stignem pred kuću sa dušom u nosu, za vrata, kad vrata – zamandaljena… Kuća povelika, zidana sva od kamena, kao kula za vreme Turaka, prozori na tri i po metra visine i na njih namačeni drveni kapci…
- Domaćineeee, o domaćine… - stanem da dozivam u onom kršu, pod kućom, koliko me grlo nosilo i da lupam šakom o vrata…
Ništa…
- Domaćineeee… Ima li koga živa…
Prislonim uvo na vrata, kad unutra, čujem pucketa krevet…
- Domaćine…
- Eja, ko zove… - ču se iznutra promukao glas tek probuđenog domaćina.
- Mogu li ovim putem ispod tvoje kuće do Odraga, do Stane Cerović? – viknuh kroz vrata koliko sam mogao jače.
- A, šta veliš? - ču se iznutra.
- Mogu li ovim putem ispod tvoje kuće do Odraga?
- Ne čujem, šta veliš?
- Ama ide li se ovuda do Odraga?
- A, ide, ide…
- Koliko ima do gore?
- Ima dva sata oda… -ječalo je iznutra kroz zatvorena vrata.
- Ama neću da odam nego idem kolima…
- E, onda ćeš stići prije…
Siti se tako ispričasmo kroz zatvorena vrata.
Okrenem nizbrdo, sednem u kola, krenem uzbrdo, a srce mi zebe, ko zna šta je onaj u kući dočuo, šta sam ga pitao.
Srećom, posle kilometar naletim na šest krava pored druma. Pogledam malo bolje, iz stene, povelike, viri čobanin sa štapom u ruci. Otvorim prozor, taman zinem da ga pitam jesam li na dobrom putu za Odrag, kad iza drugog kamena iskoči crn rundov, skoči na kola, jedva prozor zatvorih… Ker napolju obleće oko kola i sve grize zemlju, da me dočepa, progutao bi me iz komada…
- Ide li se ovuda za Odrag? – vikao sam posle iz sve snage kroz zatvoren prozor, onaj ker obigravao je i dalje oko kola, grizao gume, a čobanin je stavljao dlan iza desnog uha ne bi li čuo šta hoću da ga pitam.
- Otvori prozor kukavče, neće te džukela…
Jedva smo se na kraju sporazumeli. Na dobrom sam putu, rekao mi je, samo što do Odraga ima još osam kilometara, a put loš, bilo onomad nevreme, pa voda raznela put…
Krenem dalje, posle pola kilometra upadnem u rupu na drumu, jedva se iščupam, ostavim kola pored puta pa nastavim peške.
Okolo pukla Sinjajevina. Sve vrtača do vrtače, po vrhovima požutela bukova šuma sijala je pod rosom i prvim zracima sunca, iza leđa pod crvenim jutarnjim Suncem svetleli su vrhovi Durmitora… Da se čovek izgubi sa onog puta, ni gavranovi mu kosti ne bi našli…
Posle sam odmicao onim putem, sve kroz ljuti krš, dalje i dalje ka Odragu i Staninom katunu, sve dok na jednoj krivini nisam, iznenada naleteo na straćaru pokrivenu zarđalim limom, i na straćari, na krovu, ni manje ni više nego lepo piše – zbrdazdola(@)cg.yu. Svraćati unutra nije imalo smisla… Jeste da na krovu piše to što piše, ispod, prolomila se brvna, krov samo što nije pao, a utvrđivati kome je reklama u sred Sinjajevine namenjena nije imalo smisla, ako nije onima što lete po nebu avionima.
Okolo pukla nedođija, od Stane i njenog katuna ni traga ni glasa… Pusta tišina na sve strane, ni muva da se čuje da zazuji… |
