|
Nadgrobna ploča Hajduk Veljka ugrađena je u zid crkvice u Negotinu, i obaveštava nas da "Brat mu srednji ovaj spomen diže, 1844." Crkveno dvorište prepuno je neverovatnih, živopisnih nadgrobnih spomenika, od kojih svaki predstavlja malo umetničko delo, i među kojima nema dva ista. Malo groblje pod snegom toliko nas je hipnotisalo da smo se jedva odvojili od njega i krenuli dalje, ka prenoćištu.
Gostionica "Vožd" predstavlja prenoćište koje kao da je pravljeno po meri putnika. Velika trpezarija u kojoj se stalno loži peć, i sobice na spratu, od kojih svaka ima električnu grejalicu koja se ni u šali ne gasi, a sve to za samo 500 dinara noć. Gostionicu drže gazda Toza i supruga mu tetka Mica, ljubazni domaćini koje ne mrzi ni da skuvaju 1.000 čajeva, ili bezbroj puta zovu autobusku i železničku stanicu da bi svojim gostima pribavili (svaki put drugačije) informacije. Kompletan ručak - čorba, pečeno meso, pire krompir, turšija - 200 dinara. Peć se loži valjcima od presovane piljevine. Na jednom zidu visi televizor koji se nikada ne gasi. U zajedničkom kupatilu, na spratu, može se uživati u blagodetima tople vode. Večera, navijanje satova, i spavanje u 8 uveče, dok zima grize prozorska okna, a mi se trudimo da ne razmišljamo koliko će sutra biti hladno u kanjonu Vratne.
Ustajanje (posle prospavanih 11 sati), doručak na brzaka, i pravac - bolnica, jer tamo staje autobus koji polazi u 09.05 za mesto Slatina.
Plan je da iskočimo na nekoj raskrsnici kod Slatine, zatim peške pređemo 10 kilometara do sela Vratna, i odatle dalje za manastir i Vratnjanske kapije.
Naravno, autobusa nema. Neko ima halo karticu, pa pozivamo autobusku stanicu. Beskrajno spori, nasnimljeni glas govori "Dobili… ste…. autobusku… staaaanicu… Negotiiiin. Svaaaakiii…. minuuuut…. ovog….. raaazgovora… košta…. 22…. dinaaara…. uuuu… gradskoooj… mreeežiiii…. aaa…. 30…. uuuu…. mobiiilnoj…. mrežiii. Mooolimooo…. sačekaaaajte." Zatim čekamo, čekamo, ništa se ne dešava, dinari nestaju sa halo kartice kao da ih neko prosipa iz vreće. "Nažaaalost…. nijeedaaan… operateeer…. nijeeee… u… moguućnostii… da… vam… seee… jaaavi. Mooolimo… pozooovit…." Prekidamo vezu i zovemo ponovo. Započinje istovetna tortura. I upravo dok držim slušalicu u ruci, naš autobus mi prolazi iza leđa i odlazi u nepoznatom pravcu. Sedamo u dva taksija i jurimo za njim. Stižemo ga na autobuskoj stanici. |
Ana razmišlja o najboljem fotografskom pristupu velikim ledenicama u drugoj kapiji (Velika prerast)
|
U međuvremenu, jedan taksista ne sasvim poštenog izraza lica nudi da nas sve (šestoro ljudi) potrpa u jedna kola i odveze do Vratne, "samo se sagnite, da ne vide kolege". Šestoro ljudi, plus debeli taksista, u jednim malim kolima, i još - da se sagnemo? Glave, ruke i noge vire kroz prozore. Al' dobro, jeftinije je nego autobus, a uštedeće nam i 2 sata pešačenja.
|
Kanjon reke Vratne
|
Idemo nekakvim turskim drumovima, da slučajno ne bismo sreli miliciju. Prolazimo kroz sela koja više podsećaju na švajcarsku nego na Srbiju - ogromne kuće, svaka na tri sprata, stubovi, lukovi, spoljašnji kamin sa trospratnim dimnjakom, a sve to živih, veselih boja - žute, narandžaste, zelene.
Pored puta - milicijska kola i nekoliko policajaca. "Sad smo ga najebali - svi", kaže taksista, al' ipak prolazimo pored, a onda se još deset minuta osvrćemo da vidimo da li nas prate. Izvukli smo se. I utom stižemo i u Vratnu.
Selo deluje pomalo bizarno - stojimo među ogromnim luksuznim kućama pastelnih boja rasutim među krševitim brežuljcima. Tek u ponekoj gori svetlo - "gospoda žive u Nemačkoj, ovde dolaze dvaput godišnje. Potroše dvesto 'iljada evra na kuću, a u njoj živi jedna baba, ili ne živi niko." - objašnjava nam taksista.
|
Pogađamo se sa njim da ga zovemo uveče da nas pokupi, i odlazimo ka manastiru.
Manastir Vratna nalazi se na samom ulazu u kanjon, bela crkvica i konaci, na neverovatnoj stenovitoj pozadini. U dvorištu manastira nema nikoga, osim jednog zdepastog Sneška Belića sa "Marlboro" šeširom. Pored ulaza stoji putokaz "Vratnjanske kapije" koji pokazuje uzbrdo. Još od izlaska iz sela pratimo trag od krvi, koje su ponegde kao kapljice, a ponegde kao dugačka pruga u snegu, kao da je neko kilometrima vukao nešto krvavo. Krv vodi uzbrdo, pa zatim levo, pa zatim nadole, i stižemo do druge kapije, pitajući se kako je moguće da nam je prva sad odjednom iza leđa, kad je uopšte nismo videli.
Manastir Vratna, na ulasku u kanjon u kome se nalaze Vratnjanske kapije
Prva stvar koja pada u oči pri susretu sa prerastima jeste da su daleko veći nego što ste ih sebi predstavljali, jer je teško snimiti fotografiju na kojoj će se istovremeno videti i ceo prerast i ceo čovek. Geografi veruju da su prerasti nastali obrušavanjem pećinskih svodova, od kojih su na kraju ostali samo lukovi. Tlo Negotinske krajine sastoji se dobrim delom od krečnjaka, koji je mek i porozan, pa u njemu vetar, voda i čovek dube i vajaju najrazličitije oblike. Ceo kanjon je prepun pećina, a mekoća krečnjaka zaslužna je i za fantastične nadgrobne spomenike u okolnim gradovima i selima.
O prerastima je napisano što-šta, ali je uglavnom dosadno i neinformativno. Na sreću, i ovde nam u pomoć priskače gospodin Paun Es Durlić, koji u svom odličnom rukopisu "Čudesni svet kamene kapije" objašnjava etnologiju prerasta:
Osnova
Karakteristični za kraške terene, "prerasti" nastaju u predelima nepogodnim za život, što znači da su udaljeni od naselja, koja se zasnivaju tamo gde su uslovi za život, u datom trenutku, najpovoljniji. "Prerasti" su često i teško pristupačni. Stoga su svuda obavijeni velom tajanstva i mistike. Ljudi ih smatraju za opasna mesta, koja se u normalnim okolnostima izbegavaju, ali su istovremeno bogomdana za obavljanje određenih verskih obreda, ili magijskih radnji. Vremenom postaju i mesta oko kojih se spliću najrazličitija predanja i gde se smeštaju događaji sa čudesnim radnjama i fantastičnim likovima.
|
Prva Vratnjanska kapija, poznata pod nazivom "Mala prerast". Na slici deluje malo, ali je, zapravo, visine jedne prosečne 10-spratne zgrade.
|
Sakralizacija vode
Prolaz planinske vode preko kamena, ili kroz kamen, deluje lustrativno, čistilački, i ma kakva bila voda, ona se posle toga prelaza smatra simbolički čistom i može se koristiti u obredne svrhe. Na otvorenom prostoru, tekuća voda treba da prođe preko "devet kamenova" da bi se pročistila, ali kod ovakvih "prerasta" simboličko filtriranje vrši sama kapija, čije lustrativno dejstvo pojačava i kameno korito kojim voda teče. Kapija i sam prostor ispod nje postaju sakralna liminalna zona, sveta granica koja menja svojstva svemu što tuda prolazi, a sakralizuje ono što se tu zadržava, ili čini na obredno propisan način.
Magijska snaga vode
Voda koja se čisti na ovaj prirodni način, samim prolaskom kroz sakralno mesto, poprima posebna svojstva: iako nije sa izvorišta, ne nastaje iz htoničnih dubina zemlje, ona prolaskom kroz kamenu kapiju - postaje sveta, nenačeta voda.
|
Zato vodu sa tog mesta uzimaju vračevi iz okolnih sela kada treba da sprave neku posebnu mađiju. U njoj obitavaju moćna akvatična biča čiju snagu vračevi preuzimaju na sebe, ili koje direktno, kroz posebne rituale, angažuju da samostalno, za dobru nagradu, izvrše neki težak i po same vračeve opasan zadatak!
|
